Тужилаштво БиХ сматра да је доказало кривицу Рамиза Авдовића и Јулијана Николаја Винтиле, који су оптужени за злочине над српским цивилима у Сарајеву 1992. године. У завршним ријечима пред Судом БиХ, тужилац Џевад Муратбеговић данас је навео да је Авдовић де факто обављао дужност командира обезбјеђења на петом спрату Централног затвора, те војног затвора у некадашњој касарни „Виктор Бубањ“. Он је сугерисао Судском вијећу да одбрани не треба вјеровати да Авдовић није био на тој функцији и да никако није боравио у Централном затвору. Муратбеговић је навео да је управо Авдовић одвео свједока Драгомира Пејића у Централни затвор, гдје га је ударио ногом у цјеваницу након што је рекао да

Балистичар Миле Попарић, свjедок одбране на суђењу генералу Ратку Младићу пред Хашким трибуналом, рекао jе да су на цивилне циљеве у Сараjеву током рата пуцали припадници такозване Армиjа БиХ, а не Воjске Републике Српске. Попарић jе оповргао тврдње Хашког тужилаштва да су српски воjници гађали трамваjе у Сараjеву 8. октобра 1994. године, наводећи да његови налази говоре да су то чинили припадници такозване Армиjе БиХ са зграде Извршног виjећа. „Тачно сам утврдио мjесто у центру Сараjева на коjем су трамваjи погођени, између осталог, и на основу изjаве jедног од возача“, посвjедочио jе Попарић. На инсистирање представника Хашког тужилаштва да jе дjечак Нермин Дивовић убиjен, а његова маjка Џенана Соколовић рањена

На суђењу за злочине почињене над Србима у Трнову, свjедок Тужилаштва БиХ Јефиjа Поповић изjавила jе пред Судом БиХ да jе њен супруг, коjи jе био свештеник, убиjен у jуну 1992. године.Поповићева jе рекла да ниjе била очевидац убиства супруга Недељка, а да jоj jе Јован Елез испричао да jоj jе супруг ухваћен у аутомобилу са jош троjицом младића и одведен у село Годињске Баре у општини Трново. „Чуо се пуцањ, jедан, други“, прениjела jе она риjечи Јована, коjи jоj jе jош рекао да му jе особа коjа jе убила њеног супруга наредила да га закопа, што jе и урадио, преноси Бирн. Славко Васић jе посвjедочио о убиству своjих родитеља

Удружење за друштвена истраживања и комуникациjе, испред сараjевске Катедрале, одаjе почаст страдалим Србима и Хрватима, коjе су током рата на Казанима убили припадници 10. брдске бригаде тзв. Армиjе БиХ. Троjица младића из Удружења за друштвена истраживања и комуникациjе данас су у 12 часова испред сараjевске Катедрале одали почаст страдалим Србима и Хрватима коjе су током рата на Казанима, убили припадници злогласне 10. брдске бригаде тзв. Армиjе БиХ, коjом jе командовао Мушан Топаловић Цацо. До сада jе на затворске казне у траjању од 10 мjесеци до 6 година, због злочина на Казанима осуђено 14 припадника те бригаде. Према подацима овог удружења, из jаме на Казанима након рата су извађени посмртни остаци

У Сараjеву jе данас у организациjи Удружења за друштвена истраживања и комуникациjе (УДИK) одржан скуп с циљем подсjећања jавности на злочин коjи су на Kазанима над Србима и Хрватима починили припадници 10. брдске бригаде такозване Армиjе БиХ под командом Мушана Топаловића Цаце. Са скупа испред Kатедрале Срца Исусова поручено jе да Сараjево има моралну и политичку одговорност да се суочи са овим злочином. Из ове невладине организациjе истичу да се заборавом, негирањем и необиљежавањем, оваj злочин чини jош већим. На локациjи Kазана на Требевићу убиjени су броjни српски цивили, већином грађани Сараjева. Из jаме на Kазанима након рата извађени су посмртни остаци 29 људи, а броj убиjених званично никада ниjе

English Предсjедник Савеза логораша Републике Српске Бранислав Дукић рекао jе да све што се дешавало у протеклом рату показуjе да у такозваном мултиетничком Сараjеву нема суживота, ни помирења. „И данас нема суживота у такозваном мултиетничком Сараjеву, у коjем jе приjе пописа 1991. живjело више од 156.000 Срба, граду у коjем jе током рата у више од 126 логора страдало више од 3.300 Срба, махом цивила. Све то указуjе да нема државе БиХ, да нема суживота и да нема помирења“, наласио jе Дукић. Он jе изjавио Срни да jе све што Бошњаци раде – наопако, а када виде да срљаjу онда на разне начине настоjе да се додворе странцима, посебно Америци

Књига „Траговима до истине“, аутора Милоша Марковића и Ратка Челића, коjа говори о страдању Срба на подручjу општине Кладањ у протеклом рату, промовисана jе синоћ у Власеници. Један од аутора Милош Марковић рекао jе да књига говори о нестанку Срба и српског села на малом простору општине Кладањ.“Жртве су велике. Двадесетак српских села, више од 1.000 домаћинстава, у прогону више од 4.000 Срба, све осуђено на уништење“, истакао jе Марковић. Према његовим риjечима, хроничари су биљежили страдања Срба почев од наметнуте усташке власти у НДХ, па до невиних српских жртава 1992. године када поново, само зато што су Срби, остаjу без свега им jе живот значило. Марковић jе навео да

Амбасадор САД у БиХ Морин Kормак посjетила jе спомен-обиљежjе у селу Ледићи, општина Трново, и одала почаст за 24 српске жртве убиjене у jуну 1992. године. Kормакова jе обишла спомен-обиљежjе jуче, у оквиру настоjања да се широм БиХ ода почаст свим цивилним жртвама минулог рата, саопштено jе из америчке Амбасаде у БиХ. Kормакова jе имала прилику да поразговара са jедним од преживjелих мjештана о догађаjима из прошлости, као и о изазовима са коjима се он и његова породица и данас суочаваjу. Припадници муслиманских снага су у jуну 1992. године мучки убили 24 српска цивила у селу Ледићи – наjстариjа жртва Икониjа Васић имала jе 92 године, а наjмлађа Милан Тешановић

Преживjели припадници Српске гарде Илиџа обиљежили су данас 23 године од оснивања ове jединице Воjске Републике Српске служењем свете литургиjе и парастоса за 17 погинулих чланова гарде и три преминула од посљедица рањавања. Светоj литургиjи и помену у Храму Светог Василиjа Острошког на Вељинама, општина Источна Илиџа, присутвовали су и чланови породица погинулих и преминулих припадника Гарде, те броjни Илиџанци коjи су се послиjе рата настанили у Источном Сараjеву и другим мjестима широм Републике Српске. Припадник Гарде Мирослав Лучић изjавио jе Срни да се сваке прве недjеље у октобру обиљежава дан оснивања Илиџанске гарде – 1. октобар 1992. године, и у храму на Вељинама преживjели припадници гарде и чланови породица

Све чешће долазим овдjе, рече док jе спуштао поглед са биjелог мермерног крста. А раниjе сам долазио риjетко, jедном годишње, на задушнице. Пише: Вукашин Беатовић На тренутак jе заћутао, као да jе скупљао снагу да каже оно што jе желио. На његовом лицу примиjетио сам благу несигурност коjу jе брзо разниjела громогласна тишина Малог Зеjтинлика. Потом jе ставио руку на хладну крстачу и испричао причу коjа ме дуго прати, па сам риjешио да jе запишем. Да остане. – Док сам био диjете ово гробље за мене jе представљало сусрет са оним од чега сам бjежао. Нисам могао да прихватим да jе отац погинуо док jе бранио Илиџу. Дубоко у себи