Јахура: Пребиловци су ујединили Херцеговце са обе стране Дрине!

Љубав према завичаjу и брига због проблема коjи притискаjу српску Херцеговину подстакли су херцеговачка завичаjна удружења у Србиjи на међусобно повезивање кроз стварање њихове кровне организациjе и заjедничко деловање. Циљ jе да се помогне завичаjу. Једна од области заjедничког деловања jе учврћивање културе сjећања на огромне невине жртве српског народа у 20. виjеку, подршка обнови и очувању Пребиловаца, кроз обнову мученичког храма коjи наjбоље представља и симболише то страдање

Миленко Јахура у Пребиловцима

Први конкретан и потпуно успио заjеднички проjекат херцеговачких удружења било jе организовање четверодневног пута у Херцеговину, у периоду од 3- 7. априла ове године, поводом Дучићевић вечери поезиjе у Требињу. Кренуло jе 70 Херцеговаца и њихових приjатеља из Зрењанина, Новог Сада, Београда, Панчева и других места.

Непосредни организатор пута било jе Удружење Херцеговаца средњег Баната из Зрењанина и његов председник Урош Милоjевић. Поред њега на пут су кренули и Ђорђо Радоjичић, предсjедник Удружења Срба из Херцеговине, њигових потомака и приjатеља у Воjводини, Миленко Чабрило оснивач Завичаjног клуба Херцеговац из Панчева и потписник ових редова. У одласку ишли смо преко српских краjева, Срема, Мачве, Доњег Подриња, Бирча, Романиjе и Горњег Подриња.

Пола сата приjе поноћи стигли смо у Гацко. У центру вароши, на тргу испред велелепне нове цркве Свете троjице, код споменика великим Херцеговцима грофу Сави Владиславићу и Стоjану Ковачевићу, дочекали су нас начелник општине Гацко Милан Радмиловић, са наjближим сарадницима и Светозар Црногорац, председник Клуба Гачана из Београда, коjи jе одатле са нама наставио пут. После краћег разговора и речи професора Радомира Вучковића о Сави Владиславићу и другим знаменитим Гачанима, уследио jе нови гест гостпримства домаћина: поноћна вечера у хотелу „Метохиjа“. После поздрава са домаћинима, уз кишу, ноћу, прошли смо поред места страдања српског народа у Гацку, Автовцу, Кули Фазлагића, Павлићу,Корићкоj jами…

У наше одредиште и привремену „базу“, мотел „Конак“ у Моску испред Требиња, стигли смо 5. априла у 1,30 иза поноћи. Ту нам се придружио песник Божидар Глоговац из руководства из удружења Требињаца у Београду.

Два наредна дана у Требињу била су пуна садржаjних догађаjа везаних за Дучићеве вечери поезиjе и 100- годишњицу Првог светског рата, те значаjних сусрета, разговора и упознавања са знаменитостима града и околине. Били смо на скупу посвећеном поезиjи Раjка Петрова Нога у друштву ове песничке легенде, изложби фотографиjа и докумената поводом стогодишњице Сараjевског атентата и почетка Великог рата у музеjу Херецеговине, уметничке академиjе посвећене Гаврилу Принципу, вечери „Песници Дучићу“…

Миро Кржић, председник КУД “Херцеговина” из Петровог поља и Урош Милоjевић, председник зрењанинског удружења Херцеговаца

Посетили смо Петро-Павлов манастир, Тврдош и Херцеговачку Грачаницу. Мезом и и вином угошћени смо у подруму Анђелић. Нас, представнике удружења, примио jе градоначелник Славко Вучуревић, са замеником Неђом Ћебеџиjом и председником Скупштине Града Слободаном Пртилом и дугим сарадницима. Имали смо искрене приjатељске, земљачке разговоре на коjима смо много сазнали о садашњем стању и односима у Требињу и Херцеговини.

Рано, на празник Благовиjести, 7. априла, кренули смо ка Доњоj Херцеговини и долини Неретве. На том путу, за коjи ознаке говоре да jе „ Вински“, а у ствари jе Голготски пут Српске Херцеговине, био сам вођа пута. Са обе стране пута, на ближем или краћем растоjању, кроз Попово поље, Љубиње и околину, посебно кроз Столац, Дубраве и Долину Неретве, ређале су се jаме и стратишта: Придворци, Дубљани, Величани, Завала, Равно, Чаваш, Котези, Ржани до, Пандурица, Капавица, Бодирогина jама, Голубинка, Видово поље, Кукауша, Јасоч, Пилета, Прењ, Звекалица, Домановићи…

У Пребиловцима сада живи преко 60 становника, од коjих jе трећина млађа од 30 година, а 15- еро међу њима су деца

 
У њима су хрватске и муслиманске усташе 1941. поубиjале хиљаде недужних српских цивила, међу коjима су значаjан део деца. Промицали смо поред места туге и ужаса не стижући ни све да их поменемо. Сапутници су били пренеражени стравичним чињеницама за коjе jе већина сада први пут чула. Зауставили смо се поред jаме Бивоље брдо, по броjу жртава, другог места српског страдања у Херцеговини . Оно jе сада слика наше срамоте jе оскрнављено депониjом отпада на шта нико са српске стране не реагуjе

У велику православну светињу, мученички манастир Житомислић, стигли смо у току Архиjереjске литургиjе, коjу jе служио владика Григориjе. Житомислић jе страдао 1941, када jе цело братство одубиjено у jами Видоња, о д стране Хрвата. Затим 1942, када jе запаљен конак са архивом и библиотеком и 1992, када су га Хрвати до темеља разорили . Тада су минирали и мошти монаха извађене из jаме претходне године. Манастир jе обновљен jе 2005. године.

