Микелић: Бљесак и Олуја почели су смјеном Александра Ранковића

ЖИВОТНА ИСПОВИЈЕСТ БОРИСЛАВА МИКЕЛИЋА 

Изузетна пословна жица га је довела на мјесто директора чувене Месне индустрије Гавриловић у Петрињи, од које је створио свјетски бренд. Истовремено, био је јака личност на политичкој сцени, не либећи се још у оно доба да опонира задатим партијским мишљењима, што је, посебно у Хрватској изискивало храброст. Тако је, за разлику од главнине српских кадрова, међу првима Маспок назвао правим именом и учествовао у његовом рашчишћавању; смјенама његових носилаца: Пиркера, Савке Дапчевић, Мике Трипала… Зато су га проусташки и хрватски националисти узели на зуб, чију ће мржњу осјетити посебно кад је дошло њихово вријеме, 90-их… Преживио је козарачки збјег, мајчину погибију и очево стријељање од усташа, одрастао у домовима за сирочад…

Отуда је у протеклом рату покушао све да се српско страдање не понови, а као врстан зналац тамошњих прилика сматра да је немогуће говорити о статусу Срба, као и како данас живе у Хрватској, без копче са Другим свјетским ратом.

– Позната је ствар да су за вријеме Другог свјетског рата Срби са западног дијела Крајине сносили борбу против фашизма и нацизма. Срби су у НОБ-у масовно гинули. Не само што су их као цивилне жртве водили по логорима и убијали, него су они и као борци и као цивилне жртве те борбе настрадали.

Не би Хрватска била на страни земаља побједница у другом свјетском рату да није било Срба. чак је и Рузвелт рекао да Хрвати треба да буду у резервату 50 година јер су били Хитлерова продужена рука

За то вријеме је постојала НДХ. Кад је 10. априла 1941. формирана НДХ као продужена рука нацистичке Њемачке, услиједила је побуна или мобилизација НДХ. Од тог дана, па до Нове године, 108.000 Хрвата је ушло у НДХ. Од тога 30.000 је било из Херцеговине, да би већ у току љета 1941, упутили преко Вермахта усташе на Источни фронт као саставни дио њихових снага, и пошто су поражене негдје 1943. вратити су се повијеног репа, па су, послије тога почели да прелазе у партизане, домобране и у те слабије варијанте. На другој страни, кад су Срби дигли устанак у Србу, до краја године у партизане је ушло 6.800, од којих 6.400 било Срба. Дакле, мали је број Хрвата учествовао у НОБ- у, а онда је 22. јуна 1941. НДХ објавио рат САД и Енглеској, Чешкој и Совјетском Савезу. А тог дана су се сисачки комунисти, скојевци, повукли у шуму Брезовица, и то њих 40 до 50, јер су се плашили одмазде. Они су касније прогласили да су дигли устанак. И славе сада 22. јун као Дан устанка, а то је лаж. Устанак су дигли Срби у Хрватској. Одатле је кренуо покрет.

 Значи, Хрвати фалсификују историју?

– Они су ишли на то да прекрајају историју, а поготово кад је Хрватска одлучила да баштини ЕУ. А пошто је ЕУ настала на датуму који се обиљежава као Дан побједе над фашизмом (9. мај), Хрвати су хтјели по сваку цијену да докажу да су они први на Балкану подигли устанак против фашизма. А имају НДХ која је званично постојала до 8. маја 1945, када је ослобођен Загреб. Тада је постојала НДХ, није постојала нека друга Хрватска. За вријеме Другог свјетског рата, послије одлуке АВНОЈ-а у Јајцу 1943, када су најавили да ће Хрватска као федерална јединица бити у саставу Југославије, Срби су поставили питање политичке аутономије. Чак је и Тито признао да су Срби носиоци антифашистичке борбе у Југославији и на сједници у Топуском 8. и 9. маја, након Другог засиједања Авноја, да не би дошли у сукоб са Србима, изјавили су: „Јача је варијанта да будете конститутивни државотворан народ него да имате политичку аутономију за једно подручје“.

