Obaveštajne pripreme za rat na Balkanu su završene

Datum objave: subota, 27 avgusta, 2016
Veličina slova: A- A+

Hrvatska - Gotovina

LjUBAN KARAN

Za izazivača povoda rata je u ime NATO zadužena Hrvatska, ali je okidač blokirala promena geostrateške situacije u Turskoj

Balkan je potpuno izučen dugotrajnim i sveobuhvatnim zahvatom obaveštajnih službi NATO, kojima je na Balkanu mnogo laše da deluju nego u sopstvenim zemljama. Kao da se niko ne usuđuje da im se adekvatno suprostavi ili se pogrešno procenjuje da je to zbog veličine i snage ovih službi nemoguće. Itekako je moguće, i tako treba da razmišlja Srbija. NATO službe su velike, ali je veliki i prostor njihovog interesovanja, tako da segmentom određenim za dejstva protiv Srbije itekako možemo da se ravnopravno nosimo.

Za zapadne obaveštajne službe na Balkanu više nema tajni. Dobro se zna vojna moć svake zemlje ponaosob, obučenost, uvežbanost, raspored vojnih potencijala, vatrena moć, pokretljivost, moral vojnika i sve što je bitno za izvođenje vojnih operacija. Zna se pouzdano ko će biti na kojoj strani fronta, definisani su vojni savezi i njihova koordinacija. Propagandna mašinerija je spremna i jedva čeka burne događaje koji izazivaju svetsku pažnju i donose ogroman profit. Određeni su ciljevi rata sa stanovišta NATO i uklopljeni u lokalne interese saveznika. Protivnik se zna, kao i ranije, biće to Srbija i možda još poneko – Republika Srpska, naprimer.

Za povod je zadužena Hrvatska, kojoj to očito predstavlja zadovoljstvo. Povod nije problem, može da se isprovocira i sačeka, a može i da se inscenira. Oba rešenja su na Balkanu dobra i proveravana u bliskoj istoriji. Na „realni“ povod ne treba dugo čekati ako su provokacije dobro osmišljene i intenzivne, kako to trenutno radi Hrvatska. Insceniranje nije tako prosta operacija i za to su zadužene, ako bude trebalo, specijalne snage NATO. Lokalne snage mogu da izvedu takvu akciju, ali ne mogu da je planiraju, jer ona zahteva viši nivo perfidnosti i znanja kako bi se eskivirala moderna sredstva za utvrđivanje stvarne istine o događaju. I zbog toga što mora biti vremenski usklađena sa aktuelnim planovima NATO, o kojima lokalne snage nemaju predstavu. Šta bi to moglo biti, niko ne može ni da nasluti, ali taj inscenirani događaj mora uznemiriti ceo svet i zahtevati hitnu reakciju „međunarodne zajednice“. Šta je onda problem ako je sve tako prosto i jednostavno.

DA LI NAS JE SPASAO ERDOGAN?
Neuspeli puč u Turskoj je događaj takvih razmera da je izmenio aktuele planove NATO. On nije samo odredio budućnost Turske nego i sudbinu Balkana. U budućnosti ćemo saznati koliko je i za nas ovo bio sudbonosni događaj. Jer turski generali školovani u Vest pointu i ne znaju drugačije da razmišljaju nego u američkom interesu. Tako su školovani i vaspitavani. Da je puč uspeo, nova vlada Turske nametnuta vojnom silom samo je trebala da bude garancija ostvarenja političkih ciljeva vojnom silom na Balkanu. Sada je sve dovedeno u pitanje i plan definitivno poremećen. Zato planere SAD i NATO žestoko ljuti što lokalni lideri pod njihovom kontrolom ne shvataju koliko se sve promenilo i da se pripremljeni planovi moraju menjati, jer korekcijom ne može da se postigne njihova izvodljivost u novim uslovima.

