НИН: Без имена и спомен-обележја
Иако је комплекс логора Јадовно-Госпић-Паг био увод за Јасеновац, јер је тамо убијено више од 40.000 људи, у уџбеницима историје он не постоји. Ни у хрватским, ни у другим уџбеницима, где би се очекивало да буде
Изношење Часног крста на мјесто логора
Два пута љубазна хрватска граничарка пита куда идете, и два пута љубазни српски возач комбија одговара - у Јадовно. Када и трећи пут униформисана плавуша ставља до знања да не зна где је то, он одговара - идемо на Велебит.
Осећам да јој дугујем, не само њој, наравно, одговор на питање - Где је Јадовно? Шта је Јадовно?
Засеок Јадовно налази се у атару села Трновац, у околини Госпића, подно планине Велебит, у југозападном делу Лике, у Хрватској. Године 1941. након што је 10. априла створена Независна Држава Хрватска, током 134 дана, у комплексу логора Јадовно-Госпић-Паг, убијено је не мање од 42.123 људи. Срба је страдало 38.010, Јевреја 1.988... сведочи за НИН доктор историјских наука Ђуро Затезало, оснивач Историјског архива у Карловцу, чији је директор био пуних 30 година. Више од 20 година он је сакупљао грађу о комплексу логора Јадовно, што је резултирало двотомном књигом Јадовно - комплекс усташких логора 1941. Затезало је користио италијанске, немачке, усташке, аустријске и бројне друге документе, исповести живих сведока, а физички је истражио и регистровао 32 јаме на подручју Јадовна.
Парастос код Шаранове јаме
Јадовно је, лако је закључити, увод у Јасеновац, али у хрватским уџбеницима историје оно не постоји. Нема га ни у другим уџбеницима, где би се очекивало да буде.
Овог 20. јуна, поново су се на месту злочина окупили потомци и поштоваоци жртава логора смрти НДХ - Госпић-Јадовно-Паг 1941. Њихово удружење једноставног назива „Јадовно 1941" предводи стоматолог Душан Басташић, коме су убијени деда по оцу и по мајци, и стриц. Дан сећања на Јадовно окупио је стотинак људи из Хрватске, Србије и Републике Српске. Парастос јадовничким жртвама служили су свештеници Епархије горњокарловачке и других епархија Српске православне цркве, покрај Шаранове јаме, у којој је, према истраживању Затезала, убијено између 9.000 и 11.000 невиних српских жртава.
„Нажалост, ни 74 године након злочина још нису ексхумирани и на достојанствен начин сахрањени посмртни остаци јадовничких жртава. Још нема имена на спомен-обележју које је недавно подигнуто на платоу испред Шаранове јаме на Велебиту, јер то не дозвољавају хрватске власти", каже Басташић.
Ђуро Затезало сведочи за НИН да је у овај подземни град костурова сишао 20. априла 1990. са београдском екипом спелеолога: „Шаранова јама је дубока 54 метра и спелеолози су премерили површину под костима. Када се израчуна, а то су радили стручњаци Хрвати, долази се до податка да се на једном кубном метру налазе 33 костура. Укупна површина под костурима пружа доказ да је ту убијено најмање 9.000 људи."
Парастосу је присуствовао и председник Српског демократског форума у Хрватској Вељко Џакула. „Хрватске власти нису спремне да се суоче са овим злочином, правдајући се да не могу то да учине због својих грађана, за које тврде да нису спремни и не желе то да прихвате. То је велики промашај, јер ни ова власт ни данашњи грађани Хрватске са тим злочином немају ништа. Они би требало да прекину са традицијом негирања усташких злочина над Србима и обележавања усташких стратишта. Ми им желимо помоћи да направе тај искорак. Немогуће је толике деценије жмурити пред чињеницом да су у НДХ постојали логори Јадовно, Јастребарско и Јасеновац. Ниједна нација на свету није имала оно што је било у Хрватској - Јастребарско је 1942. био логор за српску децу старости од једног месеца до четрнаест година! Побијено их је 2.200. Нико не може да криви младе Хрвате јер они и не знају шта се тада догодило. Али та се историјска чињеница не може сакрити, нити било која власт може бити равнодушна пред тим", каже Џакула за НИН.
Полагање вијенца у плаву гробницу Пашких врата
Завршен је парастос, колона од десетак аутомобила, аутобуса, комбија, креће према Карлобагу. Кроз шуму од букве и граба, полако се спуштамо уз обавезну полицијску пратњу. Пред једном кућом поред пута, разгаћени домаћин гледа у возила и љутито добацује, довољно гласно да га чујемо.
А ми баш идемо да се поклонимо сенима следећих побијених Срба и Јевреја на платоу изнад увале Слана на острву Паг. Није било лако наћи локалног превозника који ће вас одвести до тамо, сачекати, возити до Метајне и вратити у Карлобаг. Док се нас педесетак пентра до места где је био логор и где ће се поставити крст, оцу и сину на бродићу прави друштво полицијски глисер. На месту где се заустављамо нема никаквих трагова, осим што можете лако наћи део жичане ограде, који сведочи да је на том камењару био ограђен логор у коме је оставило животе најмање 8.020 жртава, већином Срба. Чланови Удружења Јадовно 1941. постављају крст који је дан раније освештан у храму Ваведења Пресвете Богородице у Плашком.
Председник Скупштине београдске подружнице овог удружења, професор Правног факултета Универзитета у Београду Борис Беговић не налази речи којима би описао суштину места на коме се налазио са педесетак људи. И зато се окренуо чињеницама: „Овде је побијено не мање од 8.020 Срба и Јевреја. Нешто више од 7.000 Срба. Овде нема гробова, гробница је плава, нема ни спомен-плоче на улазу у увалу, разбијана је три пута. Али, од данас је овде овај крст."
Стриц Борисов, Слободан Беговић, један је од оних који су окончали своје животе на овом ужасном камењару где не расте ни једна једина травка, где нема трага било каквом животу. Ухапшен 26. јула у Сарајеву, убијен је у логору Слана на Пагу 14. августа. Последњи га је видео живог Емерик Блум, његов Сарајлија, који је преживео у суседном логору за Јевреје. Нико од Срба није преживео. Са Пага, Емерик Блум је интерниран у логор Јасеновац, где је остао жив, јер је као инжењер електротехнике одржавао електричну централу. У годинама после рата, овај несвакидашњи социјалистички лидер у економији, биће оснивач и веома успешан директор тада југословенског гиганта, сарајевског Енергоинвеста.
Поново смо на бродићу Робинзон, крећемо на други крај острва према насељу Метајна. Ту је 1941. био формиран први логор за жене и децу у Другом светском рату. У те сврхе послужила је основна школа. И данас је она у истој згради, овог пута под називом ОШ „А. Г. Матош". Још једно опело испред школе, слика за успомену, и брзим кораком назад на бродицу. Срећом, нема туриста, јако сунце је старце утерало у кућу, једва који пролазник на риви. Пролазимо без икаквог инцидента. У плаћени аранжман, уз вожњу од луке у Карлобагу, преко увале Слана, до Метајне, и повратак у Карлобаг, спада и маренда, коју сервирају отац и син Румора. Домаћа рибља паштета, инћуни, сир који није пашки, домаћа ракија и домаће вино. И нескривена жеља аутора овог текста да што пре напусти овај оток паклене историје, и море које не мирише на море. А за успомену носим - комад логорске жице.
Пише: Радмила Станковић
Фото: Алекса Стојковић
Извор: НИН
Везане вијести:
Фељтон Политика: Пут дуг два дана ћутања (1)
Фељтон Политика: Заборављена увала ужаса (2)
Чичак: У Јадовну нема скелета Срба!?
Школа на рубу двију пустиња, морске и камене