У Банију, Кордун, Лику и Сјеверну Далмацију, гдје су били Срби, Хрватска никад није улагала. зато су та подручја остала осакаћена, да би их у Олуји потпуно очистили

А, требало би да имамо право и на политичку аутономију. У тој резолуцији из Топуског у тачки 8. је стајало: „Неће бити слободне ни демократске Хрватске у којој Срби неће имати иста права као и Хрвати“. То је умирило ситуацију и оправдало зашто Србима није дата политичка аутономија, него је остала конститутивност и државотворност. То значи да нико више није имао права да дира у то. Не би Хрватска била на страни земаља побједница у Другом свјетском рату да није било Срба.

Да би могли прогласити независност?

– Да, и да би послије тога могли говорити да су Срби мањина. Значи, они су погазили резолуцију из Топуског, погазили су Други свјетски рат, српске жртве. Након завршетка рата кренула је колонизација. То је била 1946-1947. Предсједник тадашње владе Хрватске био је Бакарић, који је провео те одлуке. Нису Хрвати ишли у колонизацију. Она подручја гдје су биле усташе остала су недирнута, а Срби су из дијелова Крајине отишли у колонизацију, као што су били дијелови из Подгрмеча и један дио из мог Подкозарја. И због тога је највећи дио – 120.000 Срба, дошао на подручје Војводине.

Поред тога што је немали број Срба отишао, што је изгинуо у рату, кретања у Хрватској су била таква да су Срби као конститутиван народ имали своја права, али на подручју Баније, Кордуна, Лике, сјеверне Далмације није се у њих улагало. Они који су завршили средње школе одлазили су на факултете у Загреб, Београд, Сарајево, и послије се нису враћали. Зато су та подручја остала осакаћена. Кад је ријеч о Бљеску и Олуји, оне су започете много раније него што се десила мобилизација 1995. Први знаци да ће српско питање у Хрватској бити проблем јавили су се након сто је 1966. дошло до четвртог Брионског пленума на коме је Александар Ранковић смијењен са свих функција. А зна се да је Ранковић 1944. дошао на чело Озне, да је открио највеће свињарије и сарадње са усташама у Хрватској. Био је страх и трепет, а држао је безбједност на нивоу земље. Када су донијели одлуку о његовој смјени, био је један скуп у Загребу, при Градском комитету, гдје је дошао Радосављевић из ЦК Србије да појасни како је дошло до смјене. Главна оцјена је била да је „Тито прислушкиван“ а да би се таква оцјена донијела, ту је био укључен и Бакарић, Крајачић, консултован и Кардељ; сви су чекали било какву подметаљку да склоне Ранковића. Послије је почела да јача екстремна националистичка струја у Хрватској. Већ 1967. донијета је Декларација хрватског књижевног језика, коју је потписало 25 истакнутих интелектуалаца, међу којима је био и Крлежа. Да ће у Хрватској у употреби бити хрватски књижевни језик, а имаш Србе као конститутиван народ. Зар то није био први удар на Србе? Декларација је охрабрила хрватске интелектуалце који су били притајени националисти – кад је донесена без посљедица, они су ојачали.

Они се припремају за обрачун са Србима и ЈНА?

И АНТЕ МАРКОВИЋ ЈЕ ИГРАО НА СРПСКУ НАИВНОСТ

Напао сам Анту Марковића. лако сам с њим имао врло коректне односе, зашто је дошао на Козару да промовлше своју странку, а није отишао у родни Коњиц или Сплит, Имотско или Загреб. рекао сам му: „сто користиш моје Козарчане који су за Југославију, био си са мном у штабу Ивице Рачана на прољеће, откуд сад овдје формираш реформску странку или је циљ да разбијеш српско бирачко тијело, а ниси учествовао у Словенији и Хрватској.

