Ognjen Vuković: Retuširani antisrbizam na „desničarski“ način

Datum objave: četvrtak, 25 oktobra, 2012
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/drugi-svjetski-rat.jpg

Do sada je u Srbiji postojala manje ili više jasna razlika između Srba i one grupe koja se jedino ispravno može označiti kao antisrbi. Srbi su bili oni koji su baštinili tradicionalne, konzervativne i nacionalne vrednosti. Ona druga strana bila je i ostala opčinjena Evropskom unijom, veštačkim kosmopolitizmom, samoporicanjem, samoodricanjem i odbojnošću prema svom narodu, njegovoj istoriji i tradiciji. Generalno gledano, njima je svaka autentično desničarska vrednost bila strana, a naši svetovi se nisu mešali. Kao da je svaka strana stvorila svoj duhovni prostor u kome je funkcionisala. Svako je ima svoje internet portale, svoje časopise, svoje izdavačke kuće, svoje knjižare, svoje pisce, svoju muziku, svoje glumce, svoja pozorišta, svoje omiljene filmove… Srpski i antisrpski prostor razvili su svaki za sebe i svoj poseban način govora i svoje omiljene fraze. Ta dva prostora ostala su zatvorena jedan prema drugom. Oni su bili kao stiheje koje se sudaraju i među kojima se ne može biti neutralan. One se nisu mogle kombinovati ili „dozirati“da bi stvorile neku treću mešavinu. Pripadnost jednoj strani podrazumevala bi po logici stvari i neprijateljstvo prema onoj drugoj. Racionalnost jedne stihije nije važila za drugu. Ali da li su se stvari izmenile?

Isto pitanje se može postaviti i na drugi način. Ako je sa onom drugom stranom sve u najboljem redu, da li to znači da se naš prostor raskravio? Da li se virus antsrpstva uvukao i na drugu – srpsku – stranu? Po svemu sudeći tako stoje stvari. Antisrpska kiselina zavukla se u sitne pukotine na našem zaštitnom omotaču i prodrla u samo jezgro. Ne radi se samo o preletačima, o kolebljivcima, o sitnim dušama i ništacima koji prodaju veru za večeru. Ne radi se ni o onim „realnim“ nacionalistima, koji „znaju“ da ne može „šut s rogatim“, i da „sila Boga ne moli“, koji su „svesni“ toga da smo „mi suviše mali i slabi“ i da i onako „ništa nećemo izmeniti“. O jadnoj skupini onih koji se na sva usta odriču „ekstremista“ i pomirljivo nude svoju verziju „liberalnog nacionalizma“ u koji ni sami ne veruju. Nije reč ni o nekakvim praznoglavim patriotima koji se zadovoljavaju površnim i retuširanim srpskim ponosom u retkim pogodnim prilikama. Onima za koje uz šajkaču i globalizam postaje srpskiji, a Srbija zapadna ili barem zapadnija zemlja u kojoj se govori „bre“. Nemamo na umu ni one zvanične „desničare“, večite disidente i svakoj vlasti korisnu konstruktuvnu opoziciju.Sve je to postojalo i postojaće kao manje ili više strašna, propratna pojava. Reč je o nečim drugom, o nečem što je do sada neviđeno i zbog toga opasnije.

Antisrpski duh se provukao i tamo gdeje to izgledalo nemoguće. Čak ni posledljnje linije odbrane više nisu sigurne. Virus je ostavio u životu formu, ljušturu, spoljašnje simbole, ali je raskravio i pojeo suštinu. Razloga za zabrinutost ima, a kao rečiti primer može da nam posluži Centar za istorijski revizionizam „Dr Lazo M. Kostić“ koji deluje u Berlinu, Minhenu i naravno Beogradu.

Dosadašnje aktivnosti Centra bile su usmerene na izdavaštvo posebne vrste literature. Iako Centar nastoji da zadrži srpsku i patritosku masku oslanjajući se na istorijsku objektivnost nema sumnje da susrpstvo i nacionalizam ovog Centra samo poza, dok je njegovo delovanje suštinski antisrpsko. Sam po sebi antisrbizam nije novina, ali je zabrinjavajuće to što se ovaj antisrbizam pojavio tamo gde ga ranije nije bilo i što se maskirao desnom, konzervativnom idejom. Međutim, delovanje ovog Centra ne samo da nema nikakve suštinske veze sa desnicom i nacionalizmom, nego je isto toliko Centar udaljen i od istorijske objektivnosti te od istorijskog revizionizma. Istorijski revizionizam podrazumeva napore profesionalnih istoričara i stručnjaka u drugim oblastima da na osnovu činjenica i valjanih argumenata dovedu u pitanje određene stereotipe vezane za pojedine istorijske događaje koji se, pritom, ne mogu naučno braniti nego predstavljaju ideološke konstrukte. Ovo se pre svega odnosi na izazivanje istorijskih mitova vezanih za Drugi svetski rat. Delovanje revizionista je, dakle, usmereno na rušenje netačnih ideoloških konstrukcija koje su zapravo u funkciji političih ciljeva neke grupe ili klase.To je ono čime se bave revizinisti u svetu kada dovode u pitanje zvaničnu verziju holokausta, uloge pojedinih vojnih formacija tokom Drugog svetskog rata. Dok je delovanje stranih revizionista uglavnom konstruktivno i usmereno protiv ideologizacije i instrumentalizacije istorije, delovanje beogradskog Centra je nešto sasvim različito. U svetu bavljenje revizionizmom često predstavlja akt građanske i intelektualne hrabrosti, odnosno volju da se postave i ona nepopularna pitanja, te da se preispitaju napamet naučeni odgovori. O tome svedoče biografije poznatih evropskih revizionista, ljudi koji su zbog svojih istraživanja pretrpeli prave progone. Jedino što spaja sve te ljude je intlektualna radoznalost i istinoljubivost bez obzira na različita ideološka, politička i verska uverenja, različita iskustva, različito poreklo i obrazovanje. Iako bi prevođenje i štampanje ozbiljne revizionističke literature bilo korisno za srpsku javnost, kako stručnu tako i šire krugove, delovanje Centra je posve negativno. Cenatr je preuzeo revizionističko ime stavljajući ga u službu jedne ideologije i jednog u osnovi antisrpskog projekta. Umesto da srpske čitaoce upoznaje sa tokovima misli na strani i aktuelnim istorijskim raspravama Centar prilično agresivno nudi svoju verziju istorije, kao neka nova sekta koja traži sledbenike koji će bespogovorno verovati u njenu reč. Drugim rečima, Centar za razliku od ozbiljnog revizionizma ne postavlja pitanja, nego nudi već gotove odgovore koje zatim pakuje u širi ideološki i geopolitički okvir.

Upravo, delovanje Centra usmereno je na reviziju, relativizaciju, ideologizaciju i skrnavljenje srpske istorije. „Srpski“ revizionisti se ne bave onim što je bitno za Srbe i srpstvo. Ako se nekome danas nameće proizvoljna i ideologizirana verzija istorije, onda je to slučaj sa Srbima. Verzija istorije po kojoj su Srbi remetilački faktor u Evropi, dežurni krivci, agresori i zločinci danas je na Zapadu prihvaćena kao zvanična i jedina valjana, čak jedina moguća verzija istorije. Zahvaljujući antisrpskom delovanju ta ideološka izmišljotina biva ozvaničena i u Srbiji. Nema nikakve sumnje da ako je nekome potrebna istorijska revizija onda je ona potrebna upravo Srbima. U tom smislu sve naše srpske snage životno su zainteresovane za stvarnu istorijsku reviziju i objektivno sagledavanje naše prošlosti. To znači postavljanje nepopulranih pitanja vezanih pre svega za skoriju istoriju, a to će reći period komunističke Jugoslavije i poslednje ratove. Međutim, Centar za istorijski revizionizam se ovim stvarima ne bavi, čime direktno pomaže antisrpsku stranu. Oni ne dovode u pitanje zvaničnu verziju Srebrenice, razbijanja Jugoslavije, mit o srpskoj krivici, Markale, Račak, prazne priče o granatirau Dubrovnika, ili sistematsko zanemarivanje i relativizovanje Jasenovca ili Jadovna. Takvim svojim nečinjenjem ovaj Centar zapravo direktno pomaže srpske neprijatelje.