I srpska javnost se pokazala kao tvrd orah. Bombardovanje preko medija pod stranim uticajem i kupovina medijskog prostora definitivno nsu uspeli da bitno promene sliku NATO u srpskim glavama. Većina Srba ga jednostavno ne prihvata kao nešto pozitivno i prepoznaje njegovu zločinačku suštinu. I pored značajnih finansijskih sredstava, NATO lobi je doživeo potpuni fijasko u Srbiji. Zašto, to je posebna tema, ali je suština u tome da svoju propagandu nisu prilagodili srpskoj javnosti i načinu razmišljanja. Nisu vodili računa o tome koliko je Srbija različita u odnosu na neke druge balkanske zemlje, gde se malim finansijskim sredstvima postigao veliki efekat.

Erdogan

U Srbiji je nezavisnost normalna situacija, a svaka zavisnost nenormalna. Srbija ima tradiciju da se sama brani, i zato joj je teško da svoju bezbednost poveri nekom drugom. Način na koji su NATO lobisti pokušali da razbijaju sveže istorijske činjenice raznim podmetačinama koje uopšte nisu ni dobro razrađene ni dobro plasirane – od toga da nas je NATO bombardovao za naše dobro, da se kao nacija moramo popraviti jer sve zlo koje se događalo izvire iz Srbije, pa do toga da su Jugoslaviju razbili Rusi i KGB. Hteli su da kažu kako sve ružno i razbijačko dolazi sa Istoka ili iz same Srbije, a sa Zapada može doći samo nešto dobro. Naravno da to u Srbiji ne može proći. Kao da mi ne znamo odakle su dolazili ratni planovi, prljavi savezi, krstareće rakete i avioni sa bombama.

Specijalna dejstva protiv Srbije nisu uspela da postignu ni jednu od tri ključne stvari – priznanje Kosova, okretanje Srbije protiv Rusije uvođenjem sankcija i uvlačenje Srbije u NATO. Zato je Zapad procenio da je jeftinije i brže rešenje novi mali kontrolisani rat na Balkanu, koji bi brzo i efikasno rešio sva tri sporna pitanja. Dalje podrivanje specijalnim dejstvima neće prestati, jer svaki kamenčić koji se okrnji od srpske stabilnosti olakšava vojni posao ili kako oni to zovu – „kampanju“. Već je jasno da Erdoganu možemo da zahvalimo ako stvari ne krenu ka vojnom rešenju, a, ako mu je pravovremene podatke o pripremi puča u Turskoj stvarno ustupio Putin, onda i njemu treba da budemo zahvalni što već nismo u uniformama.

PODCENjIVANjE ZNAČAJA OBAVEŠTAJNIH SLUŽBI
Putin nas je i zvanično upozorio da se Zapad odlučio da mačem preseče balkanski čvor, i to je jedan od razloga da nam proda moderno oružje i omogući nam da modernizacijom i naoružavanjem vojske pojačamo faktor odvraćanja. Naravno da vojno rešenje nije isključeno, ali se čini da SAD više nisu sigurne kao ranije da bi disciplinovanje i potčinjavanje Srbije uspelo. To nam govori i nedavna poseta američkog potpredsednika Džozefa Bajdena, koji se potpuno odrekao retorike pretnji i ucena i najavljuje korektne odnose sa Srbijom. Sve je to dobro za Srbiju i srpski korpus ako nije u pitanju nova prevara, jer je sasvim moguće da je nova „kampanja“ samo odložena dok se ne reši pitanje Turske. Upravo Bajden je u Turskoj i pokušava donekle da ublaži totalno poremećen odnose sa jednom od najvažnijih članica NATO.

Kako ćemo znati da li predstoji vojno rešenje problema zvanog Srbija i Republika Srpska? Kada otkrijemo prvu bespilotnu letilicu u našem vazdušnom prostoru, možemo biti sigurni da agresija predstoji. To znači da se obaveštajni podaci dopunjavaju neposrednim izviđanjem na operativnim i taktičkim pravcima. Kada uočimo izviđačke letove bespilotnih letilica, slobodno možemo oglasiti mobilizaciju. Međutim, ako se planovi agresije ne otkriju ranije, to će biti suviše kasno.

