Od Kosova do Tekeriša i nazad

Datum objave: nedelja, 24 avgusta, 2014
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/tek-1.jpg

Poseta znamenitom mestu naše istorije nikog od nas nije ostavila
ravnodušnim. Obilazeći poprište Cerske bitke i odavajući počast našim
junacima želeli smo se da se na ovaj, barem simboličan način, odužimo
njima za sve što su oni učinili za nas.

Devetnaesti avgust 2014. godine, Preobraženje Gospodnje. Petnaestak
Srba sa severa Kosova, uključujući i autora ovih redova, nervozno cupka u
centru Leposavića iščekujući dolazak minibusa iz Raške. Iako je druga
polovina avgusta, sveže je i prohladno kao u novembru, da čovek ne
poveruje. Negde oko 4 časova ujutru minibus je stigao, a putnici su se
na brzinu „ukrcali“, što zbog hladnoće, što zbog želje da se što pre
stigne tamo. Na Tekeriš.

Pre tačno 100 godina na ovom mestu se odigrala jedna od najvećih
bitaka naše istorije. Srpska vojska je nadljudskim naporima uspela da
savlada daleko brojniju i tehnički opremljeniju austro-ugarsku vojsku.
Bitka je trajala od 15. do 24. avgusta 1914. godine. U toku nje život je
izgubilo 3.000 srpskih vojnika, a oko 15.000 ranjeno. Austro-ugarski
gubici bili su znatno veći – 8.000 mrtvih, 30.000 ranjenih i 4.500
zarobljenih vojnika. Srpska pobeda u Cerskoj bici bila je ujedno i prva
pobeda Saveznika u Velikom ratu. Za briljantno vođenje Druge armije Srpske
vojske đeneral Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode. Srpsko
oružje je dostiglo svetsku slavu. Želja za odbranom svoje zemlje i
slobodom svog naroda bila je jača od austro-ugarskih topova. Primeri
junaštva i izvanrednih moralnih osobina srpskog vojnika zadivili su
svet. I prijatelje i neprijatelje. Danas je sve drugačije. Pitanje je da li
ćemo ikada povratiti duh kakav su posedovali cerski junaci. Naši preci.

Dok se naš minibus lagano klacka kroz zapadnu Srbiju, mi sa iskrenim
oduševljenjem komentarišemo prirodnu lepotu ovog kraja. Ozeleneli
proplanci sa stadima jarića, zdrav planinski vazduh, jednospratne kućice
starog šumadijskog stila. Bilo nas je sramota koliko malo znamo o
svojoj zemlji. Nismo ni svesni koliko je naša zemlja lepa. Mnogi od nas su
prvi put bili u ovom kraju. Sigurni smo, ne i poslednji.

Posle šest sati puta stigosmo na Cer. Negde na kilometar i po od
Tekeriša zaustavila nas je policija. Kažu, ne može se dalje, odatle mora
peške. Sa vencem, srpskom zastavom i pesmom “Sa Kosova zora sviće”
krenusmo ka Tekerišu. Ispred nas se već formirala ogromna kolona ljudi.
Registarske tablice na brojnim autobusima govorile su da potiču iz
Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Šapca, Prijepolja, Podgorice, Nikšića,
Banja Luke, Bijeljine…

Mnogo sveta sjatilo se na Cer. Oko spomenika srpskim junacima na
Tekerišu bilo je na hiljade ljudi. Uglavnom se vijore srpske državne
zastave, ali ima i carskih ruskih, crnih četničkih, a prisutne su i
replike onih pukovskih iz Prvog svetskog rata. U tišini i miru smo
prisustvovali opelu kojim je činodejstvovala Njegova Svetost patrijarh
srpski gospodin Irinej.

 

Okupljeni narod za vreme opela

 

Treba napomenuti da smo uz levu stranu asfaltiranog puta koji vodi ka
spomeniku primetili nešto što je izrazito loša karakterna crta jednog
dela našeg naroda. Uz improvizovanu, na brzinu sklepanu seosku birtiju,
“visili” su razni tipovi, ispijajući pivo, vinjak i rakiju, pritom ne
mareći što se na samo dvesta metara od njih održava opelo srpskim
ratnicima. Sa razglasa prikačenog za “šank” dopirali su zaglušujući
turbo-folk ritmovi pomešani sa motivima krajiških i četničkih pesama.
Slika koju često viđamo po raznim vašarima i saborima. Ovo je ipak bilo
mesto gde se sa najvećim dostojanstvom trebalo pristupiti manifestaciji
povodom stogodišnjice Cerske bitke, i nikako ne možemo shvatiti da neko
ovakvim ponašanjem skrnavi ovaj datum. No, takvi smo-kakvi smo… Ako
želimo da budemo shvaćeni kao ozbiljan narod, kao ljudi koji su dostojni
svojih predaka, gorenavedene oblike ponašanja moramo pod hitno da
izobičajimo.

