arrow up

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Бањој Луци

У Кући Милановића, у суботу 09. новембра 2024. у 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говориће сценариста Наташа Дракулић, испред издавача Момчило Мирић, предсједник удружења „Јадовно 1941.” из

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

Прошле су године, стасале генерације које се не сећају рата, које до Бањалуке путују најбржим путем, преко Хрватске. Радујем се због тога, али у име свих нас којима је Коридор заиста био пут живота још једном кажем – хвала онима који су нам га подарили! Нека је вечна слава свима који су на њему заувек остали! Година 1992., Лика, Република Српска Крајина. Прелепо мајско јутро мирише на расцветале воћке и траву окупану росом. Возимо се добро познатим путем, аутомобил као по навици лагано сече кривине. Не бринемо о томе да ли ће нам неко доћи у сусрет. Већа је вероватноћа да на овом путу сусретнете неку зверку него аутомобил. Нема

Ђурђица Драгаш: ЛИЧКО МИЉЕ

Лика ме јадом ојади, рану ми рањена отвори. Лика ме миљем помилова.Лика ме златом озлати.Водом напоји.Лика ме сузом засузи.Лика ме жалом ожали. Лика ме зелена озелени.Лика ме цветом расцвета.Снагу ми снажна даде.Лика ме каменом окамени.Лика ме јадом ојадиРану ми рањена отвори. Лика се светом расветли.Лика га светлом осветли.Лика се мраком замрачи.Лика се јамом зајами. Лика се песмом опева.Сузом ка небу вину. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка

ГОСПОЈИНА У СВРАЧКОВОМ СЕЛУ

Данас је велики православни празник – Велика Госпојина или тачније, Успење пресвете Богородице. Славе данас бројне породице, села и градови… Пише: Ђурђица Драгаш – Београд, 28.8.2024. И да овај датум не памтим као дан у којем сам 1991. постала избеглица, сећала бих га се само по лепом, по сеоској (заветној) слави у Сврачкову селу. Живела је тамо баба Боса, бабина једина сестра и није било шансе да “омашимо” и пропустимо прилику да посетимо њу и породицу и прославимо, уз незаобилазну личку јагњетину. Славила се Госпојина у Сврачкову селу, баш онако као и славе у скоро свим личким селима… без литургије, свештеника, без одласка у цркву, са помало нејасном мишљу о

Ђурђица Драгаш: И ја сам из колоне

Ми, који смо неповратно изгубили део живота, ми које је колона “пресекла”, увек ћемо носити њен жиг. Наш живот никада неће моћи да се назове нормалним. Недавно, на промоцији моје збирке песама посвећене страдању Срба у НДХ, пришла ми је колегиница из РТС-а. Представила се, рекла где и шта ради, а онда ме  погледала у очи и онако, готово заверенички додала – и ја сам из колоне. Тих пар речи било је довољно да се препознамо и разумемо. И није то први пут. За ових 29 година често сам, чувши их, до тада непознате људе доживљавала као своје. Као да нас је “припадност” колони чинила приснима и уједињенима. Тај сурови знак,

„Веритас” чува истину о 8.500 страдалих у Хрватској

Убице у највећем броју случајева нису процесуиране. База података Документационо-информационог центра „Веритас” чува истину о судбини око 8.500 лица страдалих током рата у Хрватској. Од тог броја, 38 одсто су цивили усмрћени и масакрирани најчешће на кућном прагу. Њихове убице у највећем броју случајева нису процесуиране, изјавио је директор „Веритаса” Саво Штрбац. Он је навео случај Анђе Катић (дјевојачки Мељанац, 73), која је убијена испред своје куће у селу Отишић код Сиња 16. јула 1993. Један од убица је био Тихомир Армада звани Мирко из Хрваца, који је тада имао свега 23 године. „Армада је, када је Анђа уписана у нашу базу података у фебруару 2001. године, још некажњен живео

Пражић Ђорђе

Ђорђе Пражић: Списак српских жртава рата на подручју општине Госпић у времену август – децембар 1991.

Списак српских жртава рата на подручју општине Госпић у времену  август – децембар 1991. 1.БАЧИЋ НИКОЛА (в), 2. БАЈИЋ МАНЕ 1925, 3.БАЊЕГЛАВ Милоша ТОДОР 1950,  4. БАРАЋ Илије ДАНИЦА 21.03.1923, 5. БАРАЋ Миће РАДОВАН рођ. 01.06.1951, 6. БАСАРИЋ Јове ДУШАН 18.10.1945 (в), 7. БАСАРИЋ Ђуре ДУШАН 25.04.1930 (в), 8. БЕГИЋ АНКИЦА, 9. БЈЕГОВИЋ Јована ЂУРАЂ 14.07.1931, 10. БОГИЋ Милоша ЈОВО 1935, 11. БОГИЋ Илије ЈОВО 1946, 12. БОГИЋ РАДЕ, 13. БОЖОВИЋ Милене ЂОРЂЕ 16.09.1954. (в), 14. БУЉ Јове ДАНЕ 17.02.1937, 15. БУНЧИЋ СЛАВКО 1947, 16. БУРСАЋ АНИЦА 1920, 17. ЦИЦОВИЋ Бранка ЈОВО 07.07.1949. (в), 18. ЧУБЕЛИЋ Анте МИЛЕ 1941, 19. ЧУБРИЛО Николе БОГДАН 1927, 20. ЋОПИЋ ПАЈО 1935, 21. ДЕЛИЋ Ђуре

