Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Janja Šunjka je prevalila sedamdesetu, ali se još ne da životu i godinama – zapisao sam u proljeće 1990. Onako krupna i stasita, još sigurno i krotko korača i, sem po nekoliko grdnih ožijaka po tijelu, ni po čem se ne bi dalo zaključiti da je sudbina i prema njoj bila tako okrutna, da je i ona iskusila nemilosrđe ustaško.
Vedra, govorljiva, očito zadovoljna sa tri kćeri i sinom i njihovom srećom, nerado zbori o onome što je prije bezmalo pedeset godina preživjela u rodnim Rujanima. Sve bi, kaže, nekako to da zaboravi i smetne s uma, ali se ne da, snovi je iznova vraćaju u Ravni dolac i mira joj ne daju:
„Bilo mi dvades godina, rano moja. Otac mi Pero Lalić i mati Anđa imali nas petero. Sestra Ruška već bila udata u Čaprazlije, a Dara tu u Rujane, za šokca, Stipu Plazanića. Braća mi Mile i Boško bili mali, meščini nijedan preko deset godina nije imao — baš ki dva blizanca.
Vidilo se, brate, da će biti zlo. Povelo muškiće, zbore da će i’ u Srbiju. Jes đavla, znade svako da Srbije neće ni gledat. Ja pošla sestri Dari i velim joj: eno ti kuća, eno ti sve, nas će poklat. Ona jadna samo plače, prite kaže i njoj, džabe što je uzela Šokca.
Vratim se ja jadna i čemerna kući. Eto ustaše: ajde, kaže, spremaj se, iđemo.
Ma, di iđemo, na zli put, zbori im mati.
Iđete u Srbiju, tamo di su vam i muški, vele oni.
Ma, crna đavla u Srbiju, iđemo u jamu, vi ćete nas pobiti, ne popušta mati, baš ki da joj je neko kazao šta će bit.
Džaba priča. Pokupi nas, svo selo đe god se srpsko uvo zateklo i potrpa u kuće. Nas u kuću Filipa Pašalića. Držalo nas tu dok je sve iskupilo i popisalo.
E, onda nas potjeraše put planine, baš kako je moja mati rekla. Vidimo svi da su nas naumili u Ravni dolac. Znamo svi za jamu. Bezdankom je zvali. Nismo joj smili prić. Bacimo kamen, a ono orlja, orlja, mi odošmo od nje, a ono još u njoj orlja kao da nema dna. Eto, mi joj dno nađosmo…
Vode familiju po familiju. Ćuškaju žive. Ne udaraju i ne ubijaju, van ako se neko ne da ubacit. Pričalo poslim kako jednu malu, unuku Mićule našega Lalića, nije dalo ubaciti. Triput je bacalo i stalno se vraćalo. Nekakav vitar, nekakva sila božja dizala dite i vraćala ga. Pričalo se kako je nekakav od onig krvnika zborio da je ostave. I on se uplašio: ne da Bog da dite umre.
Džaba bilo. Drugi potegni iz puške te dite ubi i onda ga mrtvo baci.
Kad mene dovede nad jamu, ja se počela krstiti:
— Ma, zar ti se mili krstiti, jebo te krst — veli mi jedan Kečo, bože ubrani, a moj komšija Mile Ćurkvić me rinu u jamu. Tužila sam ga poslim, otišo je i on…
Mili bože, ja svisna, letim, one aljine, da prostiš, vitlaju oko mene — baš ki padobran. A jama, bog je kleo kad je naku i stvori — baš ko kaca. Gori uska, doli široka, nako, ima ona ždrla i ćoškove.
Kad tresnug doli, nestade mi svita, ali nisam zadugo bila u nesvisti. Otriznili me bolovi.
Boli noga, da prostiš evo ovdinak na butinu iznad koljena i sad ožiljak, šaku da uložiš. Kako sam padala stina izdrla meso. Boli rame, kosti škrguću, nešto slomljeno, ali opet pusti život i mladost, ne dam da me leševi zatrpaju…
Ajme, jauk se do boga čuje. Dozivanje, zapomaganje, niko nikom pomoć ne more, svak se svojom mukom zabavio.
Drugi ili treći dan čujem Boška i Milu, živi i oni, rane moje, osvistili se i zovu me: daj vode, daj kruva…
Ma, otkud vode i otkud kruva kad smo u jami, žalosti moja.
Oni nesretnici, ne viruju — daj, pa daj, imaš, a ne daš…
Tako tri-četiri dana. Slušam im i gledam muke, a pomoći, grdna rano, ne mogu. Pomriješe mi i žedni i gladni. Ne dao bog to ni krvniku…
Mnozina danas ne viruje da je tako bilo. A jes! Jedan stari Rvat, Jozo Ćurak, veli nam kad nas izvadilo:
‘Nesriće božje, znate li da ste pod zemljom bili šes neđelja i tri dana…’
A oni što su nas vadili odma rekli da je jama duboka četrdes i pet metara — konope mjerili…
Vidli smo i sami, brate, po kuruzima. Kad nas bacilo taman smo kuruze bili okopali u drugu motiku, a kad nas izvadilo — valja ig skoro žeti. Bože ti sačuvaj, toliko dana nijesmo vidli sunca ni miseca, ni vode, ni kruva sam što smo rosu po zidu skupljali i dvared,trired kad bi kiša udarila, pa voda provri u jami…
I koliko to ljudi i svita sad ne viruje. Što bi ja lagala da sam nešto jela. Mora virovati, nisam bila sama, četrnaestero nas je izdržalo…
Dok ne uzmilješe crvi još i kako. Onda muke žestoke nadođoše. Rane od njig odbranit ne moreš ni kap vode proždrti — bože ti sačuvaj, neki su same crve povraćali kad nas je izvadilo.
A život, bog ga kleo, opet mio i nečemu se nadamo. Nada nas ne ostavi ni kad nas privariše i rekoše da su nas došli vadit te nam izmamiše dva moja stričevića i Savu Stojić. Zborismo im da ne idu, nesretnici, ama ne poslušaše…
I kašnje, kad su nas došli iz prave vaditi nije nam bilo svejedno. Niko neće prvi. Svak viruje da su opet ustaše i da će nas pobiti i vratit natrag u jamu.
Ljuba Lalić prva krenu.
Ti ajde ali ja ne bi smila, velim joj ja i učim je da bar skrikne i neki znak nam dadne ako su ustaše.
Ma, đavla će crna skriknuti, čim je vidla sunce ona u nesvist. Mrtva, mrtva i bog! Nas sve izvadilo, a ona još leži mrtva i ne dolazi svisti.
I bilo bi nami taman kako smo i mislili da se tu nisu zadesila dva žendara, Dalmatinca – Vinko i neki Jure, zaboravila sam im prezimena, bog im dao svaku sriću, i njima ako su živi i svakome njiovome.
Mi, čemerni, popadali onuda oko jame. Kumimo za kap vode, ali nam oni žandari ne daju — pametni ljudi, znaju da bi nas to ubilo. Ustaše, oni što su nas vadili, izmakli se malo podalje i nešto se dogovaraju. Po prilici, da nas pobiju i ponovo bace u jamu pa da kažu da nikog živog nije ni bilo u jami — znaju zlotvori da nije dobro da ostaju svidoci:
— Ma, koga baciti, božju vam majku — viknu odjednom Vinko i zape pušku. Ma, da neću ja vas baciti. Njima je Bog rekao živiti i samo preko mene mrtvoga možete učinit to što ste naumili…
Preko toga ne bi pogovora. Ko može piške, ko ne može — na magarad — povedoše nas put sela. Idu živi kosturi, da se prestraviš od nas. Ispadaju zubi, pobigle oči u glavi, mrtvaci pa to ti je. Meni prezeble noge, ne znam da su moje, idem nako ki na drvenim, ali se ne dam, neću na magare, nas tri-četiri piške siđosmo do kuće Boškovića…
Rano moja, i danas se ja bojim. Čudim se kako mi je pameti i zere ostalo, kako nijesam potpuno presvrnula. Najteže mi otkad mi pokojni dida umro. Dica otišla za svojom srićom a ja sama — noć ne prođe a da se ne obretem u jami. Zaboli me na užičicu, bože ti pomozi, ne znam kud ću prije, ali na vrata, ali na prozor. Još kad mi se u snu mati javi. Kazala ona tada ljudima: ma bište, majka vi kukala, ni kašika srpska ostati neće a ne glava…
A nisu to ni ustaše krile. Otvoreno su zborili tig dana da će svaku srpsku dušu koja dočeka Božić zlatnom kašikom pričestiti.
Eto, želja im se ne ispuni…“
* * *
Strahovi Janje Lalić-Šunjke od svega što je preživjela te 1941, od onih zloslutnih ustaških prijetnji da će svaku srpsku dušu koja dočeka Božić zlatnom kašikom pričestiti, potrajali su cijelog života. Gorko saznanje da u Čelebiću i u livanjskom kraju uopšte više nema Srba, da ih je ipak pomela još jedna krvava ustaška oluja 1995. godine, dočekala je daleko od rodnog praga – pod krovom svoje djece u Banjaluci. Tu je nad svojom i sudbinom Srba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, jadikovala još desetak godina, a potonja, predsmrtna želja joj je bila da vječno ipak počiva i nađe mira u Čelebiću, ako ga za života tu nije mogla naći. Djeca su joj ispunila želju…
Zahvaljujući dobroti autora, preneseno iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“
Knjiga je posvećena ustaškim pokoljima nad Srbima u Livnu i okolini, odnosno u selima na rubu Livanjskog polja, počinjenim u proljeće i ljeto 1941. godine, a ponovljenim i u najnovijim ratnim sukobima na tom području, posebno tokom 1992. i 1993. godine. To je priča o 1587 žrtava, pretežno djece i nejači, mučenih i na najzverskiji način pobijenih na gubilištima u okolini Livna. O tome govore preživjeli sa tih gubilišta, posebno preživjeli iz nekoliko jama, čije je kazivanje svojevremeno inspirisalo i Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju glasovitu poemu „Jama“. O tome govore ne samo Srbi, žrtve ustaškog genocida, nego i brojni inovjerci – Hrvati i Muslimani, časni i čestiti ljudi koji u tim ljutim vremenima, kako 1941. tako i devedesetih godina prošlog vijeka, nisu gledali ko se kako krsti i šta je kome na glavi. Knjiga je stoga strašno svjedočanstvo o zlu, optužba za sva vremena, ali i trajni dokument o veličajnim primjerima dobrotvorstva i žrtvovanja čovjeka za čovjeka. Izdavač knjige „Ognjena Marija Livanjska“ (četvrto dopunjeno i prošireno izdanje) je kompanija „Nidda Verlag GmbH“, odnosno „Vesti“, najtiražnija dnevna novina u dijaspori.
Biografski podaci o autoru:
Rođen u selu Osreci – Manastir Morača, 15. oktobra 1945. godine. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Tri godine potom radio kao profesor u gimnaziji „Slobodan Princip – Seljo u Sokocu na Romaniji, a onda se posvetio novinarstvu (počeo u sarajevskom „Oslobođenju“, zatim u TANJUG-u, „Politici Ekspres“, „Ilustrovanoj Politici“, „Politici“ i sada u Frankfurtskim „Vestima“).
Do sada objavljene knjige:
– „MIJAT I MOJSIJE“ (1988).
– „DO SMRTI I NATRAG“ (1988),
– „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ (tri izdanja od 1991. do 1997),
– „NEDOHODU U POHODE“ (1994),
– „ZEKO MALI“ (tri izdanja od 1997. do 2001),
– „ŽIVOT NA SEDAM ŽICA“ (1998),
– „NIKAD KRAJA TAMNICAMA“ (2002),
– „ZADUŽBINA PATRIJARHA I VEZIRA“ (2006),
– „RIJEČ SKUPLjA OD ŽIVOTA“ (2006).
Priredio i zbornik „125 GODINA NOVINARSTVA I 50 GODINA UDRUŽENjA NOVINARA CRNE GORE“ (1996. godine).
Vezane vijesti:
Promocija knjige „Ognjena Marija Livanjska“ u Hramu Svetog Trifuna u Beogradu
SLUŽEN PARASTOS SRBIMA BAČENIM U JAMU RAVNI DOLAC
Promocija knjige „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ u Svetosavskom kulturnom klubu u Banja Luci
