Вест да је начелник сарајевске општине Стари Град Ибрахим Хаџибајрић одлучио да обнови споменик Францу Фердинанду изазвала је чуђење и негодовање у Српској, па и у Србији. Не знам само зашто. Они који су већ једном били направили споменик окупатору сада само хоће да га обнове. Они, који су касније направили споменик родољубу Гаврилу Принципу, не станују више у Сарајеву и могу да га обнове негде на другом месту.

 

Господин Ибрахим је један из династије Хаџибајрића која је до рата 1992-95. била позната по башчаршијској ашчиници у којој се спремала најбоља кисела чорба против мамурлука у граду, а од рата одржава континуитет власти у најстаријем делу града. Напросто, велике заслуге за веру и нацију: први демократски изабрани начелник Хаџибајрић је већ 1991. у својој општини забранио алкохол по цену пада продаје породичног специјалитета и био један од организатора паравојних “Зелених беретки”. Захтевом према Министарству привреде Кантона Сарајево за 30.000 КМ “за израду идејног и изведбеног пројекта обнове споменика аустроугарском престолонаследнику принцу Францу Фердинанду”, сада, ево, поново један Хаџибајрић наставља политику која има вековни континуитет.

Непосредно после Принциповог атентата на престолонаследника Фердинанда, руља друге две вере извршила је прави погром над српским становништвом широм БиХ. Демолиране су радње српских трговаца, опљачкане православне цркве, поразбијани прозори на српским кућама и пре него што је окупаторска власт интернирала угледне Србе као таоце. Није то могао да буде израз љубави према аустроугарској империји, јер је потиснула османску коју су основано доживљавали као своју и никад непрежаљену. “Пусто турско!” Радило се напросто о страху од одмазде окупаторске власти и настојања муслимана да се активно дистанцирају од атентата као српске работе, утолико више што је међу младобосанцима било и младих муслиманских интелектуалаца. Као израз жаљења за настрадалим принцом и доказ лојалности према царевини, на Латинској ћуприји су брже-боље подигли споменик окупатору Фердинанду, док је херој отпора анексији, атентатор Гаврило Принцип трунуо у аустријском затвору. Не морамо се, међутим, толико далеко враћати у прошлост.

Заборавило се да је прва посткомунистичка управа Сарајева 1991, са градоначелником Мухамедом Крешевљаковићем (СДА) на челу и Александром Балвановић (ХДЗ), као заменицом градоначелника, из чиста мира иницирала рушења Принципове спомен-плоче и стопа са тротоара испред Музеја “Младе Босне”, односно обнову споменика Фердинанду. Што се тиче успомене на Гаврила, уништавање је било брзо и јефтино, а у вези с обновом сећања на Франца требало је 30.000 КМ, па се мало отегло. Та иницијатива демократске управе Сарајева представља континуитет између предизборног везивања барјака полумесеца и шаховнице против четири оцила, ратног савезништва АБиХ и ХВО против ВРС, те напокон заједничког бошњачко-хрватског ентитета. Повремено се испостави да је савезништво неприродно и нестабилно, као приликом отварања хрватско-муслиманског фронта 1993, или када се Хрвати, игнорисани у Федерацији, присете како су се олако одрекли Херцег-Босне. Али, онда, Американци и Немци пришрафе Хрвате и Бошњаке и привремено закрпе пукотину неким неодрживим споразумом, попут Вашингтонског. Да ли је ономад Холбрукова удовица Кети мислила из своје главе када је у “Њујорк тајмсу” написала: “САД су се повукле из БиХ и предале мандат ЕУ, а то је као да вратите дете родитељима који га злостављају.” Или је то апел Немачкој да преузме вођство у БиХ?

Принцип и Фердинанд су добар шлагворт јер, ако се у Сарајеву рехабилитује окупатор Фердинанд, онда Принцип није патриота, него терориста. У следећој консеквенци, терористички чин једног Србина узрочно повезује Србију с избијањем Великог рата. А “хепиенд” тог филма јесте амнестија Немачке. И, ето нас код већ годинама уназад припремане ревизије историје на стоту годишњицу Сарајевског атентата. Многи нису веровали док се француска амбасада није појавила као иницијатор и, са историчарима оба ентитета и три народа, суорганизатор међународног научног скупа у Сарајеву. Историчари из Бањалуке, Шоја и Вујадиновић, били су запрепашћени да су партнери са бошњачке стране инжењер Ејуп Ганић и анонимна психологисткиња са његовог приватног Технолошког факултета. А када је амбасадор коначно прихватио српски услов, не само у погледу стручности него и равноправности у припреми скупа, демонстративно су одустали бошњачки историчари.

После француског неуспеха да окупи бх. тројство, иза завесе су изашли Аустријанци, којима је, као историјским сукривцима за Велики рат, испало некако баш згодно што се српски историчари инате, па су им препустили да свој, такође међународни, скуп одрже у Каменграду крај Вишеграда. Моћни и најмоћнији креирају не само нашу садашњост и будућност него и прошлост, па економски успон Немачке неће означити само њену политичку доминацију у ЕУ него и најаву брисања неугодних страница европске историје. После ревизије Првог светског рата, доћи ће вероватно на ред и Други светски рат. Рецимо, милитаристички експанзионизам Трећег рајха могао би да се редефинише као контраофанзива европске цивилизације против ширења словенско-православне бољшевичке пошасти.
Уосталом, пре него што су одлучили да се искрцају у Нормандији, Американци су рат у Европи ионако третирали као сукоб два тоталитаризма, немачког и руског. А ако су они, као глобална суперсила, могли годинама да растурају Ирак на бази дезинформације о Садамовом тајном оружју, зашто и Немци, као европска суперсила, не би могли нешто слично са Србима. Слобо – Садаме! Наше комшије свакако имају бољу историју односа са Немачком и Аустријом. Као да их већ видим како славе шуцкоре, који су по налогу Беча истеривали Србе из Подриња, или како подижу споменике из Берлина мобилисаним борцима Ханџар-дивизије, које су на Источном фронту убијали стаљинисти.

Јесте да је “најпаметнији у Бошњака”, како у Сарајеву титулишу академика Мухамеда Филиповића, упозорио да је “Фердинанд био симбол аустроугарске окупације и да атентатор Принцип заслужује спомен-плочу са ликом на истом месту где су некада биле његове стопе”. Али, сарајевска јавност је ипак од срца прихватила одлуку ашчије Хаџибајрића. Право говорећи, споменику Гаврилу Принципу и није више место у Сарајеву, без или са Францом Фердинандом на истој раскрсници преко пута. Изузев да послужи као доказ мултиетничке толеранције 90 одсто муслиманског Сарајева, или да постане мета србофобије неког ветерана “Патриотске лиге”. Мурат Шабановић, који је, по сопственом признању, још уочи рата срушио споменик Андрићу по налогу врха СДА, данас живи у Сарајеву као некажњавано лице. Ако не можемо да спречимо ревизију историјских узрока Великог рата, можемо бар подсећање на Гаврила да сместимо на сигурније место у Бањалуци или Андрићграду.

 

Пише: Ненад Кецмановић

 

Извор: ИНТЕРМАГАЗИН