Naoko je paradoksalno da srpski centar za istorijski revizionizam nije zainteresovan za istinu o Srbima, ali posmatrano u širem kontekstu jasno je da je delovanje Centra zapravo sveno antisrpsko. Umesto da se koncentriše na istraživanje onog bitnog i umesto da se posveti istorijskoj odbrani svog oklevetanog naroda Centar u nekim svojim izdanjima direktno pomaže srpske neprijatelje u njihovom sakaćenju istorijske istine i istorijske svesti srpskog naroda. Tako nepotpisani beogradski revizionisti se već u naslovu jedne svoje publikacije pitaju Ko je klao Nemce po Vojvodini? Umesto analize komunističkih zločina u Srbiji, što bi bila višestruko korisna i vredna stvar, Centar se tendenciozno fokusira isključivo na Nemce i to, opet samo na prostoru Vojvodine. Time ne samo što se zanemariju istorijski kontekst, nego se prećutkuje sudbina Nemaca u drugim krajevima Jugoslavije, pa i Evrope. Tako se umesto analize problema Folksdojčera pre za vreme i posle Drugog svetskog rata, srpskim čitaocima nudi pojednostavljena i maliciozna instant verzija „još jednog srpskog istorijskog zločina“ ovaj put protiv domaćih Švaba. Ono što bi beogradski revizionisti morali da znaju, ako već imaju nameru da se bave istorijom je to da su na prostoru Jugoslavije u Drugom svetskom ratu žrtve pre svega bili Srbi, a ne Nemci. Indikativno je i da se ova aktivnost Centra poklapa sa pojačanim interesovanjem raznih drugih antisrpskih krugova za sudbinu vojvođanskih Švaba i to baš u trenutku kada se sa svih strana domaći i strani antisrbi utrkuju da relativizuju i minimalizuju srpske žrtve Jasenovca. Ako se beogradski revizionisti već zanimaju za istoriju progona molgi bi se pozabaviti istraživanjem progona Srba iz Hrvatske koji je ne samo vremenski bliži nego i neuporedivo ekstremniji, sistematičniji i masovniji od onoga što se zadesilo Nemce.
Na prvi pogled ovakava studija o „klanju Nemaca“ nije vezana za srpsku krivicu za Vukovar i Srebrenicu, ali tako stvari stoje samo na prvi pogled, jer narod koji je mogao da siluje nemačke žene i devojčice, da testeri žive ljude, te da na kraju protera stotine hiljada ljudi samo zato što su bili Nemci, sposoban je i da počini genocid u Srebrenici ili drži opsednuto Sarajevo pod snajperskom paljbom. Čovek se može zapitati ne leži li tu negde koren sadašnjeg interesovanja svih onih osvedočenih srpskih neprijatelja za pitanje podunavskih Švaba? Sledeće pitanje bi bilo i ko stoji iza ovog Cetra?

Pa ipak, pored tugovanja za Nemcima ovaj Centar iz Beograda se zanima i za druge teme. Istorijska revizija koja je razlog postojanja ovog Centra zapravo je izvrtanje istorijske slike o Prvom svetskom ratu. Kroz brošuru Odgovornost za Prvi svetski ratnemačkog autora sumnjivog kredibiliteta Uda Valendija, kao i Stanite!… Propade srpski narod koja je dela izvesnog majora Lazarevića Centar otvoreno iskazuje svoje pretenzije. Naime, cilj Centra je nabijanje Srbima na nos odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata. Verovatno najherojskiji period srpske istorije osporava i relativizuje jedan sumnjivi Centar iz Beograda i to uz pomoć dve više nego sumnjive brošure marginalnih i faktički nebitnih autora. Sve u svemu, Centar stoji na pozicijama da je vrh srpske države stajao iza atentata u Sarajevu i da su zvanična Srbija i zvanična Rusija svesno radile na izazivanju Prvog svetskog rata. Time se faktički Nemačka i Austro-Ugarska, ali i Velika Britanija i Francuska oslobađaju krivice za rat. Velikodušna amnestija, nema šta, pogotovo kada dolazi od strane Srba koji su se definitivno najviše žrtvovali u tom ratu. Naravno, već se i samo pitanje odgovornosti za rat banalizuje vezivanjem isključivo za atentat u Sarajevu. Pritom, ne samo da je zanemaren širi kontest, da se ni jednom reči ne ukazuje na odnose među velikim silama, njihovu politiku, niti na sve one krizne momente koji su i ranije mogli da dovedu do rata, nego se i sam atentat tretira površno i diletantski, a nigde se ne govori o stanju u Bosni i Hercegovini niti o neizdrživom položaju srpskog naroda. Jedini krivci za rat su Srbi i Rusi, što je posebno bitno s obzirom na deklarisani šovinistički i rusofobski kurs Centra. Ovakve brošure bi možda mogle biti od interesa Nemcima ili Mađarima, ali nikako Srbima. Ponovo se moramo vratiti na stanje srpskog naroda danas i duhovni teror svih antisrpskih snaga. Duhovno zbunjeni Srbi kojima se već na teret navaljuje sve i svašta, nekakav izmišljeni genocid, konstrukcije o zločinima i ostale sulude sulude optužbe koje ciljaju na srpsku varvarsku i agresorsku prirodu dopunjuju se time i optužbom za izazivanje Prvog svetskog rata. Kao nekada u engleskoj štampi, Srbi se ovoga puta u brošurama štampanim na srpskom jeziku predstavljaju kao narod atentatora i ubica, drumski razbojnici, pustahije i izazivači nereda. Kakav je interes jednog revizionističkog centra koji Srbe optužuje i za ni manje ni više nego jedan svetski rat? Treba posebno imati u vidu da danas niko ozbiljan ne govori o srpskoj krivici za rat, te da se svi važniji istoričari slažu o tome da je atentat u Sarajevu bio povod, ali ne i uzrok Prvog svetskog rata. Ipak, ovo za Centar iz Beograda nije dovoljno. Vredi primetiti da isti beogradski Centar koji Srbe i Ruse krivi za prvi, brani Nemce i Hitlera od krivice za Drugi svetski rat.

Takođe, Centar se ne zadržava samo na tim optužbama nego se jadikuje što Srbija nije izašla iz rata i sa Austro-Ugarskom potpisala separatni mir. U tu svrhu je štampana Lazarevićeva brošura koja zapravo predstavlja klasičnu ratnu propagandu, o čemu govori i činjenica da je objavljena u Sofiji 1918! Interesantno je i da se u Pogovoru eksploatišu standardne antisrpske floskule o „velikosrpskim idejama“ ili popovanja osrpskom okretanju zapadu, pri čemu je najkraći put za srpsku vesternifikaciju put koji vodi preko Austro-Ugarske koja je kao što je valjda svima poznato, bila ogorčeni neprijatelj svih srpskih nacionalnih interesa. Da ne bude zabune, reč je o germanomaniji i istom onom duhu samoporicanja koji baštini ceo antisrpski korpus. Tako autor famoznog Pogovora se eksplicitno poziva na kulturnu nadmoć Austrije i germanskog duha u odnosu na Srbe. Isti takav duh samoporicanja danas neguju i zagovornici Evropske Unije. Stoga ne treba da čudi da se zaključci centra u dlaku slažu sa geopolitičkim i istorijskim opservacijama nekih srpskih istoričara, inače bliskih Liberalno-demokratskoj partiji. Kao i Centru i njima je srpska „modernizacija“ važnija od srpskog identiteta. I ne samo da je važnija, nego modernizacija upravo podrazumeva odustajanje od srpstva.

Da bi se germanomanija Centra upotpunila objavljen je i jedan odurni antiruski pamflet Ukrajinca Dmitro Donceva koji poziva na obračuna sa Rusijom, ali i sa celokupnim slovenstvom u ime nekakve zamišljene Evrope. Duh Rusije je po njemu duh ropstva i na kraju krajeva duh Antihrista. Rusija je uvek ista, neprijateljska, tlačiteljska, primitivna i necivilizovana bezoblična masa svejedno da li je slavjanofilska, caristička, konzervativna, pravoslavna komunistička ili nekakva drugačija. Zanimljivo je insitiranje Donceva na izrazu Moskovija umesto Rusija što nije ni malo slučajno. Može se zapaziti sličnost između ove brošure i standardne ustaške, antisrpske propagande. Arsenal optužbi je manje ili više isti, čak je i „dokazni materijal“ iste vrste dok se jedino razlikuju mete napada. Pa ipak, ako se ima u vidu da se na zapadu Srbi najčešće percipiraju upravo kao mali Rusi, logično je zaključiti da ono što važi za velike Ruse ne može mimoići ni njihovu mlađu braću. Tako je Centar Srbima zapravo ponudio najodvratniju propagandu koja bajagi gađa Ruse, ali zapravo pogađa Srbe! Jer ako su Rusi antihristi, neorganizovana, lenja i surovo azijatska horda nisu li to isto i njihovi južni rođaci? Poruka Centra je prema tome politička, i nema nikakve veze sa istorijom i istorisjkim revizionizmom. Ona je nagoveštena u još brošuri Srbija pod ruskom hipnozom Vladana Đorđevića, takođe u izdanju Centra. I sam Đorđević bio je više političar nego istoričar, a u svojoj brošuri on pokušava da dokaže kao istorijsku činjenicu nekakavo antisrpsko delovanje Rusije tokom celog XIX veka. Sa druge strane, Srbi se za čitavo to vreme nalaze pod Ruskom hipnozom. Ovako jednostavno tumačenje srpske novovekovne istorije predstavlja uvod za osnovni politički stav caradnika beogradskog Centra. Njihova poruka Srbima glasi: „Srbi, ako nećete da budete antihristi, divljaci i primitivna horda, odvojite se od Rusije, i okrenite se nadmoćnoj Austiji i Nemačkoj. Uostalom, Rusija je prema Srbiji uvek bila neprijateljska sila.“ Jedino kroz tu poruku mogu se ne pravi način razumeti aktivnosti Centra, kao i izbor brošura i pamfleta koje je ovaj Centar izneo na uvid srpskoj javnosti. U funkciji te poruke su i jadikovanje za podunavskim Švabama i optužbe za izazivanje Prvog svetskog rata i napadi na Karađorđeviće i naduvavanje Božićne pobune i koketiranje sa crnogorskim zelenaštvom i ustaštvom i blaćenje Rusa i Rusije.

