Да бар заридати можемо али лице је наше запекло, / ни суза једна да кане да напуни ждрело. / Ни крв из ране да се излије па уместо воде крви своје да се напијемо. У камен, на камен, међу камен бачени смо суви, каменом озидани. Врх камена Сунце не залази и тела нам на камену … Настави са читањем Јелена Ковачевић: Блажени су жедни (логор Слано на Пагу)