На путу ка jугу, прошли смо поред Шурманаца, смештених на другоj страни Неретве. То наjвеће губилишта Срба у Херцеговини. У Тасовчићима, преко пута Чапљине дочекали су нас о,. Данило Боро, парох чапљински и Бранко Екмечић, председник савета Месне заjеднице Пребиловци. Црквена оштина Чапљина нам jе ту приредила ручак у ресторану „Асториjа“. Нисмо имали времена да свратимо у мученичка Клепца, па смо после ручка одмах пошли у Пребиловце.

О Пребиловцима, њиховоj страдалничкоj епопеjи 1941- 45, и поновљеном страдању истих жртава 1992.г. могли би дуго причати, а да опет остане много неиспричаног. Прво смо свратили на градилиште новог храма, коjи се гради на месту старог кога су уништили Хрвати 1992. Са Храмом су миниране и кости, око 4000 Срба убиjених 1941. у 13 jама и 4 велка стратишта. Из њих су есхумирани 1990, да би 1991. били свечано сахрањени у крипти цркве коjа jе била њима посвећена. После минирања неким чудом преостало 5% смрвљених остатака од скелета коjи су били положени у крипту.

Обнова Храма врши се по новом проjекту, чиjи jе аутор наjвећи српски црквени архитекта Предраг- Пеђа Ристић
Обнова Храма врши се по новом проjекту, чиjи jе аутор наjвећи српски црквени архитекта Предраг- Пеђа Ристић. До сада jе урађена масивна армирано бетонска темељна плоча и будућа костурница, чиjи jе ниво на око 6 м испод земље. Храм, коjи ће такође бити делом укопан у земљу, замишљен jе по узору на наjвећу хришћанску светињу на планети – Храм Гроба Господњег у Јерусалиму. На његовим зидовима треба да буду исписана имена жртава, као у Јад Вашему. Само село Пребиловци, у Другом свjетском рату изгубило jе 850 своjих српских становника или 85% становништва.

Међу њима су скоро и све жене и деца из села, њих око 600, коjи су живи бачени у Шурманачку jаму код Међугорjа. Село се тешком муком обновило после 1941, пошто се део преживелих очева поново женио и добиjао нову децу. Теже jе било са обновом после 1992. када jе становништво морало да избегне, остављаjући сва добра, коjа су потуно уништена, укључуjући и гробље. Ипак, 1999. група наjхрабриjих се са своjим породицама почела враћати у Пребиловце. У селу сада живи преко 60 становника, од коjих jе трећина млађа од 30 година, а 15- еро међу њима су деца. Потпуно или делимично jе обновљено или изнова направљено тридесетак кућа. То jе сада jедино чисто српско селу у делу Херцеговине коjи припада Федерациjи БиХ.

После градилишта храма, стигли смо у центар села пред Дом коjи jе 2008. Године обновило наше Друштво. Ту су нас дочекали мештани Пребиловаца. Садашњи дом jе до 1941. била основна школа, коjа jе Хрватима послужила као место у коме су затварали, мучили и убиjали пребиловачку неjач. Међу масакрираним jе била сеоска учитељица Стана Арнаут. У просториjи, коjа jе некада била учитељски стан су сада преостали делови костиjу мученика. Сви учесници пута су им се поклонили, а затим су дому погледали сталну поставку фотографиjа о селу и његовим некадашњим житељима, од коjих су многи мученички пострадали.

Храм jе замишљен по узору на наjвећу хришћанску светињу на планети – Храм Гроба Господњег у Јерусалиму
После Пребиловаца посетили смо Мостар, где се обнавља некада велелепна Саборна црква, коjу су Хрвати 1992. уништили до темеља. Изнад jе мања и стариjа црква, коjа jе због хира муслиманских зулумћара из турског доба, морала да буде 1,5 метар укопана у земљу. Она jе потпуно обновљена. На краjу, овог правог ходочасничког пута, на гробљу у Бjелушинама смо посетили гробове Алексе Шантића и Светозара Ћоровића. Из Мостара смо, преко Сараjева, кренули према назад према Србиjи.

Гроб Ћоровића у Мостару

Могу изразити велико задовољство организациjом и реализациjом посете завичаjу. То jе први заjеднички проjекат херцеговачких удружења у Србиjи и он у потуности успео. То jе само по себи значаjна чињеница. Његов потпуни успех jе упознавању и учвршћивању везе са завичаjем самих удружења и исељених Херцеговаца и њихових потомака, на чему ће се градити и развиjати друге везе и садржаjи. Значаjан контакт jе остварен и у контактима са носиоцима власти у локалноj самоуправи и сазнања о стварноj ситуациjи у Херцеговини. Ту су и сусрети са личностима из српске културе и уметности, привредницима и обичним људима.

Мислим да jе наjвећи резултат у развиjању културе сећања на невине жртве српске Херцеговине, у чему посета и утисци из Пребиловцаца имаjу посебно место. Можемо рећи да смо стекли искрене приjатеље, чиjа помоћ и подршка већ значаjно осећа у напорима за обнову Храма.

У току jе обнова Саборне цркве у Мостару

Пребиловци, поред мемориjалног значаjа сада имаjу и улогу уjедињаваjућег фактора за Херцеговце. То потврђуjе и успешан почетак добротворних гусларских вечери за обнову Храма. То jе други значаjан заjеднички проjекат херцеговачких удружења у Србиjи. Прво добротворно гусларско вече успешно jе организовано у Панчеву 10. априла. Друго jе заказано за 24. април у Смедереву, а треће два дана касниjе у Зрењанину…

Пише: Миленко Јахура

Извор: Слободна Херцеговина