Neko bi mogao postaviti i pitanje zbog čega bi jedno udruženje istoričara, pa još revizionista uopšte bilo zainteresovano da se bavi ovakvim stvarima. Umesto istorijske revizije ovde je na delu jedna ogoljena antisrpska politika, a iza svake politike stoji i neka politička snaga, čak i onda kada se ta činjenica sakriva kojekakvim fantomskim revizionističkim Centrima. Ta politika je antisrpska jer ciljana to da Srbi odustanu sami od sebe i postanu nešto drugo, nešto novo i nešto drugačije, nešto što nikad nisu bili i što ne bi ni mogli biti, a da ne prestanu biti Srbi. Ono isto što tvrde svi ostali antisrbi podržavaju i saradnici Centra u Beogradu, Minhenu i Berlinu. Jedina je razlika što su drugi antisrbi svoje aspiracije pravdali komunizmom, putem u svetliju budućnosti, progresom, liberalizmom, demkratijom ili ideologijom ljudskih prava, dok beogradski Centar na sebe navlači masku konzervativizma i nacionalizma.

Tako dakle izgleda germanomansko smeće koje srpskim nacionalistima potura beogradski Centar. Ali Srbi, na sreću, znaju bolje. Kobasičarenje, smrad pivnice, eugenština, purgerstvo i ceo taj tugaljivi mitelojropa štimung nikada nisu deo srpskog nacionalizma, pa neće biti ni u budućnosti. Uostalom, ni ovo nije ništa novo jer je tu eugenštinu razobličio kod Srba još Miloš Crnjanski. Danas isto kao u vreme Crnjanskog eugenština stoji iza podgrevanja vojvođanskog i crnogorskog separatizma separatizma, rusofobije i jednog prikrivenog ali otrovnog i zajedljivog antisrpstva. Klanjanje Austriji i ulagivanje Nemcima, podrepaško imitiranje tuđih kulturnih obrazaca mogu biti karakteristika hrvatskog nacionalizma, ali ne i srpskog. Srbi svoju superiornost i duhovnu nadmoć ne pokazuju time što što blate Ruse i kao pajaci podražavaju pešterske kočijaše i bečke fiškale, agramske kurve, varaždinske pandure, lajbaške činovnikete sitne malograđanske duše i njihove snove o zadrigloj „K und K“ monarhiji koja smrdi na kancelariju i kasarnu. To sve nije srpstvo, to nije srpska desnica niti je to nacionalizam. Sve to ne priliči narodu Svetog Save, pa nije ni u skladu sa svetosavskim nacionalizmom. Nacionalizam je autentičnost, a ne izbor pseudonima koji aludira na Pomeraniju, zato nekakav opskurni priučeni istoričar, koji sebe naziva Pomeranski, ne može i ne sme Srbe da uči konzervativizmu i nacionalizmu. Može se Centar zaklanjati iza pokoje patritske brošure, ali tuđinski pseudonim, tuđinski autori, tuđinska retorita i najpose tuđinski duh ga odaju i demaskiraju. Nacionalizam nije kada se posipa pepeolom zbog ubistva neprijateljskog nadvojvode koji ugnjetava naš narod. Srbima je potrebno da čuvaju svoj zavet, a ne da tavore kao Nemci, Turci, Englezi, Francuzi ili Rusi druge klase.

Izvor: VIDOVDAN

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top