– Већ тад је то била најава да ће доћи до проблема. Маспок је ишао на то да Срби изгубе конститутивност и државотворност, да их сведу на најмању мјеру, да их нема на функцијама, да нестане ЈНА из Хрватске, то је био обрачун са Србима и са свим што је било усмјерено ка Југославији. Кад је Тито ишао у посјету Загорју, упозорио их је да је оно што је видио на терену усташтво и тражио је од Савке (Дапчевић) и Мике (Шпиљак) да прекину с тим… Ти догађаји из 1971. родили су амандмане који су послије преточени у Устав од 1974. То је била смишљена подмукла игра хрватских националиста. Амандмани су заговарали оно што су вође Маспока хтјеле.

Који је кључни догађај за српско питање?

– У прољеће 1989. Уставни суд Југославије доноси одлуку коју је потписао Ратко Марковић, а циљ је био да се исправи Декларација о језику, да се у Хрватској мора ставити у употребу српско-хрватски језик. Ту одлуку су доставили хрватском Сабору на верификацију. Долази то на сједницу, а појавила се посланица Славица Бајем, послије жестоки хадезеовац, и подноси амандман да Србе избаце из Устава, да нису конститутиван народ. Тада сам устао и рекао: „Ја више нисам члан овог Сабора, ја сам Србин југословенског опредјељења. Угрожавате права мог народа и нећу да ме третирате као грађанина другог реда.“ То је увече у Дневнику било забиљежено као дисидентско понашање Микелића. Послије су хрватски националисти радили шта су хтјели…

Тврдили сте да је Рачан одговорнији од Туђмана?

– Рачан је направио колаборацију послије првог круга избора. Да би прошао у други круг с Горданом Грбић, ушао је у колаборацију с Туђманом, а чињеница је да Милошевић није имао никакве везе с тим изборима. Листа СК Хрватске, на челу с Рачаном, који је противник Милошевића, малтене је добила 95 одсто гласова Срба. Оних пет одсто је био СДС Јована Рашковица у Книну, Обровцу и Доњем Липовцу.

Је ли оснивање СДС била грешка?

– Ништа није могао СДС ту да направи. Након што су формирали власт, долази до прве Месићеве одлуке да се повуче наоружање од резервног састава милиције… Онда су и Срби почели да се наоружавају, да не би доживјели 1941. То је већ тада била Олуја, етничко чишћење. Долази кључни моменат, гдје на Сабору треба да донесу нов устав и одлуку да Срби више нису конститутиван народ. То је та сједница коју су намјерно направили 22. децембра, на Дан ЈНА. То је био њихов Божични устав. Те 1991. започињу са инсценирањем оружаних сукоба.

То је био упад у Пакрац, у Борово Село, у Плитвице, то су све хрватски специјалци радили. Они су инсценирали грађански рат и сукоб с крајишким Србима… Пошто је Предсједништво Југославије донијело такву одлуку, ЈНА тампонира у сукобима, само посредује, није ни на једној страни. А Срби на Банији добијају скоро сваку битку на Кордуну, велики број у Лици и у западној Славонији, и Туђман види да губи битку за битком, а трећег августа је формирана влада њиховог националног демократског јединства. Назвали су је Кризни штаб, а то је заправо била ратна влада.

На чело је стављен Фрањо Грегорић, потпредсједник је био Здравко Томац из Рачанове странке. И та влада гледа шта ће се десити, нестаће Хрватска јер Срби добијају битке на терену. Заузимају касарне, а наоружање од ЈНА користе касније у обрачуну с крајишким Србима. И све зато јер врх ЈНА није био спреман за сукоб.

Да ли је то био неки договор војне службе?

– Кад говоримо о слабљењу ЈНА изнутра, о помоћи, ево шта је ’92. године, након признања Хрватске, рекао Здравко Томац, потпредсједник владе из Рачановог СДП:

„Било је у Југославији потребно што прије организовати јединствену хрватску војску на два темеља, државе и грађана. Рат у Хрватској никада није био проглашен и објављен, нити смо га смјели прогласити и објавити. Ратовали смо против савезне државе чије смо законе формално морали проводити, тако да смо морали проналазити начине како их потпуно рушити и на готово илегалан начин стварати своју државу све до истека Брионског мораторијума почетком октобра ’91. Зато смо првих мјесец дана радили дан и ноћ и проналазили ванинституционалне начине организовања државе у ратним условима…“

Зашто је то урадио војни врх?

