Ko će te ljude pamtiti ako mi nećemo?

Ne znam da li je iko primetio koliko godišnjica je pomenuto, a da su vezane za stradanje srpskih civila od strane bilo koje armije, u bilo kom ratu, na bilo kojem mestu, u bilo kojoj novoj državi naše bivše države? I nekako sve te godišnjice dođu i prođu tako što ostaju samo stara vest izgubljena negde na internetu, neprimećena i nepročitana. Ono što mene interesuje jeste, ko će te ljude da pamti ako mi nećemo? Da li će iko ikad pomisliti na nekog od tih mučenika i na način na koji su oni završili svoj život? Ne shvatite me pogrešno, ne tražim nikakvu osvetu ili nešto slično. To bi bilo suludo i samo bismo dokazali da je i nas Đavo uzeo pod svoje. Osveta nikome dobro nije donela, ali sećanje jeste i nastavlja da donosi dobra onome koji se seća, a još više znači porodicama onih kojih se sećamo.

Evo ovih godina je nekako najrasprostranjeniji običaj da neko naš trči i oplakuje tuđe žrtve. Znam da veliki broj ljudi to čini jer im je stvarno do toga stalo, ali ima i onih koji to rade da bi ih neko pohvalio. Kako to da se niko ne seti da obiđe i oplače stradalnike svog naroda? Nekako mi se čini da to nije „in“. Naravno, ružno je služiti se ovakvim rečima kada se priča o žrtvama, ali te izraze pozajmljujem iz glava onih gorenavedenih koji čine takve stvari.

Nekako se od svih svetskih žrtava, a samo Bog zna koliko ih je bilo i koliko će ih biti, jedino Srbima svake godine oduzima određeni broj. Nije mi jasno kako nađoše za shodno da umanjuju broj stradalih Srba, a zemlja po kojoj gazimo nam je toliko zasićena kostima da pod njom više nema mesta. Izgleda da mi nemamo pravo da imamo žrtve, iako su sve jame pune, svaki pedalj je grob i na svakom kilometru je stratište. Ono što je tragično jeste rasprava o tome koliko ko ima žrtava. Sa tim žrtvama se razmeće, a sa njima se i „trguje“ u zavisnosti od toga šta zemlja želi da dobije tom „licitacijom“ žrtava potrebnih za pomoć sa strane. S obzirom na to da je takvo jedno razmišljanje suludo, neću reći da li smo mi više stradali od nekih. Žrtve ima ko da broji, ali taj neko nije niko od nas. Ono što jeste na nama je to da se sećamo svojih sunarodnika koji su nastradali. Ne sećajući ih se gajeći mržnju i želju za osvetom, već se sećati koliko dobra su ti ljudi nosili u sebi. Objasniti samima sebi da je svaki od tih mučenika imao svoj svet, svoju porodicu, svoje prijatelje i svoj život koji mu je neko nasilno oduzeo. Ne možemo biti pripadnici svoga naroda ako ne znamo gde je on najviše slavio i gde je najviše stradao. Nemojmo ignorisati vesti koje se pojave, a da imaju veze sa žrtvama. Ako ih mi zaboravimo i ne napravimo bilo kakav kompleks gde ćemo njihova imena i uspomene „okupiti“ na jedno zajedničko počivalište, zaboravićemo i sebe.

Velika je greška što svi današnji narodi sabranje žrtava shvataju kao provokaciju. Ne provociramo mi nikoga. Sećanjem sami sebi rane pozleđujemo znajući da se nikada zalečiti neće, ali nam je preko potrebno to sećanje i jedno mesto gde ćemo moći svim tim dušama sveću zapaliti i Bogu se za njih pomoliti.

Nama je od Boga zavet da praštamo, pa ćemo to i činiti. Ne tražimo nikakvu naplatu, ne tražimo takmičenje u ciframa, ne tražimo tuđe žrtve, ali isto tako nikada ne možemo zaboraviti. Ko može da shvati, neka shvati. Ko ne može i ko ne želi, već nastavlja da broji i mržnju da seje, neka mu Bog oprosti što mu je mozak uzeo neplaćeno. A ti svete, kontinentu, regionu, državo, ako ne paziš na one koji su te svojom žrtvom stvarali i platili i koje si u mukama na onaj svet ispratio, šta li ćeš tek raditi svima nama koji smo u životu?

Milan Ružić

Izvor: ISKRA