Колоне смртника иду према Велебиту

У Госпићу је била кројачка дворана у власништву Саве Пемића. Он је родом из Великих Зденаца или из Зденчаца. То је била родбинска веза са Ђуром Басташићем, мојим прадједом који је умро релативно млад, а његов једини син Миле касније се преженио у кућу Шеловића у Грубишном Пољу. Била су три брата Пемића. Остали су без родитеља, те их је Миле Басташић примио на богато Шеловића имање од четрдесет пет јутара земље као помоћну радну снагу, да не кажем слуге. Саво је преко “Привредника” отишао у кројачки занат, а Вељко и Стојан су још неко вријеме остали. Послије је Вељко отишао радити у млин, а Стојан је отишао негдје служити. Саво и његова жена Марија, родом из Кончанице, видјели су у Госпићу наше људе кроз зазоре на прозорима. Свакодневно су гледали одлазак колона измрцварених људи. Људи у колонама једва су се кретали. Били су везани по двојица, а између њих је, у четворореду, био ланац. Колоне су формиране у кругу госпићког суда и у жицом ограђеном отвореном простору крај жељезничке станице. Тако су густо везани да су могли корачати само у корак. Дневно је одлазило више таквих колона од по стотину и више људи према Велебиту, на Јадовно гдје је био логор. Стратишта су биле крашке јаме, бездани – Шаранова јама, Гргина јама, те логор Слана на Пагу.

Тако се сазнало за пут и завршетак тих наших јадника. У Хисторијском архиву Карловац обрађена су страдања на Јадовну и Сланој према изјавама очевидаца.

О хапшењу, поступцима силника и тортури у току хапшења, о догађањима у школи, малтретирању и понижавању на путу до Бјеловара, Загреба и Копривнице говорио нам је и написао своје јаде и преживјели заточеник “Данице” Тихомир Продановић. Продановићева жена, иначе Мађарица, успјела је да преко неких веза извуче супруга из „Данице”. Посјетио сам их у њиховом стану у Невесињској 13 у Београду у љето 1983. године. Продановићев текст, његова сјећања на догађаје из 1941. године већ сам имао, па смо га приликом ове посјете само интерпретирали. Овом разговору је присуствовала Продановићева супруга и мој зет.

< Марвеним вагонима за Копривницу              Садржај       Тихомир Т. Продановић: Сећања на усташки логор „Даницу“ >