fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Није било случајно

Аутор на дну јаме Равни долац 8.јуна 1991. године
Будо Симоновић

 Не могу рећи  да се ова књига догодила случајно. Захваљујући мојим другарима са студија Слобу Радановићу,  Биљани Радети, Ратку Шавији, Тому Белензади, Душану Маријанцу и другима, још прије више од четрдесет година сам  сазнао понешто о страхотама усташких покоља у Ливну, Гламочу, Дувну, Купресу, Бугојну…

Већ од тада је у мени почела да тиња жеља да о томе што више сазнам, па нешто и напишем, поготову откад сам се и професионално посветио новинарству. Прошло је тако четврт вијека и кад ми се учинило да ће и то бити једна од неостварених жеља, негдје у прољеће 1990. године, мој пријатељ и колега, познати новинар и уредник Никола Ивановић ми је испричао како је, путују мало прије тога у тазбину у Босанско Грахово, видио у Челебићу код Ливна необични споменик жртвама  усташког злочина у том селу на којем су уписана само имена домаћина а не и имена страдалих чланова њихових породица. Још кад је додао да ту негдје живи и нека жена која је дуго била у јами, која се у јами и породила, више није било одлагања.

Како се то поклопило са мојим  преласком из „Политике Експрес“ у „Илустровану Политику“, пут у Ливно је био мој први професионални посао у том  познатом недјељнику. Никоме, чак ни тадашњем главном  уреднуику  Раду Шошкићу нијесам казао куд и зашто идем, јер  ни сам нијесам вјеровао у оно што ме примамило да посегнем на тако далеки и неизвјесни пут.

Како у Ливну никада прије тога нијесам био и како никога нијесам познавао  (нико од мојих другова се није послије студија у Београду вратио у родни крај), потражио сам  телефоном мог тадашњег колегу, дописника сарајевског „Ослобођења“, Светозара Љубоју, са којим се такође нијесам лично познавао. Преко њега сам потом упозна попа Мирка Јамеџију и многе друге Србе Ливњаке, поред осталих и Душка Шуњку из Челебића.

У Челебићу сам, уз Шуњкину помоћ,  не само сазнао  прве податке о страдању Срба из овог села и околине, него и срео  Стану Црногорац која је заиста провела мјесец и по дана у јами и у њој  побацила мртво дијете. Чим сам чуо  потресно казивање ове благе и племените старице, схватио сам просто да више не могу и немам право побјећи и заборавити ту причу, да та прича ипак није само за новинску репортажу. Тако је почела мукотрпна потрага за подацима и живим свједоцима тих злочина широм Југославије.

Ограничио сам се само на простор ливањске продоли, свјестан да ћу се и на тај начин о многе огријешити, да ће многе приче остати неиспричане и многе жртве неспоменуте потонути у заборав. Тако се четрнаест мјесеци касније, почетком августа 1991, захваљујући „Стручној књизи“ и, нажалост сада већ покојном, Живојину-Жики Влаховићу, директору ове угледне београдске издавачке куће, појавило прво издање „Огњене Марије ливањске“.

Књига ће потом доживјети још два, готово идентична издања, а ово садашње, знатно допуњено и  проширено, представља употпуњавање истине о усташком геноциду над Србима у Ливну и околини  1941, али и покушај да се од заборава отме и сачува истина о ономе што се у овом дијелу западне Босне и Херцеговине десило четрдесет година касније.

Аутор

 У Подгорици,

11.децембра 2007. године

 

budo-ognjena_marija_livanjska.jpgЗахваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: