Берлинска режија и бечка продукција за велику трагедију двадесетог века
Велики рат се показао као преломна тачка европске цивилизације која је пре 1914. достигла зенит, а после њега кренула силазном путањом.
У том, европском контексту, Први светски рат представља најзначајнији догађај и огромну трагедију света. У столећу које је уследило, овај рат је био расадник свих зала, почевши од фашизма и нацизма, преко бољшевизма, па све до Другог светског рата који, у суштини, не представља ништа друго до друге рунде сукоба започетог четврт века раније. Како је до њега заправо дошло, тумачења и интерпретације су безбројне. Око једне тачке, додуше, углавном нема спорења међу научницима – избијање Великог рата је било све, само не случајно.
Иако је наука способна да одговори на питање кривице за ову трагедију, политички мотивисана ревизија данашњице је у пуноме јеку. Ваља се вратити још мало уназад, на другу половину 19. века, и посветити више пажње тада, а и сада најмоћнијој држави Европе – Немачкој. Ото фон Бизмарк, први канцелар уједињене Немачке и незванично први човек ове новонастале европске силе, био је врло свестан моћи коју је његова земља акумулирала након тријумфа над Французима и коначног уједињења. Политички геније какав је несумњиво био, Бизмарк је своју визију стабилне Европе градио на партнерству са Русијом. Тежио је томе да Немачка буде кључни фактор у свим геостратешким европским питањима, али не и хегемон. Био је познат и по томе што се декларисао као противник свегерманског уједињења, односно присних односа са хабзбуршком Аустријом.
По доласку на власт младог и неискусног цара Вилхелма II, Бизмарк бива уклоњен са позиције канцелара. Његова политика изградње система мира и стабилности пада у воду. Долази до великог заокрета у спољној политици Немачке, која раскида сва савезништва са Русијом, и до буђења пангерманских осећања, оличених у тесном везивању за Беч. Управо у светлу ових момената се рађа семе сујете и гордости германских царева, који сматрају да ће, ако не буду деловали, бити потпуно потиснути са позиције европског лидера од стране Русије која у то време бележи страховит привредни, војни и демографски раст.
Усред ове огромне геополитичке гунгуле и свеопштег
односа међу европским силама, дешава се и Сарајевски атентат. Аустроугарска империја, која већ неко време апсолутно доминира Балканом, решава да изврши анексију Босне и Херцеговине 1908. године. Овим потезом она ставља прст у око свим Јужним Словенима и намеће свој утицај као једини политички параметар на Балкану. Ово доводи до већ поменутог атентата шест година касније, у којем животе губе престолонаследник Франц Фердинанд и његова супруга. Новонастала околност бива схваћена у Бечу и Берлину као кључан моменат и својеврсни алиби за коначно обрачунавање са једином препреком за успостављање коначне и потпуне доминације над Јужним Словенима – Краљевином Србијом.
Уследио је и фамозни аустроугарски ултиматум, срочен на начин да не буде прихватљив, чије ће одбијање бити још један корак ближе германском циљу – војној интервенцији против Србије и њеном уништењу. Србија, економски и војно потпуно изнурена од тек окончаних Балканских ратова, остаје доследна себи и чува своје достојанство одбијањем ултиматума, уверена да то не може да доведе до војног сукоба и да је све ово само једна у низу дипломатских провокација Аустроугарске. Бива преварена.
Хабзбурзи отпочињу ратну кампању на Балкану, добивши пуну подршку Немачке на том путу, која је потпуно свесна да тиме заправо почиње европски рат који је она и желела, пре свега против Русије и Француске. Чини се ипак да Немци, захваћени ратоборном еуфоријом и опијени мирисом потенцијалног, сада већ светског политичког утицаја, праве кобну грешку при извршавању агресије на Белгију. Гарант неутралности ове мале земље је била Велика Британија, која од тог момента ступа у ратно стање против Централних сила. Оно што је трајало у наредне четири године је свима познато као највеће крвопролиће до тада забележено у светској историји.
Вратимо се на почетак. Први светски рат је био све само не случајан. Он представља плод жеље за неограниченом моћи, доминацијом и утицајем на Старом континенту. Та кобна жеља је обуздавана у два наврата, од 1914-1918, и од 1939-1945. На рушевинама те жеље, на неки начин, живимо и ми данас.
Пише: Предраг Прокопић
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане вијести: