Сингерових, као извора новости, сада није било. Њих су дјелимично замијенили Словенци који су становали у кући лугара Дане Шегића. Господин Станко је био професор, а госпођа Аница учитељица. Овдје нису били запослени. Углавном су се дружили са Трегнерима јер је Славко Трегнер био „повјереник” за кућу Шегића кад су му жена, кћи и млађи син отјерани у Србију (Дане и старији син Владо убијени су у Јадовну 1941. године). Словенци Поникварови носили су од Трегнера млијеко, а, како је Славко био у Културбунду, а брат му Вилим у гестаповцима, Трегнерови им нису били искрени кореспонденти. Тако су радо к нама навраћали, а један њихов син похађао је са мном

Средином јула 1942. на бјеловарски округ је допремљено и у села размјештено око 16.500 особа са Козаре. Већина тих особа касније је на превару позивана да се врати у свој крај, а, умјесто тога, депортирана је у Јасеновац и тамо погубљена. Велики број их је, заједно са домаћим Србима, нашао смрт у билогорским селима, а за преживјеле је наредних година организирано пребацивање на Козару уз помоћ јединица НОВ-а. Извјестан број одраслих дјевојака и младића ступио је у НОВ и био распоређен у бројним славонским јединицама. Ускоро након тога, усташе су много свијета са Козаре дотјерале на сајмиште у Грубишно Поље. Тог дана падала је јака киша. Једна јадна жена уђе

Недуго послије тих догађања, дође неки службеник и каже да пописује православце који желе да се покрсте у католичку вјеру, „па ће бити мирнији, неће их никуда тјерати”. Мајка пристаде. Не знам да ли је одмах нешто платила или је касније то урадила. Настаде додатни страх. Ето, и Сингерови су се покрстили, па што урадише с њима?! Раније се причало да је нашим људима у Копривници нуђено да се покрсте, па да су то одбили. Сада ми то коментирамо: „Зашто да ми пристанемо, а отац и брат нису пристали”? Свјесни смо да су убијени, можда и зато, али ми сад немамо избора. Ускоро дође дан покрштавања, а у међувремену смо

У нашу кућу често навраћају и Сингерови, чланови велике жидовске породице. Они имају дућан и биртију, а Бранко, који је хендикепиран (тешко хода и при томе има некакве присилне покрете руку), прави кефе/четке. То су, у ствари, неке три породице, а све их зовемо Сингер. Ту су Полди са кћерком Златом и сином Здравком, те женом Илонком, затим је ту Маргита са кћерком Миром и сином Адолфом. Све су то одрасла чељад. Главну ријеч води “омама” Бранка, мајка Маргите, Ђуке (Ђуре) и Розике, која има синчића предшколске доби. Нитко нигдје није запослен. Сви су код куће, одржавају врт и лијепо двориште. Најчешће нам долази Розика и Полдинова Злата, вршњакиња моје

Осјетим ја да у кући од мене крију нека догађања. Видим да се доносе неке корпице, цулца… Доноси се у крилима преклопљеног фертуна, а све се то спрема у собици (остава). Кад се тога накупи, долази Јелена Попржанова или њезин муж Јошко Шимуновић и то у крумпирској кошари односе. Долази тако и Тина Груберова и цуре Грбине (Даница и Божица), а неријетко са мамом на прозору разговара Љуба Пејновића. Некад уђе и у кућу. Мама често о Љуби разговара са пријом Јеленом Пармак, симпатичном сиједом старицом пркосних манира. Она станује десетак кућа од нас, уза село, а Љуба толико од ње, у истом правцу. Моју знатижељу и протест мајка је

Кроз неколико дана у Грубишно Поље досељене су породице Словенаца. Неке су смјестили у српске куће, а старе и немоћне, неспособне за рад, додијелили су у породице преосталих Срба, да би им уз ослабљену радну снагу још отежали живот. Нама су додијелили двоје старих људи. Имали су близу седамдесет година. Бака је увијек тражила млијека па јајце, а стари је јео све и свирао је виолину. Помагао нам је у лакшим пословима. Недуго иза доласка Словенаца усташе насељавају српске куће усташким породицама из Херцеговине, Далмације и Загорја. Готово у свакој породици има усташа са пушком. Неки су у цивилу, неки имају само усташку капу, понеки је у униформи. Они су

Живот је био јадан међу Србима у Грубишном Пољу и околини. Наш народ се готово никамо није кретао. Постоји стални страх, осјећај несигурности, безнађа – осјећај да са нама може нетко друге вјере учинити што хоће, а да никоме не одговара за то. Увијек, готово сваки дан, се чује да је нетко убијен, заклан. Национални и етнички барбаризам добио је још један прилог: свим Циганима из Сталовице ошишали су њихову дугу косу па су и они у страху. Чули су да Нијемци поред Срба и Жидова уништавају и Цигане. За вријеме читавог рата ниједан Циганин није био у усташама. Кад се мекани пут на Међедовцу и у Малој Барни присушио,

Географска карта Грубишног Поља и околине   < Прилози уз књигу                                        Садржај                                         Априлске жртве 1941. године – попис >

Рецензија, Василије Каран: Геноцид у континуитету Обиман захват, како у далеку историјску, тако и у недавну прошлост са акцентом на Други свјетски рат, љекар Милан Басташић се одважио и својом снагом и неком необичном вољом одлучио се да из свог угла посматра претешка историјска збивања која није лако данашњем читаоцу предочити, на одређен начин протумачити и тако приближити. Његов поглед, у односу на збивања, нема нарочит критичарски однос према збивањима, већ пишчева намјера је да сваки детаљ потцрта, да уђе и у најситније детаље унутар Славоније (билогорски крај), да све то истакне на онај и онакав начин који остаје у равни и сразмјери стварних и истинитих догађања. Он полази (када

У Госпићу је била кројачка дворана у власништву Саве Пемића. Он је родом из Великих Зденаца или из Зденчаца. То је била родбинска веза са Ђуром Басташићем, мојим прадједом који је умро релативно млад, а његов једини син Миле касније се преженио у кућу Шеловића у Грубишном Пољу. Била су три брата Пемића. Остали су без родитеља, те их је Миле Басташић примио на богато Шеловића имање од четрдесет пет јутара земље као помоћну радну снагу, да не кажем слуге. Саво је преко “Привредника” отишао у кројачки занат, а Вељко и Стојан су још неко вријеме остали. Послије је Вељко отишао радити у млин, а Стојан је отишао негдје служити.

Влак је 28. априла предвечер кренуо према Бјеловару. Дуго ниједна од породица није знала куда су ти људи одвезени. По изјави Марије Босанац, то је потрајало око три недјеље. Говорило се да су отјерани на рад у Њемачку. Никоме није ишло у главу да се толики људи могу поубијати! Љуба, невјечана жена Дане Бобића, негдје је дознала да су у Копривници, у логору „Даница“. Мајке, жене и сестре почеле су одлазити у Копривницу, односити храну и чисти веш. Из страха да иду на жељезничку станицу у Грубишном Пољу, оне су одлазиле у Шпишић Буковицу па одатле влаком у Копривницу. Кад се мајка вратила из прве посјете, донијела је очеве дугачке

Наравно, све их “примају” и затварају са осталима. Нетко донесе глас да су сви из школе отјерани на жељезничку станицу, укрцани у сточне вагоне и да су ту затворени. Иду сада јадне мајке, браћа, сестре и жене да виде своје најмилије, јер затварање у вагоне значи да ће некамо бити одвезени. Сватко понешто носи: потребну обућу, одјећу… Неки су из кућа истјерани напола обучени или у папучама. Носи се понешто и за јело. Чувари-усташе и домаћи цивили са пушкама не дозвољавају да се било шта даде њиховим комшијама, до јучер уваженим домаћинима којима су ишли у госте, на славе, на Божиће, на Ускрсе, на крститке и бабине, у сватове… „Шта

Радост у нашу кућу унио је долазак мога брата Стеве, најстаријег дјетета Луке и Евице. Он је учио пекарски занат у Ст. Бечеју, а прије неколико мјесеци се “ослободио” и постао калфа, те наставио радити код истог мајстора. Међутим, почео је рат, а он још није узет у војску. Дошли су Нијемци па је од страха пред њима дошао кући. Причао је о некаквим Фолксдојчерима, домаћим Швабама који су се латили оружја као што је овдје урадила “Сељачка заштита”. Каже да они на рукаву имају кукасти крст, а капе су им са шилтом. Нетко је наишао из вароши. Шапатом прича да су усташе и заштитари г. проту Јована Марковића за

Почеле приче да се у клокочевачкој шуми побунио резервни пук, све углавном „Шокци”. Поубијали командире и команданте Србе и Црногорце и отишли кућама или прешли у заштиту. Дошао нетко из горњег краја, тамо је ујакова и теткова породица, шапћу да стално пеку крухове и дају Босанцима и Србијанцима, војницима који шумом бјеже испред Нијемаца да их не заробе. Немају више одјеће да им дају да се пресвлаче. Опрему бацају у онај стари бунар преко пута Ђукића куће. Иде одозго, јаше на коњу војник. Раскопчан је, без оружја, на коњу нема седла. Говори: “Све је пропало, то је велика њемачка сила, сву коњицу која се супротставила су поубијали – и коње