Три разгледнице из Госпића

Давор и Снежана су са дјецом отишли код пријатеља на дочек нове године у један стан код „Арене“ на Новом Београду. Душан је у новогодишњој ноћи остао сам мјењајући канале на телевизији. Волио је народну музику али су му већ досадили исти сплетови народних пјесама који се већ неколико година понављају на телевизијама за новогодишњи програм. Пише: Ђорђе Пражић Све је исто осим хаљина пјевачица које су сваке године краће и са већим разрезима,  нарочито код оних слабијих пјевачких способности. Заспао је сат времена прије поноћи. Инстиктивно се тргао на експлозије петарди што су их дјеца бацала по насељу.  Поново је утонуо у сан и наредног  јутра се пробудио око

Ђурђица Драгаш: Сваки одлазак у Лику, додатна је животна лекција

У овом страшном времену у којем је уништење постало мерило успеха, ја се радујем што нисам у “тренду”, што припадам лози градитеља и стваралаца, низу оних који су и мени и свету оставили само добро.  Обично пишем “у даху”, у аутобусу, на улици, у сред ноћи, кад ме пробуди мисао која се претходног дана тек магловито рађала. Грозничаво скупљам речи, не дам им да умакну и тако заувек избришу тренутак у којем добијају смисао, онај сјајни тренутак када се рађа нови текст. Ипак, понекад речи морају да сачекају, да се покоре мислима које траже мир и благослов времена. Некад је, једноставно, потребно да се утисак слегне да би уопште угледао

Српске жртве из Госпића 1991. Фото: SRPSKA-MREŽA.COM

Навршава се 32 године од ликвидације најмање 124 Срба из Госпића

Данас се навршава 32 годинe од ликвидације најмање 124 госпићких Срба 17. и 18. октобра 1991. године у Хрватској, саопштио је Документационо-информативни центар “Веритас”. Породице убијених посебно узнемирава и онеспокојава сазнање да су тројица осуђених за овај злочин већ одавно на слободи, напомињу из “Веритаса”. Госпићу и околним мјестима у јесен 1991. године Хрватска војска и полиција су, углавном под маскама, одводили српске цивиле из њихових кућа и станова и ликвидирали их разним начинима и на више мјеста. Ликвидирани су углавном виђенији Срби који су били лојални новоуспостављеном хрватском режиму. У том периоду је, према “Веритасовим” подацима, убијено најмање 124 лица српске националности, међу којима и 38 жена, од чега

jadovno_2013-frontal-01-svijece.jpg

И 32 године након убиства 125 Срба у Госпићу пронађени остаци свега 57

Веритас: Саопштење поводом ликвидације госпићких Срба у јесен 1991. У Госпићу и околним мјестима, у јесен 1991. године, Хрватска војска и полиција су, углавном под маскама, одводили српске цивиле из њихових кућа и станова и ликвидирали их разним начинима и на више мјеста. Ликвидирани су углавном виђенији Срби који су били лојални новоуспостављеном хрватском режиму. У том периоду је, према Веритасовим подацима, убијено најмање 125 лица српске националности, међу којима и 39 жена, од чега скоро половина од 16-18 октобра. Међу ликвидиранима су и десет брачних парова и четири пара по једног родитеља и дјетета. До сада су пронађени и сахрањени посмртни остаци 57 ликвидираних, док се за осталима још

Ђурђица Драгаш: ТРАГ

Кад год видим овакав траг на небу и чујем далеки звук авиона, сетим се лета проведених код бабе и деде на селу. Баба ме је често водила са собом кад би ишла да обиђе краве у пољу и “препне” их тј. премести кочиће за које су биле везане како би добиле још које парче нетакнуте траве. Ишле смо километар – два у једном правцу, по најјачем сунцу, у сред дана (јер баш тад то и мора да се уради), али није ми било тешко. Трчкарала сам уз њен одлучни и журни корак, држећи је за руку и надајући се да ћемо у повратку свратити на кафу код њене “друге”, Милке

Ђурђица Драгаш: Дивосело – село којег нема

Још једна тужна годишњица. Пре тачно 30 година, у праскозорје, почео је напад на три подвелебитска српска села у околини Госпића. Дивосело, Читлук и Почитељ нашли су се тог јутра под тешком артиљеријском ватром. Дивосело – село којег нема Горело је небо, а ехо експлозија ширио велебитским врлетима. Kако је дан одмицао, експлозије су биле све ређе, али је трагедија тек почињала. Док су из тзв. Медачког џепа (како су касније прозвана ова три села) стизале полуинформације, а страх ширио као поплава, злокобни дим и одсјај ватре који су предвече почели да допиру из тог правца, значили су само једно. Гореле су куће! Уништавано је оно што је преостало иза

Саво Штрбац

Саво Штрбац: Крвави Ускрс на Плитвицама

Почетком 1991. године руководство тадашње СФРЈ покушава да арбитрира у решавању насталог конфликта између Книна и Загреба, али сви покушаји остају без резултата. Почетком 1991. године руководство тадашње СФРЈ покушава да арбитрира у решавању насталог конфликта између Книна и Загреба, али сви покушаји остају без резултата. Хрватска се све више наоружава, вишеструко повећава број полицајаца, формира Збор народне гарде (ЗНГ) као властиту војску, иако је још формално у саставу СФРЈ. Почетком и средином фебруара Хрватска доноси одлуку “да на њеној територији не важе савезни закони” као и одлуку о раздруживању од СФРЈ, а САО Крајина крајем фебруара доноси “Резолуцију о раздруживању од РХ”. Половином марта ЈНА тражи од Председништва СФРЈ

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Дете ријалитија

Једно такво дете постало је видљиво тек када се појавило у ријалитију.

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.