– Зато што је све вријеме играо политичку игру. Мислио је да може демократским путем све да рјешава. Није могао. И мораторијум је био празно слово на папиру. Слали су депеше Туђману, он их је игнорисао. И десило се да ЈНА, која је имала моћну авијацију, авионе у Загребу, није ни на који начин помогла ниједној касарни која је пала у њихове руке и дошло је до тога да Срби одједном дођу у подређени положај у крајишким општинама. Послије тога долази Вуковар па крај године, и бивају признати 15. јануара 1992. године.

Водили сте чувени „Гавриловић“ али сте још почетком 1991. године морали напустити Петрињу?

– Након што сам настрадао у саобраћајној несрећи у Хрватској и био на лијечењу скоро два мјесеца на ВМА, био сам се вратио назад у Петрињу с циљем да покушамо спасти производњу. Јер је један дио ХДЗ радника у фабрици убацивао троваче у конзервирану шунку, која је била испоручена у САД, одакле је враћена. Враћено нам је 25 контејнера шунке. Морали смо да укинемо извоз. Био је то веома тежак удар за Гавриловић…

Како реагује Туђман?

– Након тога је Туђман издао налог предсједнику ХДЗ: „Хајде тог Микелића да истјерате из Петриње, или га ликвидирајте!“. То је био његов јавни став. Сматрали су ме за човјека који је највише сарађивао са ЈНА, пошто смо ми били највећи снабдјевачи месом и прерађевинама. Тајна служба одлучила је да ме свакодневно прати, о чему сам био обавијештен. А онда је почетком 1991, кад је Предсједништво СФРЈ донијеио одлуку да се разоружају паравојне формације, издат је налог да будем ухапшен. Био сам обавијештен од Војно – обавјештајне службе да су ми припремили сутрадан хапшење. Преко ноћи сам напустио Петрињу и преко БиХ стигао у Београд.

Већ сте познавали Слободана Милошевића?

– Милошевића сам упознао на прекинутом Конгресу СКЈ 22. јануара. 1990, а сусрели смо се и 26. маја на завршетку тог конгреса. Када сам настрадао у саобраћајној несрећи, посјетио ме у шок соби, што ме изненадило. То су били моји контакти с Милошевићем. Почетком 1991. нисам ушао ни у СПС. Кад је половином јуна дошло до избијања грађанског рата, почео сам се бавити хуманитарним радом за Србе из Книнске Крајине. Сматрам да ЈНА није одиграла улогу коју је требало да одигра. Донесена је одлука да на територији Крајине иде Венсов мировни план, који је РСК подијелио на четири дијела, и дошао је Унпрофор. Године 1993. су расписани први вишестраначки избори у РСК. Крајина није имала до тог тренутка дорасло руководство. Што је вријеме више одмицало, Хрватска се све више наоружавала и постајала јача, а војска РСК слабила. С друге стране, Србија је незаслужено добила санкције послије Маркала у мају 1992, и била је са свих страна ударена. Ако је некоме било у интересу да се Што прије заврши рат у БиХ, Хрватској, Крајини, тај је било сигурно Србији. У процесу вишестраначких избора, Мартић ме позвао: да ли ја, као искусан привредник, да будем у изборном штабу и да покривам економски дио. Пресудна ствар да се вратим у Крајину била је кад смо дошли у Петрињу на скуп. Дом културе је био премаии да прими све оне који су дошли: бивши радници из Гавриловића и грађани. У два наврата су били ти скупови, и они су викали: „Боро, врати се“.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

Крајина је била играчка етничких чиштача | Јадовно 1941.

Тако је говорио Ћаћа од Крајине: Јован Рашковић у Шегестину …

Фељтон о Јовану Рашковићу: Пресвиснуо од туге | Јадовно 1941.