Moji su koreni na nebu, tamo među svojima gde se čeka spasenje. Prolećni snegovi veju u našoj Lici,bar neko mojima na grob da dođe.. Pahulje prolećne, bar vi nežne buditekad grobove zaboravljene grlite.. Bar ih vi cvetnim pahuljama ukrasite,umesto onih voštanicakoje se ugasiše. Hvala ti, sneže beli,što tragove zveri pokriješ,pa bar u toj zimskoj čistini i belini, na tren,zavičaj bajkom obviješ. Ne znaš ti, majko, šta su lički snegovii kako često i proleće okite. — Ne znam, Smiljana, ne znam…ali znam da plačem na smetove martovske,na snimke onih Plitvičkih jezerašto mi prijatelji poslaše. Nisu to slapovi —to duša suzama u zavičaj otiče. A zavičaj, on je u pesmi.Ponekad ga tamburica

Mojim precima je večnost dana. Ubili ste njih, ubili ognjišta, al’ Vaskrs ne biva bez rana. Dočeka me jutros drenov cvet, Na severu zemlje lala Ote se suza prađedovska zauvek. Zna i ona da dren nije samo drvo, da dren nije samo cvet. Kaži suzo, zašto sama padaš, Ko još plače na cvetanje rano? Onaj kom je preklan svet, Ko ne pamti rodnu kuću, Ni iznad nje ptice let. Ne plačem to ja od tuge, Mojim precima je večnost dana. Ubili ste njih, ubili ognjišta, Al’ vaskrs ne biva bez rana. Kada vam ponekad strah dođe, Kome se pomolite Vi, Kojima je (oduvek) pradedovski zanat bio srbosjek. I ne pišem