Svaki vojni školarac će vam nepogrešivo reći šta će protivnik prvo da gađa u slučaju agresije na našu zemlju – radarske položaje i raketne sisteme PVO a zatim sledi uništavanje lovačke avijacije na zemlji i presecanje pista za poletanje. Međutim, postoji nešto što mora da se uništi ili oslabi pre početka agresije, a to su obaveštajno-bezbednosni sistem i moral stanovništva. Bez slabljenja ova dva faktora ne kreće se u ofanzivu, i to jasno govori o njihovoj važnosti. O značaju morala koji se manifestuje rešenošću i odlučnošću da se zemlja brani ne treba mnogo govoriti jer je to svima poznato. O značaju obaveštajno-bezbednosnog sistema itekako treba govoriti, jer za širu javnost tu i dalje ima nepoznanica.

Bajden u Beogradu

Ako velike sile, posebno SAD i NATO, danas izbegavaju upotrebu kopnenih snaga i pokušavaju ciljeve ostvariti kroz obaveštajna dejstva i „kampanju“ (vazdušne udare), tad i mi moramo ojačati snage suprostavljanja. Znači, moramo posebno ojačati obaveštajno-bezbednosni sektor, koji se jedini kvalitetno može suprostaviti tajnim akcijama stranih obaveštajnih službi, i, naravno, u granicama naših mogućnosti maksimalno ojačati PVO – raketne sisteme i lovačku avijaciju.

Malo je poslova u kojima postoji toliki nivo autonomnosti i kreativnosti koliko je to u obaveštajnim i kontraobaveštajnim poslovima. Zato je od izuzetne važnosti da u tim službama rade ne samo visokostručni ljudi – to se podrazumeva – nego pored toga visokomoralni i puni patriotskog naboja do nepokolebljivosti. Samo tako oni mogu biti sposobni i spremni da ulaze u rezonske rizike i obavljaju svoj posao vrhunski u interesu Srbije. Nije preterana krilatica da je obaveštajni rad umetnost, a kontraobaveštajni umetnost na kvadrat. Operativci moraju biti umetnici u svom poslu.

SLUČAJ GENERALA PERIŠIĆA
Dobar primer lošeg obaveštajno-bezbednosnog sistema je Turska. Ako Erdogan stvarno ima razloga za hapšenje tolikog broja ljudi u vojsci i van vojske, ako je toliki broj ljudi bio uključen u pripremu i izvođenje puča a obaveštajno-bezbednosni sistem Turske to nije otkrio i presekao na vreme, taj sistem ništa ne valja. Službe koje ne otkriju događaj tako širokih razmera u sopstvenoj zemlji trebalo bi odmah rasformirati, jer su potpuno nesposobne i neefikasne. Ili se možda dogodilo da su i šefovi službi bili uključeni u pripremu puča, ali u tom slučaju ravno je čudu da on nije uspeo.

Dobar primer uspešnih operacija zapadnih obaveštajnih službi jeste tajni kontakt generala Momčila Perišića, kao načelnika generalštaba, sa predstavnicima NATO na njihovom nosaču helikoptera u Jadranskom moru, koji su organizovali general Blagoje Grahovac (kako sam piše u svojoj knjizi) i tadašnji šef vojne kontraobaveštajne službe general Aleksandar Dimitrijević. Sve se događalo bez znanja državnog vrha, koji je imao obavezu da kontroliše i generalštab i tajne službe SR Jugoslavije u to vreme, ali to nisu kvalitetno uradili. Epilog je jasan – Perišiću se danas sudi kao špijunu CIA, general Grahovac je jedan od najjačih NATO lobista u Srbiji a general Dimitrijević je direktor Međunarodnog instituta za bezbednost u Beogradu, za koji ne mogu da procenim ko ga finansira i za čije interese radi (nešto me sve to asocira na Centar za evroatlanske studije). Za ovu priču nije bitno ko je kriv a ko nije, kao ni to ko je imao kakve namere od naših generala. Bitno je to da su zapadne obaveštajne službe uspešno izvele svoje tajne operacije, kojima su navele našeg načelnika generalštaba da im kasnije ustupa podatke pod oznakom „državna tajna“ za novac. Šef vojne kontraobaveštajne službe, koji je morao sve to da spreči, po pisanju generala Grahovca, i sam je učestvovao u toj tajnoj operaciji. To je neverovatan uspeh, pa makar i CIA bila u pitanju, da u svoju akciju uključe načelnika generalštaba i šefa jedne tajne službe zemlje protiv koje dejstvuju. To se mora analizirati i iz toga se moraju izvlačiti pouke kako ne bismo doživeli slične situacije.

