KAKO JE 2004. GODINE NASTAO IZVEŠTAJ O SREBRENICI DA BI SE DISKREDITOVALA REPUBLIKA SRPSKA

Datum objave: četvrtak, 5 juna, 2014
Veličina slova: A- A+

2003. godine visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu Pedi

Ešdaun naredio je Vladi Republike Srpske da obrazuje komisiju koja će
sačiniti izveštaj o događajima „u i oko Srebrenice“ u julu 1995. godine
sa posebnim osvrtom na nestala lica.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/pedi-esdaun.jpg

 

To naređenje izazvala je tužba
podneta u ime 49 nestalih Muslimana čija je rodbina – sasvim razumljivo –
želela da nešto sazna o njihovoj sudbini. Uski mandat Komisije bio je da
prikupi podatke o tih 49 nestalih, kojima se uskoro pridružilo i oko
1.800 drugih lica u čije ime su u međuvremenu podnete slične tužbe. Od
Komisije se stvarno očekivalo (a to je bio njen pravi, mada nedorečeni
mandat) da pod izgovorom rasvetljavanja sudbine ovih ljudi obezbedi
samoosuđujući opis srebreničkih događaja sastavljen tako da zadovolji
notorno antisrpski raspoloženog visokog predstavnika.

Ovaj drugi deo mandata doživeo je neke izmene tokom rada Komisije,
čiji je prvobitan plan bio, paralelno sa prikupljanjem podataka o nestalim
licima, da pruži i „detaljniji prikaz geneze događaja za navedeni period
(10–19. jul 1995)“. (Komisija Vlade Republike Srpske za istraživanje događaja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995,
jun 2004, str. 4.) Kada je već duboko zašla u upoređivanje i čišćenje
višestrukih spiskova nestalih osoba, Komisija je zaključila da su joj
nedostajali i osoblje i resursi da bi mogla uspešno da istraži šira
kontekstualna pitanja. Komisija se zato opredelila za preuzimanje unapred
upakovane verzije događaja u obliku „istorijskog konteksta i činjeničkog
stanja“ sadržanih u presudi u predmetu „Tužilac protiv Radislava Krstića“
iz Haškog tribunala. („Izveštaj,“ str. 5)

Jedan deo posla koji je komisija obavila pokazao se vrlo korisnim.
Komisija je uporedila spiskove prijavljenih nestalih osoba, koji su se
često preklapali, i očistila ih je od duplih, a ponekad i troduplih
prijava. Ona je smanjila ukupan broj prijavljenih nestalih lica sa preko
12,000 (uključujući duple i troduple prijave) na 7,108 nestalih koji su
bili prijavljeni između 10. i 19. jula 1995.  U odnosu na nestala lica,
to je po Komisiji bilo  statističko stanje 2004. godine. Pri tom, treba
imati u vidu da su u haosu koji je usledio nakon pada Srebrenice mnoge
agencije, uključujući Međunarodni Crveni krst, primale izveštaje o
nestalim osobama iz raznih izvora. Te agencije u osnovi su samo
prikupljale  dostavljene podatke, ali nisu imale ni zadatak ni resurse da
samostalno istražuju sudbinu prijavljenih osoba. Razne agencije su zato
sastavljale paralelne spiskove pa se isto ime moglo naći na više
spiskova.

Međutim, u drugom delu posla – koji je ujedno i pravi, politički
razlog za njeno formiranje – Komisija je potpuno krahirala. To se odnosi
na njen izbor građe za „činjeničnu“ pozadinu događaja između 10. i 19.
jula 1995. Taj deo Izveštaja je ključan u odnosu na pitanje šta se u
Srebrenici dogodilo i kakva je u tome uloga i eventualna  krivična
odgovornost Republike Srpske i njenih funkcionera. Sa obrazloženjem da
nije imala ni vremena ni resursa da samostalno prouči ta pitanja,
Komisija je pronašla „solomonsko rešenje“ koje je bilo gore nego da nije
ni pokušala da se bavi činjeničnom pozadinom događaja vezano za
Srebrenicu. Ona je jednostavno preuzela, i u svoj izveštaj ugradila,
činjenične konstatacije iz presude Haškog Tribunala generalu Krstiću,
tretirajući ih kao sopstvenu „činjeničnu“ osnovu. Shodno tome, koristeći
izdvojene fragmente iz Krstićeve presude, Komisija je sklopila „svoju“
priču o pozadini srebreničkih događaja.

Ali ta priča je podjednako sumnjiva kao i njen izvor, Međunarodni
tribunal za ratne zločine u Hagu. U tom pogledu, članovi Komisije
pokazali su se kao nedovoljno hrabri da potraže pouzdanije izvore i neko
drugo tumačenje faktografske pozadine događaja. Tadašnji Predsednik
Republike Srpske Dragan Čavić, odobrivši Izveštaj koji nije imao veze sa
stvarnošću, naneo je ogromnu moralnu štetu Republici Srpskoj. Kao
najviši politički funkcioner u državi on  Komisiji nije skrenuo pažnju da
je njen rada neprihvatljiv i kontraproduktivan. Teško je izbeći utisak da
se ni članovi Komisije ni tadašnji predsednik nisu usuđivali da rizikuju
da se na njih sruči bes stranog nadzornika BiH, Pedija Ešdauna.

Najbolja analogija postupku Komisije u ovom pogledu bilo bi da
zamislimo nekoga ko se sprema da napiše istoriju jevrejskog naroda pa se
obraća ministarstvu propagande dr Gebelsa za građu i neophodni
„istorijski kontekst i činjenično stanje“ kako bi dovršio svoj projekat.
Rezultat izveštaja sačinjenog upravo po tom osnovu podržao je tadašnji
Predsednik Republike Srpske. Tekst sa navodima koji najteže terete
Republiku Srpsku i njene organe, i to sa osloncem ne na istražene i
proverene činjenice nego na tendencioznu presudu jednog političkog suda,
od tada nosi karakter zvaničnog zaključka državne komisije, sa
bezuslovnom ličnom podrškom šefa države koja se time stavlja na stub
srama.

Izveštaj Komisije Vlade Republike Srpske o Srebrenici 2004. godine
uskoro je uglavnom zaboravljen i više se nije mogao lako naći ni u
elektronskom ni štampanom obliku. Njega su, kada im je to odgovaralo,
najčešće pominjali protivnici Republike Srpske u težnji da, navodno na
bazi vlastitog priznanja najviših državnih organa, nju i njene institucije
vežu za najgnusnije ratne zločine, uključujući genocid.  Vrlo upečatljiv
primer kako se tekst Komisije od 2004. godine koristi za nametanje
krivice Republici Srpskoj navodi novosadski „Dnevnik“ od 7. oktobra
2010. godine u intervjuu sa Natašom Kandić, pod naslovom „Kandić:
Srebrenica je crna stranica srpske istorije.“ Fragment iz Kandićkinog
komentara koji se nalazi u naslovu intervjua ona je preuzela kao
direktan citat iz izjave Predsednika Republike Srpske Dragana Čavića
kada je 2004. godine usvojio izveštaj Komisije.

Izveštaj Komisije za Srebrenicu od 2004. godine se na kratko, ali
opet na veliku štetu po ugled Republike Srpske, u Srbiji ponovo  našao u
centru pažnje početkom 2010. godine, tokom  rasprave povodom skupštinske
Rezolucije o Srebrenici. Pobornici te kontroverzne rezolucije, kojom je
masakr u Srebrenici trebalo da bude proglašen za genocid za koji će se i
Srbija kajati, često su taj široj javnosti nedostupni Izveštaj
tendenciozno predstavljali u skladu sa svojim političkim potrebama.
Njihova teza je bila –  pošto je u tom dokumentu Republika Srpska već
priznala zločin i njegov obim – zašto bi Srbija oklevala da učini to
isto? Provera te teze bila je otežana činjenicom da je do izvornog teksta
Komisije bilo nemoguće doći, tako da niko o tome sa sigurnošću nije
mogao ništa da kaže. „Istorijski projekat Srebrenica“ je pronašao taj
Izveštaj i stavio ga na  uvid javnosti.

Tačno je da se u izveštaju Komisije Republike Srpske iz 2004. godine
nigde izričito ne konstatuje da se u Srebrenici dogodio genocid. Jedini
put kada se u izveštaju koristi reč „genocid“ je tamo gde se navodi
presuda Krstiću gde stoji, što je tačno, da je optuženi Krstić proglašen
krivim za „potpomaganje u genocidu“. U očiglednom nastojanju da žonglira,
Komisija po pitanju genocida ne  zauzima jasno određen stav, izričito
napominjući da nije pravosudni organ i da nema mandat da se bavi pravnim
pitanjima. („Izveštaj“, str. 5.) Međutim, samim tim što je preuzela
činjenični prikaz događaja iz presude Haškog tribunala, a nije ponudila
nikakvo alternativno objašnjenje, Komisija je implicitno usvojila i pravni
zaključak koji je isti Tribunal izveo – da u Srebrenici srpske snage
jesu počinile genocid.

Što se brojki tiče, nakon što je pažljivo uporedno proverila i
pročistila spiskove nestalih osoba iz raznih izvora, Komisija je došla
do zaključka da je 7.108 osoba prijavljeno kao nestali između 10. i 19.
jula 1995,  o čijoj sudbini nema podataka. Ta cifra je sumnjivo bliska
zvaničnom broju od 8.000 pobijenih. S razlogom bi se moglo postaviti
pitanje da li je „štimovana“ upravo sa namerom da se ostvari generalna
podudarnost sa zvaničnim brojem „žrtava genocida.“ Nesumnjivo je da
„nestao“ nije istoznačno što i „streljan“ i da su to sasvim različite
kategorije. Ali na osnovu svega što bi se moglo zaključiti, tačno je
takođe da bi određeni broj osoba, koje su se 1995. godine tehnički
vodile kao „nestale“, mogao danas biti živ.  Razumljivo je ako se ni oni
ni njihovi srodnici nisu potrudili da relevantne agencije, kojima je bio
prijavljen nestanak, naknadno obaveste da su preživeli srebreničke
događaje. Ma koliko dragoceni kao orijentir za procenu i traženje
nestalih, bez drugih materijalnih dokaza ovakvi spiskovi ne mogu da
odgovore na ključna  pravna i istorijska pitanja. Ali se mogu
manipulativno koristiti da sugerišu neutemenjene odgovore.

Da se vratimo na izveštaj Komisije Republike Srpske o Srebrenici iz
2004. godine. Mada je pregled spiskova nestalih zaista bio koristan i
dobro odrađen posao, ubacivanje „činjenične“ verzije preuzete iz presude
Krstiću, u kombinaciji sa vrlo sugestivnom cifrom „nestalih,“ predstavlja
prvorazrednu metodološku katastrofu koja gotovo da poništava pozitivan
učinak Komisijinog rada. Pažljivo čitanje stranica 8 do 24 Izveštaja, koje
su potpuno plagijarizovane iz vrlo sporne presude Krstiću, proizvodi
nedvosmisleno mučan utisak da je po mišljenju Komisije zvanična priča o
Srebrenici –  suštinski verodostojna i tačna. Kada se navedene
„činjenice“ preuzete iz  Krstićeve presude saberu u  odnosu na navodna
streljanja, dobija se broj od najmanje 5.000 žrtava. Lokaliteti iz presude
Krstiću navedeni su i u Izveštaju Komisije: Petkovci, 1.500 do 2.000
žrtava (str. 18); Branjevo, 1.000 do 1.200 (str. 22); Pilice, 500 (str.
22); Kozluk, 500 (str. 22); Kravica, 1.000 (str. 16), i Nova Kasaba,
“jedan broj” (str. 16). Sve ove cifre Haškog Tribunala koje Komisija
nekritički preuzima i navodi sporne su i nepotvrđene bilo kakvim
pouzdanim empiričkim dokazima.

Ako Komisija Vlade Republike Srpske prihvata priču iz Krstićeve
presude da su srpske snage odgovorne za streljanje najmanje 5.000
zarobljenika, time je naizgled najteža optužba protiv  Republike Srpske –
potvrđena. Ako je tako, bespredmetno je, na drugom mestu u istom
Izveštaju, praviti se kao da je 7.108 stanovnika Srebrenice još uvek
„nestalo“. Ako je činjenična matrica Haškog Tribunala iz predmeta Krstić
suštinski prihvatljiva, onda je sudbina najmanje oko 5.000 od tih
„nestalih“ lica implicitno rešena: njih su srpske snage pobile, baš kao
što Haški Tribunal tvrdi. Tako stoji po zvaničnom dokumentu Vlade, a taj
dokument službeno je usvojila osoba koja se 2004. godine nalazila na
funkciji Predsednika Republike Srpske!

Raspoloživi dokazi to, naravno, uopšte ne podržavaju i to nije tačno.
Ali to jeste prost i šokantan zaključak koji se nalazi na stranicama
državnog izveštaja. Vlada Republike Srpske je 2004. godine zvanično
usvojila neutemeljene tvrdnje, a tadašnji Predsednik Republike je to overio
službenim autoritetom svoga položaja.

Nova Vlada Republike Srpske je 2010. godine pokrenula inicijativu za
donošenje činjenično utemeljenog zvaničnog zaključka po ovom važnom pitanju.
Ta inicijativa je potpuno primerena zato što tekst koji je bio usvojen
2004. godine nije imao nikakvog uporišta u činjenicama poznatim u vreme
kada je bio pisan, a još manje ga ima danas. On predstavlja opredeljenje
političkih oportunista za liniju najmanjeg otpora. (Uzgred, mnogi od tih
uslužnih oportunista uskoro zatim su na izborima ili na druge načine
ipak izgubili svoje položaje.) Naša nevladina organizacija, „Istorijski
projekat Srebrenica“,  pripremila je novi dokumenat koji sledi format
onog iz 2004. godine, ali se radikalno razlikuje po sadržaju. Naš
predloženi tekst Izveštaja Komisije, za razliku od teksta usvojenog
2004. godine, polazi od utvrđenih činjenica.

Nadamo se da će Vlada i ustanove Republike Srpske uklopiti rezultate
našeg truda u svoj politički program i da će Narodna Skupština Republike
Srpske neodložno formirati anketni odbor da iz temelja preispita rad
Komisije od 2004. godine. Zadatak nove komisije treba da bude da odredi
političku i moralnu odgovornost svih učesnika i predloži formiranje novog
tela, na istom nivou, koje će događaje u Srebrenici u julu 1995.
rasvetliti na ozbiljan i odgovoran način.

 

Piše: Stefan Karganović

Izvor: Pečat




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top