MILO LOMPAR: MIROSLAV KRLEŽA, OSIONI NEGATOR SRPSKE ISTORIJE ILI ENCIKLOPEDIJSKA ARBITRAŽA (2)

Postoje dva politička pravca koja nadahnjuju nagativitet Krležine enciklopedijske arbitraže: unitarističko jugoslovenstvo i kritika hrvatske kulturne politike

Pod tako rasutom svetlošću biva u Krležinim „Marginalijama“ procenjena srpska tradicija koju prevashodno predstavljaju naše građanske figure. Krleža ironično pominje „sav respekt spram genija Bogdana Popovića, koji predstavlja tugu i žalost“, jer „Bogdan je bio kiseo, škrt i jalov, i pitamo se – šta je ostalo od te škole?“ Svi politički članci Živojina Balugdžića, „svi bez izuzetka spadaju pod skupni pojam fašističkog ili profašističkog nasilja koje je dovelo ovu zemlju do ponora 1941“. Pod velikom sumnjom Krležine lingvističke stručnosti ostaju prilozi svetskog lingviste Aleksandra Belića: „Čovjek pati od melodramatike beletrističkih, potpuno suvišnih detalja i trebalo bi ih svesti na leksikografski minimum“. Za Gerharda Gezemana nije samo važno što je „bio… gestapovac“ i „čuveni ’Blut und Boden‘ ideolog“ nego i to da „njegova sjenka leži na mnogobrojnim našim publikacijama, kao npr. na Dvornikovićevoj ‚Karakterologiji῾“, pa su „svi takozvani šestojanuarski rasni i arhajski falsifikati nicali… pod njegovim protektoratom“. Otud „nije zavrijedio da uđe u Enciklopediju kao jedinica“.

KRALj ALEKSANDAR – „MEDIOKRITET ISPOD PROSJEKA“ Slobodan Jovanović je procenjen „kao najprosječniji, sociološki neobrazovan filistar“, kome su se „tresle gaće pred marksizmom“. Označen je, štaviše, kao neko ko se dugo bavio politikom i ko je povezan sa „potpisivanjem smrtnih osuda iz Londona“. Oba ova momenta snažno naglašava Latinka Perović. Samo što se Krležino datiranje Jovanovićeve zaokupljenosti politikom, koju on vezuje„oko krize P.P. vlade godine 1925“, kod nje pomera u dalju prošlost, čak pre 1900. godine, kao što i Krležino pominjanje „smrtnih osuda iz Londona“ kod nje postaje saznanje o ljudima koji su „zaklani“. Za razliku od Krleže i Latinke Perović, Marko Ristić je – kako svedoči Miodrag B. Protić – „pričao lepo o Slobodanu Jovanoviću i Dragiši Vasiću – gospodski su potpisivali peticije koje im je u ime levice podnosio“. I područja njegovog interesovanja, po kojima ga leksikografska beleška imenuje kao „pravnog pisca, istoričara, književnika i političara“, radikalno i neobrazloženo su sužena, jer Krleža presuđuje: „dovoljno: istoričar“. Nije jasno šta je mogao biti razlog ovakvog sužavanja intelektualnih i životnih aktivnosti Slobodana Jovanovića, budući da je u leksikografskoj belešci bilo na delu puko nabrajanje.

Ne prolaze bolje ni saradnici „Enciklopedije Jugoslavije“, pa – povodom Kašaninovog teksta o Kruševcu – Krleža poseže za trostrukom negacijom. Ona obuhvata stručnost: „Ovo kašaninsko trućanje da se svede na stvarnu osnovu“. Ona podrazumeva političko prokazivanje: „Da se tako njegove, dozlaboga dosadne, patetične rojalističke tendencije… reduciraju na normalne razmjere.“ Ona naglašava i problematično lično dostojanstvo čoveka koji piše „sa realnom strategijom dobijanja na retcima“.

Ne prolaze bolje ni srpske istorijske ili političke ličnosti: kralj Aleksandar Karađorđević je „po svemu bio mediokritet ispod prosjeka“. To deluje kao stilska i koncilijantna varijacija mišljenja Franje Ferdinanda: njemu je srpski prestolonaslednik – u Engleskoj 1910. godine – izgledao kao „loša imitacija Ciganina“. Zanimljiva su mesta na kojima Krležina negativna ocena iznenadno menja svoj pravac ili svoju jačinu. Ocenjen kao „politički izmećar, dvorska kreatura, korumpirana raznim visokim položajima i podmićena ličnost“, Stojan Protić odjednom donekle popravlja svoj enciklopedijski lik i ugled, pošto „njegove kombinacije sa Hrvatskom zajednicom nisu bile politički tako kratkovide“. Otud one spadaju „zapravo među najpozitivnije njegove eksperimente“. Koliko je verovatno, realno i logično da u višedecenijskoj karijeri jednog konstitucionalno rđavog političara postoji – na samom njenom kraju – samo jedna pravilna i valjana politička procena? A ako ona postoji, ako je i nastala pod diktatom istorijskih neminovnosti, zar sámo njeno postojanje ne navodi na uzdržano preocenjivanje prethodnih činova ovog čoveka? Kako do toga ne dolazi, nego se – naprotiv – izoluje tek jedna i jedina politička procena, onda je njen sadržaj – odnosno interesi koji se u njemu ospoljavaju – ono što izaziva promenu preovlađujuće percepcije. A taj sadržaj ide u susret Krležinim shvatanjima: tek kada su se njegova shvatanja o hrvatskom pitanju u prvoj jugoslovenskoj državi makar minimalno podudarila sa Krležinim shvatanjima, došlo je do prepoznavanja nečeg pozitivnog u celokupnoj političkoj karijeri Stojana Protića. Do promene Krležine optike kao da dolazi u času kada se stavi u dejstvo hrvatska tradicija u privilegovanom stanovištu „Enciklopedije Jugoslavije“.

Sličan postupak se primenjuje na Milana Grola. Krležinu intervenciju izaziva leksikografska odrednica, po kojoj je Grol bio „najizrazitiji propagator buržoaske parlamentarne demokratije“. On to – veli Krleža – „nije bio“. Nego? Bio je – otpočinje vatromet karakterističnih argumenata – „najtipičniji zbunjenko i lovac u mutnom“, „veliki kombinator i vječiti mladoženja među parlamentarnim proscima, koji čezne za portefeuilleom ma koje partije, samo da omasti brkove u svatovskoj čorbi.“ Ovo koloritno nijansiranje i individualni tonalitet odjednom se menjaju i pretvaraju u uredničku odluku: „Sve to što se s njime zbivalo od 7. 3. 1945. može da se briše.“ Zašto da bude enciklopedijski izbrisano kako je Grolov list „Demokratija“ spaljivan na beogradskim ulicama i kako je skojevski aktivizam bio udarna pesnica uvođenja stranačkog monizma u komunističku Jugoslaviju? Upravo te činjenice pokazuju kako je Grol bio – i ostao – najizrazitiji zastupnik parlamentarne demokratije. U „Enciklopediji Jugoslavije“ je sve opisano na uzorno bezličan način: „Avgusta 1945, posle uzaludnog pokušaja razbijanja Narodnog fronta, podneo je ostavku i pokrenuo list ‚Demokratiju‘ (septembar – novembar 1945).“ Nema ni reči o tome kakva je bila sudbina svih tih aktivnosti. Ostaje upisano samo ovo: „Posle novembarskih izbora 1945. povukao se iz javnog političkog života.“ Da li je učestvovao na tim izborima? Ili ne? A zašto?

Sve to – kako lakonski kaže Krleža – „može da se briše“. Zašto bi to trebalo izbrisati? Zato što svi činovi nasilja imaju svoj istorijski domet u onom stanovištu koje je Krleža učinio privilegovanim stanovištem „Enciklopedije Jugoslavije“. U slučaju leksikografske odrednice o Stojanu Protiću, Krležina arbitraža menjala je pravac i jačinu kada se primakla području hrvatskih interesa. U slučaju leksikografske odrednice o Milanu Grolu, pak, došlo je do promena u času kada se istorijski sadržaj sukobio sa komunističkom praksom nasilnog i fizičkog onemogućavanja političkih neistomišljenika. Krležina enciklopedijska arbitraža – kao živa najosetljivijeg termometra – uvek biva podstaknuta bilo hrvatskim, bilo komunističkim interesima.

UNIŽAVANjE NjEGOŠA U „Marginalijama“ se neke od najznatnijih figura srpske kulture poimaju kao reprezentativne za njen kulturni obrazac: „Kakav je to način izražavanja da se ova abrevijatura jedne ekskluzivne šovenske i separatističke sheme može trajno javljati kao lajtmotiv po uzoru Vukovog kovčežića: ‚Srbi svi i svuda‘“. Karakteristično je – inače potpuno netačno – svođenje Njegoša na jednu epskoguslarsku formulu: „Ne bi trebalo zaboraviti ni to da je i Filip Višnjić, a i Njegoš s Vukom, sljepačka literatura hajdučije“. Nije ovde reč o epsko-heroičkom i agonalnom momentu Njegoševog pesništva, koji je srpska i evropska – Lavrov, Šmaus, Oben, Goj – građanska nauka pretvorila u determinantu pesnikove prirode. Jer ona je taj momenat izdigla na najvišu vrednosnu visinu. Kod Krleže je, pak, na delu unižavanje pesnikove vrednosti. Nije presudno ni Krležino neosvrtanje na višestruko utvrđene sadržaje neoplatonizma, gnosticizma i misticizma u Njegoševom pesništvu, kao sadržaje koji uverljivo pokazuju smisaonu mnogoznačnost i raznorodnu kulturnu podlogu dela najvećeg srpskog pesnika. Sve to možemo zanemariti.

Osnovni Krležin cilj je situiran u područje kulturne politike. Jer presudan je kulturnopolitički i enciklopedijski naglasak koji srpsku kulturu – preko njenog reprezentativnog pesnika – smešta u „sljepačku literaturu hajdučije“. Tako se implicitno uspostavlja jedna lestvica vrednosti koja posredno negira i suštinski zaobilazi Njegoša. U njoj je nemoguće osvetliti ga u mnogoznačnom ukrštanju kulturnih sila. Da Njegoševo pesništvo predstavlja ključno čvorište sila srpske kulture ne pokazuju samo tradicije na kojima je ono zasnovano, niti nam to otkrivaju samo tokovi prošlosti koji nas do tog dela dovode. To upečatljivo pokazuju dve uzorne umetničke recepcije Njegoševog dela u XX veku. One oličavaju mnogo istančaniji odziv modernog duha na Njegoševe stihove od Krležine uprošćene recepcije.

Odredivši Njegoša kao „tragičnog junaka kosovske misli“, prepoznavši u njemu jednu spiritualnu vertikalu koja rezonira u agonalnom tonalitetu epske refleksije, Andrić je označio nagistralni tok srpske kulture: on je označio njegovu modernu klasičnost. Sámo Andrićevo delo predstavlja njen najpotpuniji izraz u XX veku u nas. Na drugom polu književnog i egzistencijalnog iskustva nalazimo drukčiji odziv na Njegoševu poeziju. Raskrivši lirsku refleksiju u Njegoša, odvojivši ga od preovlađujućeg doživljaja srpske kulture, sačuvavši vezu sa njenim magistralnim tokom, u kojem je „prvi lirski momenat“ onaj kosovski, u kojem „beli Lazar bira između carstva zemaljskog i nebesnog i polazi nebu“, istovremeno usvojivši i preocenivši sve, osetivši kontinuitet tradicije i snagu invencije, Crnjanski je – u dubinskom dosluhu sa vlastitim osećanjem sveta – naznačio kako moderni „lirski taj odnos prema Bogu, velika je novost, posle Kosova“, jer je lirska refleksija znak Njegoševe klasične modernosti i zapretani momenat srpskog književnog iskustva. Sámo Crnjanskovo delo predstavlja njen najpotpuniji izraz u XX veku u nas.

Upravo ovakve moderne recepcije Njegoša – višestruko nadmoćne u odnosu na Krležinu uprošćenu negaciju – pokazuju različite misaone i emotivne tokove srpske kulture kao međuzavisne momente Njegoševog pesništva. Iako je Andrić razgranao epsku, a Crnjanski lirsku refleksiju srpske književnosti u XX veku, oni su ih pronašli i u sopstvenom poetičkom odnosu prema Njegošu. Oni su, štaviše, to postigli kroz prepoznavanje pesnikovog kompleksnog odnosa sa odlučujućim momentom srpske kulture: sa njenim kosovskim toposom. To pokazuje koliko je bitna vezanost Crnjanskog i Andrića za delo pesnika koji – u složenoj međuzavisnosti uticaja i invencije, prošlosti i budućnosti, asimilacije i recepcije – predstavlja klasični znak srpske kulture. Nije slučajno što su najveći srpski pisci XX veka – u dubinskom dosluhu sa sopstvenim poetikama – prepoznali i nadogradili različite dimenzije klasičnog pesnika srpske kulture. Ako se previdi višedimenzionalnost Njegoševog pesništva, ako se suzi smisaoni perspektivizam njegovog dela, onda se uklanja iz svesti dijaloško načelo kao konstitutivno svojstvo srpske književnosti. Jer, „Gorski vijenac“ obezbeđuje svest o kontinuitetu epsko-agonalne dikcije narodnog guslara, „Luča mikrokozma“ i „Noć skuplja vijeka“ obezbeđuju svest o kontinuitetu lirsko-metafizičke tradicije misticizma, dok „Lažni car Šćepan Mali“ otvara kapije modernog iskustva: u registrima istorijske, političke i drame apsurda.

LIČNI AFEKAT I ZAŽARENI TON U „Marginalijama“ je nesumnjiv Krležin lični doživljaj ljudi i istorijskih događaja. Kakav je, međutim, trag tog ličnog doživljaja u potezima glavnog redaktora „Enciklopedije Jugoslavije“? To je odlučujuće pitanje. Jer taj doživljaj nam pokazuje kakvo je bilo nevidljivo zaleđe tekstualnih evidencija „Enciklopedije Jugoslavije“, šta se istinski mislilo dok su se pravile taktičke pogodbe. Sve nam to omogućava da naslutimo kakve su pretpostavke položene u osnovnu enciklopedijsku zamisao.

Karakterističan je nesumnjivo lični afekat i zažaren ton u času kada se Krležin duh dotakne leksikografskog pominjanja Iva Ćipika: „Trebalo bi znati prije svega da je taj setebandijere, trogiranski Raguzeo, Dalmata, Samosrbin, dvorska budala, agentprovokator, talijanaš i odrod, starčevićanski apostata, kameleon po narudžbi, a nikako ‚hrvatski književnik῾.“ Među ovim odrednicama i imenovanjima Ćipika posebnu pažnju privlači reč odrod: ona otkriva usplamteli Krležin afekat prema ideji odrođavanja, kao i prema čoveku koji se odrodi, otuđi od svojih najbližih, od svoga roda, naroda, koji postane otpadnik. Ovakav afekat nam sugeriše da Krleža u enciklopedijskim stvarima – nasuprot načelnim izjavama – podrazumeva da je ponašanje s one strane vernosti rodu – negativno ponašanje. Otud je napuštanje hrvatskog roda – kao kod Ćipika – bilo dovoljno da izazove vulkansku lavu Krležinog enciklopedijskog nezadovoljstva.

Tako je Krležina reakcija, u odnosu na Andrićev zahtev da se iz „Enciklopedije Jugoslavije“ izbriše rečenica o tome kako je on „hrvatskog porijekla“, izrazito jarosna: „Pozdravi Ivu Andrića u moje ime, veoma srdačno, i poruči mu, ako možeš, da mu ja jebem hrvatsku majku, brisat ću da je hrvatskog porijekla.“

Do toga je moglo dovesti i svako istrajavanje na integralnom i unitarnom jugoslovenstvu. Postoje, dakle, dva politička pravca koja nadahnjuju nagativitet Krležine enciklopedijske arbitraže: unitarističko jugoslovenstvo i kritika hrvatske kulturne politike. Oba su spletena u Krležinim opservacijama o Viktoru Novaku. Zanimljivo je da ih prati – kao sen, kao noćna mora, kao rđava savest – reč odrod. Jer u redakturi leksikografske beleške o Franu Levstiku, naišavši na sintagmu „napadaje otpadnika“, Krleža naglašava njenu problematičnost i nerazumljivost u neposrednom kontekstu, pa postavlja pitanje: „Što su u ovom slučaju ‚otpadnici῾?“ Onda neočekivano i lišeno bilo kakvog podsticaja nastavlja: „Po svoj prilici nacionalni odrodi tipa Viktora Novaka.“ Zašto za Krležu nije dovoljno da posegne samo za karakteristikom odrod nego on – u slučaju Viktora Novaka – mora da pojača njen smisao sintagmom nacionalni odrod? Krležin afekat nije izazvan, dakle, pukim otpadanjem od roda, kao porodice ili plemena, nego otpadanjem od roda kao naroda. Otud sledi da je nacionalno odrođavanje nešto što izaziva trajnu negativnu uskovitlanost u vrtlozima Krležine arbitraže.

Kod Viktora Novaka, ona je prividno motivisana njegovim unitarnim jugoslovenstvom: „Kada je riječ o ovoj vrsti pristalica ’jugoslavenskog jedinstva’ tipa Viktora Novaka, koji spadaju paralelno s time u trovače naših političkih bunara“, valja znati da je „ta vrsta jugoslovenstva suviše očite rojalističke propagande, koja je i dovela do političke krize jugoslovenstva“. Sada dolazi karakteristično produžavanje negativnih određenja. Jer, dok je moguće tvrditi da je unitarno jugoslovenstvo bilo jedan od uzroka političke krize jugoslovenstva, dotle ostaje potpuno tajanstveno kakve veze sa tim ima Novakov antiklerikalizam, budući da Krleža neobrazloženo nastavlja: „Isti je slučaj i s njegovim ‚antiklerikalizmom῾.“ Kako je Novakov antiklerikalizam mogao – u duhu socijalističke arbitraže Miroslava Krleže u „Enciklopediji Jugoslavije“ – biti razlog političke krize jugoslovenstva? Samo kao nešto što je označilo „pola veka klerikalizma u Hrvatskoj“, kao nešto što je ocrtalo klerikalnu akciju na mestu inspiratora i instrumenta hrvatske kulturne politike. Novakov antiklerikalizam postao je sporan zato što je doneo kritiku hrvatskog klerikalizma.

Kako je to teško kazati sa privilegovanog stanovišta „Enciklopedije Jugoslavije“, kako je to nemoguće rastumačiti iz usvojene socijalističke perspektive, Krleža poseže za asimetričnom simetrijom: „Tih klerikalizama ima kod nas nekoliko vrsta i nije katolički jedini.“ Tamo gde bi trebalo zaštititi hrvatsku tradiciju i interese, pojavljuje se upotreba simetrije u enciklopedijskoj arbitraži, kao što svaka naznaka o simetriji izostaje tamo gde bismo mogli osvetliti srpsku tradiciju i zaštititi srpske interese. Simetrija se, dakle, upotrebljava da bi se – to je duh arbitraže u „Enciklopediji Jugoslavije“ – umanjili istorijski značaj i uloga hrvatskog klerikalizma.

To ima i svoje praktične vidove. Jer, komentarišući odrednicu o fra Didaku Buntiću, Krleža kaže kako je „čovjek… umro 1922, i bez obzira na to što o tome misli Viktor Novak, ne bi se u enciklopediji mogao svrstati u inspiratore ustaških zločina punih 20 godina poslije smrti“. Krležina aluzija ima precizan smer. Njegova odluka se poziva – u protivstavu – na mišljenje Viktora Novaka, čijim uvidima Krleža suprotstavlja svoja sećanja na fratrovu ličnost. To deluje čudno, jer Novak nije izneo nikakva sećanja. On je pokazao kako je fra Didak Buntić – u pismu Isidoru Kršnjavom, od 7. jula 1914. godine – predlagao: „Pošto je narod jedan ima nositi i jedno ime, Hrvat, zemlja Hrvatska, jedan sabor, jedno pismo, jedna zastava, jedna i jedinstvena obuka.“ Otud „ćirilicu, srpsku zastavu, konfesionalne škole odmah dokinuti za sva vremena“. U osvrtu na ove istorijske dokumente, u „Magnum Crimen“-u, Viktor Novak kaže: „fra Didakove sugestije Austrija je od sebe u svim hrvatskim zemljama sprovela, jer su za rata i ćirilica i srpska zastava bile zabranjene.“ Sve ove istorijske činjenice Krleža jednom odlukom može izbrisati, jer nema „impresiju da se radi o čovjeku koga bismo mogli svrstati među srbofobe“. Budući da se Krležina impresija razilazi sa istorijskim činjenicama na koje je ukazao Viktor Novak, otvoren je put ka enciklopedijskom prepoznavanju nacionalnog odroda. Novakovo zastupanje unitarnog jugoslovenstva – samo po sebi nesumnjivo – upotrebljeno je kao izgovor da bi bilo lakše osuditi njegovu kritiku hrvatskog klerikalizma. U Krležinoj enciklopedijskoj arbitraži kao da se ideološki (socijalistički) kriterijum pojavljuje da bi prikrio i omogućio delotvorno postupanje u skladu sa nacionalnim (hrvatskim) kriterijumom. To je jedan od mogućih vidova asimetrične simetrije.