Momčilo Perišić

Nigde kadriranje nije toliko važno kao u tajnim službama, čak i kad je u pitanju običan operativac, a kamoli pri izboru ličnosti za rukovođenje kompletnim službama. U drugim sistemima jedan čovek ne može da načini toliko štete koliko u tajnim službama, zbog zatvorenosti sistema i tajonsti rada. Ni jedan drugi sistem ne može da uništi jedan čovek – tajnu službu može pod uslovom da se na tako odgovornom položaju nađe pogrešna ličnost ili ako ga na taj položaj dovede neko ko nam ne misli dobro. Takvih primera da jedan čovek uništi obaveštajno-bezbednosni sistem neke zemlje nema mnogo u svetu jer to se jednostavno ne događa često. Ne moramo ići daleko da bismo takav primer našli, jer nam se sve događalo pred očima.

KAKO SU ZAPADNE SLUŽBE UNIŠTILE JUGOSLAVIJU
Najbolji način da razotkrijemo aktuelne tajne operacije moćnih obaveštajnih službi u Srbiji jeste da proučavamo njihove prethodne velike uspešne akcije na Balkanu. Tada možemo shvatiti neke osnovne principe i načine njihovog nastupa i dejstva i prepoznati da li se nešto slično dešava u našoj zemlji u sadašnjem vremenu. Nije to nešto što se ne da porediti jer su ciljevi agresivnih tajnih dejstava slični – tada je cilj bio razbijanje Jugoslavije, a sada bi mogao biti razbijanje i rasparčavanje Srbije.

Kao što je rečeno, pre oružane agresije se uništava ili slabi moral naroda i ofanzivnost i efikasnost obaveštajno-bezbednosnih službi. Niko ne može poreći da je Jugoslavija imala veoma moćan obaveštajno-bezbednosni aparat, sposoban da se efikasno i brzo obračuna sa neprijateljskim strukturama u zemlji i terorističkim grupama i organizacijama u inostranstvu. Pored tako jakih službi, ni unutrašnje ni spoljne razbijačke snage nisu imale šanse. Zapad je shvatio da su jugoslovenske tajne službe nešto što se prvo mora razbiti – pre svega SDB.

U prvoj fazi tajne operacije razbijanja SDB dobro je procenjeno da podrivanje i slabljenje mora ići iznutra, iz same službe i da je ključna i najpogodnija ličnost za takvu operaciju Josip Perković, šef SDB Hrvatske. Shvatili su da bez njegovog pridobijanja ništa bitno ne može da se uradi i svu aktivnost usmerili u tom pravcu. Bio je to veoma složen problem, jer se radilo o komunističkom kadru, potpuno predanom, posvećenom i odlučnom da se beskompromisno obračunava sa svim protivnicima Jugoslavije i u zemlji i u inostranstvu. Niti jednu ličnost danas ne optužuju da je organizovala više likvidacija ustaških terorista po inostranstvu od Perkovića. Ustaše su to znale i nisu imale većeg neprijatelja od Perkovića, a on je dobro znao sa kakvim teroristima ima posla i nije dolazilo u obzir da im veruje. Zapadne službe su ipak uspele da ih povežu i upregnu da zajedno rade na rušenju Jugoslavije i to je njihov neverovatan uspeh.