Nakon opela, voditelj programa je najavio govor premijera Srbije
Aleksandra Vučića. Uz tihi, stidljivi aplauz i isto takve zvižduke,
obratio se okupljenoj svetini. Nakon njegovog govora usledio je umetnički
program posle kojeg su ljudi počeli da se razilaze. To smo iskoristili da
se bez guranja i probijanja kroz masu uputimo do spomenika srpskim
junacima. Tamo se u redovima čeka na fotografisanje ispred spomenika.
Zaista, dragoceno je u svom albumu imati uspomenu na stogodišnjicu Cerske
bitke. Fotografisali smo se ispred spomenika (bez čuvenog “selfija”,
iliti po srpskom, “svojka”) i produžili dalje, da razgledamo izložbu
kopija srpskih pukovskih zastava iz perioda Velikog rata. Zastava
ovečnanih legendom. Nijedna nije pala u ruke neprijatelja! Izloženo je i
lako pešadisko naoružanje Srpske vojske. Sa jedva primetnim osmehom na
licu i nekim čudnim osećanjem strahopoštovanja prilazili smo puškama,
pištoljima, mitraljezima, bajonetima i sabljama, među kojima je bila i ona
koju je nosio đeneral Pavle Jurišić Šturm. Posetili smo i spomen-sobu na
Tekerišu, gde su bile postavljene makete srpskog i austro-ugarskog
vojnika, velika mapa Cerske bitke, isečci sa citatima stranaca o Srpskoj
vojsci. Odatle smo izašli zadovoljni i već umorni, a kako je sunce dobro
počelo da “peče”, potražili smo hlad, gde smo upoznali momka i devojku
iz Beograda, sa kojima smo srdačano i prijateljski razgovarali, kao da se
znamo “100 godina”. Ipak, naši ljudi iz minibusa su nas pozvali da
polako krećemo natrag, pa smo sa njima morali da se rastanemo. U minibusu
nam se pridružio naš novi prijatelj Milan iz Mionice, koji se ljubazno
ponudio da nas odvede do manastira Ribnica, što smo mi sa radošću
prihvatili. Tamo nas je sačekala prijatna hladovina, žubor rečice i
blagi mir pravoslavne svetinje. Preko puta manastira nalazi se velika
Ribnička pećina, poznata po tome što u njoj živi petnaestak vrsta slepih
miševa, veoma retkih u Evropi. Neki kažu da se jedno vreme u njoj skrivao
Nikola Kalabić, komandant Gorske kraljeve garde JVuO. Da li je to istina
ili nešto drugo, niko pouzdano ne može reći

 

Ispred manstira Ribnica

 

Odmoreni i nasmejani, iz manastira krenusmo ka Struganiku, rodnom
selu vojvode Živojina Mišića. Vijugavim putem peli smo se uz uzak
asfaltiran put, da bi na nekih sedamsto metara od kuće slavnog vojvode
minibus stao. Odatle smo krenuli pešice. Selo kao iz bajke. Male seoske
kuće, sa krovom od daščica i ćeramide, divlje kupine pored puta, zelenilo
svuda gde oko pogleda. Stigosmo pred njegovu kuću. Ona kao i sve druge.
Prizemna, mala, sa podrumom od tesanog kamena, ali sa nekom čudnom
jednostavnom lepotom kakvom zrače te starinske kuće. Oko nje nekoliko
pomoćnih zgrada – štala, pekara, ostava, vajat. Ispred ulaza u dvorište
nemo stoji brdski top zarđalih cevi i prljavih guma. Na sramotu naše
zemlje i svih nas. Da neka druga država ima svoj Struganik, verovatno bi
ga zaštitila kao “Fort Noks”. Ali dobro, valjda ćemo se nekada opametiti i
shvatiti šta imamo i koliko vredimo.

 

Rodna kuća vojvode Mišića u Struganiku

 

Sa prvim mrakom oprostili smo se od vojvodine kuće i krenuli nazad.
Naš prijateljMilan je izašao u Mionici a mi smo produžili dalje. Sa
zadovoljstvom smo sumirali utiske sa našeg putovanja, uživali u veseloj
atmosferi u minibusu i besomučnim ponavljanjima rodoljubivih i četničkih
pesama. Dobro, u tome baš i nismo uživali, pesme su na kraju žestoko
“smorile”, čak smo počeli da proklinjemo Baju Malog Knindžu, Cuneta
Gojkovića, Lepog Miću i braću Bajić, ali je sve u svemu bilo lepo.
Dogovorili smo se da se za sledeću manifestaciju još bolje organizujemo i
krenemo u što većem broju. Da se povežemo sa prijateljima iz cele
Srbije, Republike Srpske, Crne Gore i rasejanja. Da bar na značajne
jubileje naše istorije budemo zajedno.

Negde oko 23 časa stigli smo u Leposavić. Po mraku smo krenuli, u
mrak smo došli. Simbolično ili ne, shvatite kako hoćete. Nas nekoliko
smo produžili ka Kosovskoj Mitrovici. Prepričavajući utiske sa Tekeriša,
Ribnice i Struganika, zaključili smo da će nam ovaj dan dugo ostati u
sećanju. I da ćemo uskoro ponovo na neko putešestvije. Vidimo se na
Mačkovom kamenu!

 

Piše: Jovan Aleksić

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

Vezane vijesti:

Ura Srbi, napred u otadžbinu!

Na Tekerišu, 100 godina kasnije

ZVERSKO NAREĐENjE AUSTROUGARSKOG GENERALA – Ubijali, vešali, nabadali na bajonete i žive spaljivali žene, starce i decu po Srbiji




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top