Osećajući koliko je slavljenički doček nemačke vojske u Zagrebu 1941. godine – i sa hrvatskog stanovišta – mračna i negativna istina, Krleža je opsesivno nastojao da mu promeni istorijske dimenzije i umanji svaki značaj. Tako je činio i u komentarima nastalim povodom leksikografskih odrednica „Enciklopedije Jugoslavije“. On kao da se u gnevu osvrće na svako pamćenje davnih dana: „Konstantno se govori o onoj fakinaži na Trgu bana Jelačića, koja je urlala u slavu nemačkih četa, a bilo ih je nekoliko stotina pijanih omladinaca.“ Ova tvrdnja naglašeno minimalizuje prizor u kojem se jedan raspasani oficir, inače levičar i tada čak pod otužbom da je „trockista“, Sreten Marić, probijao kroz masu, dugo i sporo, možda više od pola sata, jer je masa bila svud: na Pozorišnom trgu, na Ilici, „na onoj ulici kuda prolazi tramvaj“. Sama Krležina tvrdnja je, pak, praćena univerzalizovanjem hrvatskog oduševljenja koje se pokazivalo – veli Marić – bacanjem pomorandži i cveća na nemačke tenkiste: „Bacaju kao ludi, u histeriji“. Krleža, međutim, naglašava „da Hitler nije sprovodio deportaciju iz Štajerske, 80 odsto Štajeraca bilo je raspoloženo nacistički“, kao što su „u Bosni begovi i dobar deo raje plakali od uzbuđenja kod dolaska njemačkih četa.“ U nastojanju da univerzalizuje hrvatsko oduševljenje, Krleža biva prisiljen da zanemari ključni činilac svoje asimetrične simetrije.

Kako? Zato što nema primera koji bi svedočio o srpskom oduševljenju nemačkim trupama, Krleža naizgled odustaje od svake ideje o simetrizmu. Ali zato što sam simetrizam ima asimetričan vid, zato što on uvek deluje u tunelima titoističkog jugoslovenstva, Krleža ovde uklanja iz vidnog polja svaku svest o srpskom ponašanju u istim istorijskim okolnostima. Kada je srpsko razlikovanje nešto što ima svoju vrednost, ona se – u mehanizmu potisnutog simetrizma – niti uočava, niti procenjuje. Kada je, pak, srpsko ponašanje takvo da izaziva osudu, poput teze o velikosrpskoj hegemoniji ili teze o žandarmskom maltretiranju hrvatskih seljaka, ona se ne samo izdvaja nego i naglašava: u neosvrtanju na bilo kakav mogući simetrizam. U kojem se slučaju, onda, simetrizam uopšte upotrebljava? Samo kada bi trebalo zaštititi – istorijske i aktuelne – interese hrvatske kulturne politike. Kao što simetrizam ima ulogu u neutralisanju pozitivnog predznaka srpske istorijske i kulturne različitosti, tako se njen negativni predznak nikada ne opovrgava u ime simetrizma. Zato je to asimetrični simetrizam Krležine enciklopedijske arbitraže.

OPSESIVNO IZJEDNAČAVANjE USTAŠA I ČETNIKA Njegovu središnju temu predstavlja Krležino opsesivno izjednačavanje ustaškog i četničkog pokreta. Ova magistralna formula titoističkog jugoslovenstva duboko je problematizovana istoriografskim radovima posle pada Berlinskog zida. Njihova je ubedljivost tolika da je čak i Latinka Perović bila prisiljena da – makar i u kondicionalu – kaže kako je u komunističkom vremenu „interpretacija ravnogorskog pokreta… bila jednostrana“. Bilo je to vreme „Enciklopedije Jugoslavije“. Bila je to magična formula Krležinog shvatanja istorijskih događaja, zato što je omogućavala neprestano minimalizovanje kako razmera, tako i efekata ustaškog pokreta.

Krležina strategija minimalizovanja podrazumeva nekoliko momenata. On uvek insistira na malenosti ustaškog broja: „Ustaše su bili mala, sasvim neznatna četa plaćenika, koja se primila kriminalne rabote profesionalnih ubojica.“ On uvek insistira na razdvajanju ustaškog pokreta od hrvatske politike, pa svodi ustaški pokret na neki neočekivani ili slučajni momenat hrvatske politike: „Osim kriminala i primitivne brigantske logike koja osim pljačke ne računa sa posljedicama svojih postupaka, nije bilo baš ničeg što bi se dalo proglasiti bilo kakvom političkom logikom, ako je riječ o tome da su uopće htjeli da vode neku ‚hrvatsku politiku‘.“ Upravo su minimalizovanje i kriminalizovanje ustaškog pokreta, kao postupci koji nas sprečavaju da sagledamo njegovu istorijsku genezu, neophodni preduslovi za oblikovanje ustaško-četničkog asimetričnog simetrizma: „Pokolji oko Bihaća, to su paralelne akcije sa pokretom popa Đujića oko Drvara.“ Ili: „Hrvatski klerofašizam… se… ni po čemu ne razlikuje od srbijanskog klerofašizma.“ Na delu je simetrija, budući da je neophodno umanjiti značaj ustaškog pokreta, da je neophodno stopiti do nerazabirljivosti sve antikomunističke činioce, pa Krleža zbirno opisuje istorijske procese karakterističnom frazom: „Sveopćim razvojem Jugoslavije u desno do Draže i do ustaša“. Takav način postavljanja istorijskih stvari omogućava mu da zaključi: „Kao što je to kriminalno iskustvo ustaškog i četničkog pokreta dokazalo na djelu“.

Kako Krleža strogo pazi da se ne nasluti ništa što bi moglo uskolebati ovako obrazovanu asimetričnost u enciklopedijskom simetrizmu, on pokazuje svoju budnost u času kada kritikuje jednu leksikografsku rečenicu i upisuje primedbu: „Tako je stilizovano kao da su četnički odredi digli ustanak.“ Istorijski potvrđena saznanja o četničkom vojnom delovanju protiv Nemaca u 1941. godini – što je godina na koju se Krležina primedba odnosi – pokazuju ne samo početne razlike između ustaškog i četničkog pokreta nego i Krležin asimetrični simetrizam kao temelj titoističke formule „Enciklopedije Jugoslavije“. U duhu ovakvog simetrizma, Krleža potpuno iste istorijske činjenice tumači različito: dok je za Tita bitno što je „bio ucijenjen sa sto hiljada zlatnih maraka“, dotle ne postoji nikakva svest o tome da je na istoj poternici, sa istim novčanim iznosom, bio ucenjen i Draža Mihailović.

Kao važan član ovog simetrizma pojavljuje se Krležina teza o hrvatskom nacionalizmu kao reaktivnom i defanzivnom. U tu liniju argumentacije biva u „Marginalijama“ postavljena – to je asimetričnost – i tako neuporediva činjenica istorijskog iskustva kao što je Jasenovac. Osnovna Krležina misao o hrvatskom nacionalizmu iskazana je – 1974. godine – u službenom razgovoru sa Titom: „Posrijedi je nacionalizam koji je izazivan drugim nacionalizmima, i to bi trebalo zaista kompleksno gledati.“ Ova teza o defanzivnom i reaktivnom hrvatskom nacionalizmu izneta je u sasvim oficijelnoj formi – u prisustvu brojnih svedoka. To znači da ona nije bila nikakva nesmotrenost, niti je mogla izazvati bilo kakvo iznenađenje, jer je bila u potpunom skladu sa oficijelnom ideologijom titoističkog jugoslovenstva. Šta je ona realno značila? Ona je – u svom primenjenom vidu – imala za cilj da stavi u dejstvo kako istorijska, tako i aktuelna značenja koja stvara pojam srpske krivice. Krleža upravo to i čini: „Kad ne bi bilo hegemonije ne bi bilo ni nacionalističkih urlanja na ovoj strani, ne bi bilo materijala za takva urlanja i euforije.“

PRECIZNA IDEOLOŠKA REZONANCA Ako je hrvatski nacionalizam reaktivan, ako on nije „nacionalizam koji se sam rađa pa izaziva druge“, onda on mora biti samo – dakle – posledica velikosrpskog nacionalizma, koji je, otud, najopasniji od svih nacionalizama u titoističkoj Jugoslaviji. U toj perspektivi valja sagledati i proceniti brojne Krležine kritičke reči i negativne ocene hrvatskog građanstva i tradicije. Decenijama posmatrane prevashodno kao slika Krležinog nekonformizma i bespoštedne kritičnosti, one svagda poseduju preciznu ideološku rezonancu. Jer, one nikada ne dovode u pitanje reaktivnu i defanzivnu prirodu hrvatskog nacionalizma. One svagda ciljaju na ukorenjeni negativitet jednog mentaliteta, kritički procenjuju i kolektivna osećanja koja ga vode, ali – u istorijskoj rezultanti kao nadličnom i nadmentalitetskom pogledu na stvari – one sve to stilizuju kao gotovo bezazlene i operetske pojave u odnosu na stoglavu hidru hegemonijalnog velikosrpskog nacionalizma. Takav raspored sila – nepromenljiv uprkos neuporedivim negativnim istorijskim iskustvima – proističe iz aksioma i delotvorne misli asimetričnog simetrizma koji ustrojava „Enciklopediju Jugoslavije“.

On je – snagom državne i partijske ideologije – nametan u meri da je morao ostati neproblematizovan, pa je prodro duboko u kulturnu podlogu brojnih javnih i političkih činova. On tvori njihovo nevidljivo zaleđe. Otud proističu raznovrsne forme njegovog neprestanog pounutrašnjivanja u srpskoj javnoj svesti. Tako Latinka Perović – u izlaganju na sednici CK SKS koja je održana 24. decembra 1971. godine, u izlaganju koje je imalo oficijelni karakter, jer je bilo zvanični stav Sekretarijata – daje veoma precizne smernice: „Centralni komitet trebalo bi da razgovara i o tezi da nema nacionalizma i u Srbiji i da, ukoliko ga uopšte ima, on je izazvan ovim u Hrvatskoj. Opasno je da se u tom pogledu dezorijentišemo. Takva teza je sama po sebi nacionalistička.“ Šta znači, dakle, teza da je srpski nacionalizam reaktivan, jer je izazvan masovnim pokretima hrvatskog nacionalizma u 1971. godini? To je jedna nacionalistička teza. Zašto? Zato što je svaka teza o reaktivnom nacionalizmu sama po sebi nacionalistička teza.

Šta predstavlja – u oficijelnom razgovoru sa Titom – Krležino opisivanje hrvatskog nacionalizma kao reaktivnog? Ono samo po sebi valja da ponese odrednicu nacionalističke teze. Zašto – međutim – Latinka Perović nikada nije dosledno dovela do univerzalnog oblika svoju sopstvenu misao? Zašto njoj nikada nije palo na pamet da oceni Krležino shvatanje o reaktivnosti hrvatskog nacionalizma kao jedno nacionalističko shvatanje? Zašto ona nije to nikad učinila? Zato što je nevidljivo zaleđe formule o reaktivnom nacionalizmu uvek obuhvatalo samo srpski nacionalizam. To je prikrivena forma asimetričnog simetrizma koja je najdublje pounutrašnjena u našoj javnoj svesti. Otud je prirodno što Latinka Perović nikada nije mogla prionuti uz saznanje o Krležinom poimanju jugoslovenstva kao obliku hrvatske dominacije.

Nastaviće se

Izvor: NOVI STANDARD

Vezane vijesti:

MILO LOMPAR: MIROSLAV KRLEŽA, OSIONI NEGATOR SRPSKE ISTORIJE (1) ILI ENCIKLOPEDIJSKA ARBITRAŽA