Josip_Perkovic

Perkovića ne bi uspeli da preokrenu i pridobiju na svoju rušilačku stranu ni Tuđman, ni Manolić, ni Špegelj, niti bilo ko od osnivača HDZ sem jednog čoveka. Taj ključni čovek kome je Perković potpuno i bez rezerve verovao bio je Josip Boljkovac. On je bio nekadašnji Perkovićev šef, potpuno zaslužan za njegovo brzo napredovanje i blistavu karijeru kontraobaveštajca. Tako je Boljkovac dobio zadatak od Tuđmana i vrha HDZ, kao i od zapadnih obaveštajnih službi, koje su iza svega stajale, da pridobije Perkovića, i on je u tome u potpunosti uspeo. Danas se zna i kada se to dogodilo – u jesen 1990. godine.

POUKE SLUČAJA PERKOVIĆ
Tako je počelo smišljeno i plansko razbijanje jugoslovenskog obaveštajno-bezbednosnog sistema. Sa Perkovićem se postiglo daleko više od planiranog, jer on ne samo da je ušao u HDZ nego direktno u ustaški pokret. Radio je u sendviču između dva najekstremnija i najvažnija lidera ustaškog pokreta – Gojka Šuška, koji mu je bio šef, i Nikole Štedula, koji mu je bio potčinjeni. Prvo što je Perković bezdušno uradio kao nekakvo dokazivanje svoje lojalnosti ustašama jeste da im je predao spisak svih saradnika koji su radili na sagledavanju ustaških organizacija i njihovih lidera u inostranstvu. Naravno da im je tako potpisao smrtnu presudu. Drugo, potpuno je pasivizirao hrvatski SDB i omogućio neometano rušenje države od strane HDZ. Treće, lično je organzovao 136 ilegalnih doturanja oružja u Hrvatsku preko svojih kanala, gde je u pojedinim konvojima koji su ilegalno prelazili granicu znalo biti i do 34 tegljača puna oružja. Niko drugi bez njega to nije mogao da uradi, a bez njega ustaše bi o tome mogle samo da sanjaju. Tako je omogućio stvaranje jakih hrvatskih paravojnih jedinica, koje su kasnije legalizovane proglašenjem nezavisne države. Četvrto, organizovao je obuku ustaša iz emigracije i njihovo postavljenje na mesta operativaca i rukovodioca službe koju je vodio. Peto, potpuno je preusmerio rad službe – oni koji su do tada obrađivani kao neprijatelji i teroristi postali su operativci ove službe, a oni koji su bili projugoslovenski orjentisani postali su predmet obrade te službe. Naravno da je sve to, dokle god je bilo moguće, činio tajno. Naravno da je tako uništio ne samo hrvatsku SDB nego kompletnu jugoslovensku službu bezbednosti koja je, bar formalno, bila jedinstvena.

Za nas danas nije bitan Perković, nego pouke koje možemo izvući iz obaveštajnih akcija zapadnih obaveštajnih službi prema njemu i preko njega. Da proučimo način njihovog posrednog i zaobilaznog nastupanja prema ličnostima koje tipuju i izučavaju. Jer njihov nastup je danas sličan onome kakav je bio tada. Niko ne može promeniti način i stil delovanja tek tako i tu su naše šanse da im pariramo ako suštinu i razrađeni kliše shvatimo na vreme. Kad se već bavimo Perkovićem, nije loše reći i to da je sasvim moguće da je i njegovo suđenje nova obaveštjna igra kako bi se kompromitovale komunističke zemlje i komunistički režimi, jer će ih sud prikazati kao totalitarne i sklone državnom terorizmu prema političkim protivnicima. Cilj je, da se komunizam izjednači sa fašizmom i stavi van zakona kako bi liberalni kapitalizam ostao jedino legalno društveno-političko uređenje. Jedino nije jasno da li se kompletna stvar odvija u saradnji sa Perkovićem ili protiv njegove volje. Neverovatno je koliko su obaveštajnih akcija na Balkanu izvele zapadne obaveštajne službe koristeći samo jednog čoveka – Josipa Perkovića.

POUKE ZA SRBIJU IZ PRETHODNIH DECENIJA
U sadašnjim uslovima u Srbiji potpuno je nemoguće da nam na čelo obaveštajnih i bezbednosnih agencija dođu nekakvi Perkovići. Takve vrste izdaje, kada je Srbija u pitanju, ne treba da se plašimo. Ali neprestano moramo imati u vidu da će zapadne obaveštajne službe preko diplomatskih predstavnika svojih zemalja i na razne druge tajne načine, kao i kroz tajne obaveštajne operacije, pokušati da nam nametnu svoja kadrovska rešenja. Ako bi se to stvarno dogodilo, onda nam spasa nema. Samo jedna kadrovska greška ili nametnuta varijanta na najvišem nivou tajnih službi Srbije može biti presudna za potpuni poraz Srbije ako se o tome ne razmišlja na vreme.

Mora da nas zabrine činjenica koju javno priznaje i sama Vlada Srbije kada kaže da je ona sastavljena pod najmanjim stranim uticajem do sada. To znači da uticaj stranog faktora na sastav naše vlade ipak postoji. Ako mogu da nam izaberu ponekog ministra, zašto ne bi mogli sutra da nam izaberu nove šefove tajnih službi. Uostalom, tajnim službama koje su od životne važnosti za Srbiju rukovode neki ministri. Da li je njih preporučio mandatar lično, što bi bila jedina dobra varijanta i razlog da budemo bezbrižni, ili ih je preporučio neko drugi. Naravno da imamo pravo o tome da razmišljamo, jer su obaveštajno-bezbednosne službe toliko važne da o njima treba da brine kompletna nacija.

Ne verujem da u sadašnjim uslovima zapadne obaveštajne službe mogu sebi postaviti radikalni cilj kada je srpski obaveštajno-bezbednosni sistem u pitanju – potpuno razaranje i uništenje. Najambiciozniji plan može biti konstantno ometanje rada raznim aferama, pasivizacijom i ometanjem razvoja i modernizacije. Međutim, i tu treba biti realan. I tako ograničen cilj slabljenja naših službi može nam naneti veliku štetu. I tako se mogu ostvariti ciljevi od kojih je Zapad u ovom trenutku bar prividno odustao. I postizanjem tako ograničenog cilja bila bi ugrožena naša strateška opredeljenja – vojnu neutralnost i potpunu nezavisnost.

U eri terorizma veoma je lako da onaj ko nam ne misli dobro potpuno usmeri tajne službe u ovom pravcu. Slično situaciji za prethodnih vlada kada su službe isključivo jurile haške begunce. Takav postupak veoma je lako pravdati i argumentovano objasniti jer terorizam jeste velika opasnost. Naravno da bi to bila podla prevara, jer terorizam je samo deo opasnosti koje nam prete a veliki prostor delovanja zauzimaju obaveštajna dejstva obaveštajnih službi NATO, u koje, naravno, spada i obaveštajna služba Hrvatske, koja se potpuno odomaćila u Srbiji. Znači, namerno pogrešno određivanje težišta rada službe jednako je opasno kao i pasivizacija.

Potpuno je jasno da se kadrovska politika, jačanje i modernizacija obaveštajno-bezbednosnog sistema, usmerenje i kontrola ne mogu prepustiti bilo kome ko je pod stranim uticajem. To je stub na kome počiva bezbednost Srbije. To je važno u miru, a još važnije u kriznom periodu i u ratu. To je garancija da naše tajne službe neće proći kao jugoslovenske i da neće doživeti katastrofalna iznenađenja. Što su veći pritisci na tajne službe u cilju njihovog ometanja i slabljenja, to je izvesnije da neka vrsta agresije na Srbiju predstoji.

BIA

Svako zlonamerno i aferaško provlačenje službi kroz medije u ovom trenutku reultat je ili neznanja ili destruktivne namere. Ako neko danas smišljeno proizvodi afere na osnovu izmišljotina ili poluistina i time ometa rad službi, opravdana je sumnja da je u funkciji stranih centara moći iz kojih se vuku prljavi i perfidni potezi prema Srbiji. Jer pre agresije mora da se oslabi i ometa obaveštajno-bezbednosni sistem. Nije mi namera da nekoga branim, ali ne vidim smisao niti nešto dobro u iznuđenim potezima prema službama koji mogu biti smišljene operacije zapadnih obaveštajnih službi.

Izvor: Novi Standard

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top