Руски холокауст центар, Москва Овај рад настоји расвијетлити сличности и разлике између политике нацистичке Њемачке против Југославије и против Совјетског Савеза након што су ове територије пале под њемачку власт. Њена политика је у оба случаја до неке мјере одражавала класични колонијални приступ „дивиде ет импера“ („завади па владај“) и укључивале су различит третман разнојаких националних група које су сачињавале мултинационалне државе. Међутим, Нијемци су значајно радикализовали ову политику према нејеврејском становништву Југославије и СССР, што је умногоме било резултат уклањања ограничења у нацистичком третману цивила и партизана. У обе земље, Њемачке власти су потискивале највеће нације (Србе и Русе). У исто вријеме фаворизовале су бројно слабије групе (Хрвате, босанске

RAI World, РАИ, Рим ИТАЛИЈАНСКИ ИЗВОРИ – ДОКУМЕНТИ О МАСАКРУ СРБА У ДАЛМАЦИЈИ, ЛИЦИ И КНИНСКОЈ КРАЈИНИ (1941–1943) Улога италијанске војске на територији бивше Краљевине Југославије је тема неправедно занемарена па чак и у самој италијанској историографији. Улазак, распоређивање и деловање 2. армије у Истру и Далмацију наређено и отпочело 11. априла 1941. у 12,00 часова заслужује, међутим, детаљније проучавање, будући да су се у том сектору италијанске јединице нашле у сложеној ратној и политичкој ситуацији. Италијани су помно бележили и документовали збивања дајући тиме потпору, прикупљеним и сачуваним материјалним доказима, многим тешко разлучивим историјским истинама којима су ова документа неретко и једини сведоци. Италијанским јединицама је поверена контрола над

Одбор за Јасеновац Српске Православне Цркве, Јерусалим МЕМОАРИ, АУТОБИОГРАФИЈЕ И БИОГРАФИЈЕ ПРИПАДНИКА САВЕЗНИЧКИХ МИСИЈА У ОКУПИРАНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ КАО ИЗВОРИ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ 1941. ГОДИНЕ И ЈАДОВНА Богата литература која је настала дневничким или аутобиографским списима чланова савезничких мисија у окупираној Југославији, као и њиховим биографијама, скоро је неискориштена у погледу истраживања страдања у Другом светском рату у Југославији. Савезничке мисије биле су присутне у Југославији већ од краја 1941. године, и имале су прилика да се што лично а што усмено и документима осведоче у стравично страдање којима су одређене структуре југословенске популације биле изложене током рата, и у том смислу њихово сведочанство је драгоцено. У овом раду се истражују не

Центар Симона Визентала, Јерусалим ЗНАЧАЈ ПРАВДЕ ПОСЛЕ ХОЛОКАУСТА У ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ НАКОН ПАДА КОМУНИЗМА Предавање ће се бавити значајем кривичног гоњења нацистичких ратних злочинаца и колаборациониста у пост-комунистичкој Европи. Описаће јединствене аспекте колаборације са Трећим Рајхом у земљама које су биле дио Совјетског Савеза или под комунистичком влашћу од краја Другог свјетског рата до 1989. године, наглашавајући смртоносну природу такве колаборације, која је за разлику од ситуације у другим дијеловима Европе, укључивала и активно учествовање у масовним убиствима. Довођење ових ратних злочинаца пред лице правде се показало као једно од најтежих, ако не и најтеже од шест практичних питања везаних за холокауст са којом се свака пост-комунистичка земља морала суочити

Свеучилиште у Бечу  РАТ СЈЕЋАЊА НА ПОСТ-ЈУГОСЛАВЕНСКОМ ПРОСТОРУ Без сувишне сумње се може рећи да и појединци и колективи сјећање на прошлост користе за сврхе садашњости, памте само оне догађаје које могу уградити у своју слику о себи или властитој групи. Тако се у (западној) Еуропи већ од осамдесетих, након десетљетећа потискивања, у фокусу сјећања на Други свјетски рат налази холокауст. Истребљење еуропских Жидова схваћа се као заједничко искуство из којег је Еуропа научила и створила нове структуре да би слично убудуће спријечила. Истовремено се у источној и југоисточној Еуропи повијест изнова пише након 1989. године. Пред-социјалистичко раздобље се глорифицира као „златна ера“ националне слободе. Злочини колаборационих режима се у

Хебрејски универзитет у Јерусалиму  СЈЕЋАЊЕ КАО ИДЕОЛОГИЈА У ДРУШТВИМА КОЈА СЕ МИЈЕЊАЈУ  – „Никад више“ кao парадигма сјећања на холокауст – „Више забрињава манипулација историјом кроз ахитектуру споменика него eмоцијама. Kaдa се историја не разумије, постоји већа вјероватноћа да ће се поновити.“  Moдерни истраживачи непрестано покушавају да премосте историју и колективно памћење Јевреја и нејеврејских заједница које постоје у истом окружењу. Ово није лак задатак, угланом због фундаменталних разлика између историје и сјећања: док историја покушава да реконструише прошлост на основу свих расположивих података помоћу свих расположивих податакапомоћу критичке анализе, сјећање већ зна главне црте priče, jer je оно засновано на телеолошком моделу у којем су почетак, садашњост, будућност већ

Савез јеврејских општина Србије, Београд   СЕЋАЊЕ НИЈЕ ДОВОЉНО СЕЋАЊЕ: Постоји индивидуално, лично сећање пре свега оних, који су преживели концентрационе логоре и логоре смрти. Нажалост, већ сутра, ниједан преживели логораш више неће бити меду нама. Постоји и јавно сећање као што су медународни дани сећања, када се државе једном годишње (кроз говоре представника власти) сете невиних жртава и ужасних злочина. Оваква јавна сећања су заправо део политичке обавеза држава. О тим спомен данима државе подносе годишње извештаје да су их успешно обележили и тиме мисле да су испуниле своју обавезу. У јавна сећања спадају и монументални, скупи и често тешко разумљиви споменици, који служе да се код тих споменика