Novi Beneluks za novo iskorišćavanje Srbije

Od najbogatijeg Hrvata, Ivice Todorića, stigla je ovih dana ideja/predlog da se prostor bivše Jugoslavije integriše po principima Beneluksa. I površnim posmatranjem jasno je da bi od toga korist imale samo Hrvatska i Slovenija kao članice EU, a štetu Srbija 

Počelo je, ako smo zaboravili, sa parolama. Uvek tako počinje. U temi koju otvaram na ulazu je pisalo: Neće razvijeni zapad Jugoslavije da hrani ostatak države; Slovenija i Hrvatska bi procvetale da su samostalne; Srbija troši više nego što proizvodi. Ta ekonomska verbalna priprema razbijanja Titove države krenula je znatno ranije sa istoka. Opet kroz parolu. Glasila je: „Trepča radi, Beograd se gradi.“ Devedeset tri, odnosno četrdesetak godina kasnije našli smo se u situaciji da oni koji su najviše tražili razbijanje Jugoslavije, čeznuli za samostalnošću, pošto su sve to ostvarili, našavši se potom u jadu i ekonomskom čemeru, pred bankrotom svake vrste, jauču i zapomažu tražeći ekonomsko objedinjavanje nekada jedinstvenih delova bivše države, danas samostalnih država.

SPAS SE ZOVE – SRBIJA

Reč je o Slovencima i Hrvatima. I šta im sada fali? Srbija, odnosno, tržište Srbije. Znam, oni to u velikoj meri imaju, ali hoće da otklone sve administrativne zavrzlame, da posluju kao kod kuće, bez poreza, taksi, nameta bilo koje vrste. Zmago Jelinčič, početkom devedesetih jedan od najžešćih slovenačkih nacionalista, antisrpski orijentisanih, sada najveći prijatelj Srba među Slovencima, rekao mi je pre dve godine da Slovenija svoju sve slabiju ekonomsku stabilnost održava zahvaljujući tržištu Srbije. Da nije vas, kazao je, Slovenija bi već bankrotirala ili bi morala sve da rasproda.
Evo nas u situaciji da svedočimo kako ni ta nerazumljiva, suluda  otvorenost srpskog tržišta prema slovenačkoj robi i uslugama, bez iole reciprociteta, neće sprečiti slom ekonomije kojoj se nema tome davno divila sva čeljad nekada zajedničke države; Slovenija ovih dana ulazi u fazu rasprodaje svih državnih preduzeća, prirodnih  resursa, svega što može da se ponudi na tržištu Evrope, Azije, Bliskog istoka. Drugog izlaza, ni spasa od bankrota nema. Godinama čuvano čedo ponosa Dežele, slavni „Merkator“, prešao je u ruke Hrvata Ivice Todorića. Sve što je nekada planirao da ostvari Miroslav Mišković, ostvario je Ivica Todorić. Zahvaljujući Srbiji, jer upravo je dolaskom u Srbiju, pre više godina napravio snažan profitni uzlet, sa kreditno garantnim potencijalima. Dok je Mišković – trenutno na privremenom boravku u Centralnom zatvoru u Beogradu – bezuspešno pokušavao da se ubaci na tržišta Slovenije i Hrvatske, nailazeći na otvorena protivljenja, praćena medijskom hajkom, pokrenuta sa pozicije „zar ćemo Miloševićevom tajkunu dozvoliti da kupuje našu zemlju i naša preduzeća“, Tuđmanov tajkun i svojevremeno finansijer, Todorić, kupovao je po Srbiji šta je hteo. I nije mu dosta jer ima ambiciju da postane većinski vlasnik celog prostora bivše Jugoslavije. Preterujem, pričam gluposti? Raspitajte se čega je sve Ivica Todorić vlasnik u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Sloveniji…tačnije, šta ne krije da je njegovo. Zapanjujući broj velikih preduzeća, prodajnih lanaca, poljoprivrednih dobara, hotelskih kompleksa, plantaža.

UZORI I PRAKSA

E, taj Todorić oglasio se neki dan sa idejom da se prostor bivše Jugoslavije ekonomski integriše po principima Beneluksa. U pitanju je, da se podsetimo, ekonomska unija Belgije, Holandije i Luksemburga, idejno rođena 1944. godine, među ljudima koji su činili izbegličke vlade stacionirane u Londonu, a u praksu sprovedena 1947. godine. Istina, to je samo razrađena i proširena unija koju su na ekonomskom nivou još 1921. godine uspostavili Belgija i Luksemburg. Dobri poznavaoci procesa ujedinjavanja Evrope, od Evropske zajednice za ugalj i čelik, 1951. godine, preko  Evropske zajednice, nastale 1957. Godine, pa do današnje Evropske unije, kazaće da su upravo Belgija i Luksemburg, kasnije Holandija, svojim ekonomskim udruživanjem poslužili  kao uzor Nemcima i Francuzima da stvore ovo što danas zovemo Evropska unija, ujedinjena Evropa, kako vam drago. Uostalom, zemlje Beneluksa bile su, zajedno sa Nemačkom, Francuskom i Italijom, osnivači, tvorci, prvih evropskih integrativnih formi.
Ali, da mi vidimo šta hoće Todorić. Priča li on o balkanskom beneluksu samo zbog sebe ili je u pitanju opipavanje terena u ime hrvatske države? Držim da je u pitanju ovo drugo. Hrvatska je član EU, otvorene su joj mogućnosti izlaska na tržišta nekada nedostižna i visokim carinama ograđena, ali Hrvatska, isto kao i Srbija, toj Evropi nema šta da proda. Osim jednog dela  jadranske obale koji još nije u rukama stranaca. Čak ni vrhunska maslinova ulja, kakva nude neki hrvatski proizvođači, ne mogu  cenom da se nose sa Italijanima i Grcima.
Hrvatska preko Todorića čezne za onim vremenom kada je u Srbiju plasirala veći deo svoje proizvodnje, hoće da vrati način poslovanja i slobodne, bescarinske, ničim opterećene ekonomske saradnje koje su podrazumevale da finalni proizvodi iz Srbije na tržište Hrvatske dospevaju u neuporedivo manjem obimu i to uglavnom u delove Hrvatske gde je bila značajna koncentracija Srba, odnosno gde su oni bili apsolutna većina. Što se Slovenaca tiče to su one godine kada su po ravnoj Vojvodini, primera radi, otkupljivali mleko, pakovali ga u svoju ambalažu („Mleko z bregov“) i prodavali Srbima kao mleko dobijeno od krava koje pasu na obroncima Alpa. I Srbi su zaista verovali da je to mleko od „alpskih krava“.
Srbija ima jedinstven ugovor o ekonomskoj saradnji sa Ruskom Federacijom. Tu nema carinjenja. Svaki proizvod koji iz Srbije stiže na rusko tržište u startu je jeftiniji za dvadeset procenata, znači, u velikoj je prednosti, samo ako zadovoljava osnovne norme kvaliteta, u odnosu na konkurenciju. Slovenci ovu pogodnost sve više koriste, pa se, ako niste znali, a nisam ni ja donedavno, bela tehnika „Gorenja“ u Rusiji prodaje sa „Made in Serbija“, kao izvorno srpski proizvod. Profit, naravno, ide u Sloveniju.

SPAS „SVIJU NjIH“

Hrvatska nije od onih zemalja koje u privredi planiraju dugoročno, imaju strategiju ekonomskog razvoja, ne, ipak je to Balkan, tu se uvek prave samo planovi izlaska iz krize (osuđeni na neuspeh, razume se), a kako se i zašto u krizu ulazi o tome niko ne misli. Bar ne oni od kojih se to očekuje. U ovom vremenu, kad evropsko tržište rada za kratko vreme može da usisa nekoliko stotina hiljada Hrvata, uglavnom kao jeftinu radnu snagu, a Hrvatsku zatrpa proizvodima jeftinijim od domaćih, neko je u Zagrebu zaključio da postoji samo jedan način spasa od potpunog ekonomskog uništenja Hrvatske, taj način je ekonomsko objedinjavanje prostora bivše Jugoslavije. To je taj beneluks koji je u igru ubacio Todorić. Kao predlog za razmišljanje, predlog koji će, plašim se, biti usvojen i od kojeg će najmanju korist imati Srbija. Ako uopšte bude imala neku korist.
Hrvatskoj i Sloveniji potrebno je tržište Srbije, jer ono što Slovenci i Hrvati proizvode Evropa ima i kvalitetnije i uglavnom jeftinije. Izlaz se zove rusko tržište, a put do tog tržišta vodi preko Srbije. Nema tome davno kada je Boris Tadić, kao predsednik Srbije, u Aranđelovcu ugostio lidere republika bivše Jugoslavije, na nekakvom ekonomskom samitu, i kazao svojim gostima, otprilike da Srbija ima jedinstven ekonomski sporazum sa Rusijom, i zašto nas onda ne iskoriste i preko Srbije izađu na ogromno tržište Ruske Federacije.
U Srbiji posluje više od 600 firmi u vlasništvu Slovenaca i Hrvata. Oni kontrolišu veći deo proizvodnje hrane u Srbiji, značajan deo građevinske operative, fiktivno preko austrijskih i nemačkih firmi kupuju ogromne komplekse oranica, cela poljoprivredna preduzeća, stavili su pod kontrolu čak i štampanje udžbenika, trgovinske lance da ne spominjemo. Todorić u svojim prodavnicama neprekidno podiže procenat robe iz Hrvatske, paralelno sa svojom nazovi robnom markom – „K-proizvod“ – što je u stvari tuđa roba prepakovana u ambalažu pod ovim znakom. Nije tajna da jedan deo hrvatske privrede živi od plasiranja svojih proizvoda kroz Todorićeve lance u Srbiji i delimično Bosni i Hercegovini.
Zbog čega nema ni zrna optimizma da bi eks-jugoslovenski beneluks mogao da donese  neku korist i Srbiji. Jednostavno, Hrvatska i Slovenija su članice Evropske unije, na njihovo tržište proizvodi iz Srbije em će se teško probiti, em će dobiti dodatna opterećenja,  a drugo, dosadašnja višegodišnja praksa, iskustvo ozbiljnih poslovnih ljudi iz Srbije, govori da ta tržišta ne žele srpsku robu. U Sloveniji kažu – niste dovoljno kvalitetni, naši standardi su visoki; dok je u Hrvatskoj svaki pokušaj ulaska srpskog kapitala, u cilju kupovine određenih preduzeća, grinfild investicija, dočekan kao „nastavak velikosrpske agresije, samo drugim sredstvima“.
Zašto bi sada, u novoj vizuri Ivice Todorića, tačnije u novom hrvatskom postjugoslovenskom konceptu, bilo drugačije.

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT