Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishЖивахни градић, обгрљен питомим селима уз Дрину, само неупућенима изгледа идилично. У Братунцу је сваки дамар живота обележен свирепим печатом рата.
Док се у сумрак млади из Сребренице, Љубовије, Милића, Скелана окупљају у братуначким кафићима, у дворишту Славке Матић (60) у насељу Бјеловац влада мук. Младости овде нема. Њене две ћерке, тинејџерке, убили су у кући 14. децембра 1992. рано ујутру. И супруга су јој убили. Целу породицу. Унучиће никад неће имати.
– Моје цурице што се ни на ког нису ни каменом бациле убише на спавању. Не кажем, убијали су и наши, али су бар њихове жене и децу одвозили аутобусима. А муслимани се сјурили с брда да нас истребе, редом. И стоку нам побише, свиње су убијали и однели да једу. И сад испаде наши сви злочинци, а њихов нико – каже Славка.
Њеној су комшиници Милени Јовановић истог дана убили кћерку Раденку (20) и свекрву Злату (82). Милена је, тешко рањена, отпузала до Дрине.
– Лежала сам међу мртвима од седам ујутру до четири по подне. Слушам одозго пуцају и урлају: „Четници, мајку вам јебем, биће вам Дрина Јасеновац!“ А из шипражја запомаже мој сестрић: “Јој, тетка, погибох.” А ја му, душа моја, не могу помоћи – прича Милена. И плаче. И копа башту. Лакше јој је, каже, кад ради.
Мора се живети
Млади поштар Татомир Гвозденовић (38), Братунчанин пореклом из села Загони, прича о својој сестрици Ради. Имала је 16 година и све петице у ђачкој књижици. Погинула је 5. јула 1992. у родном селу.
– Имала је дугу косу, мајицу и жути шорц. Ко год је хтео да гледа, могао је видети да је цивил, такорећи дете – прича Татомир.
Оца му је 1995. убио метак испаљен из демилитаризоване зоне у Сребреници.
– Тешко је после свега живети овде, али мора се. Они који су нас четири године сатирали, палили и клали данас нису у Братунцу. Вратила се само сиротиња – каже Татомир.
Ипак, с Бошњацима је на строгој дистанци. Никад ни са једним од њих није сео у кафану.
– Разносим пошту у муслиманском селу Глогова, мада сам шефове молио да ме не распоређују тамо. С мештанима контактирам колико морам, то ми је посао – каже Татомир.
Помирење је могуће
Његов суграђанин Радо Цвјетиновић (66), пензионисани синдикалац из Рудника “Сасе”, много је говорљивији. И њему је сестра убијена 1992. на Петровдан, пред кућом у селу Залазје. Покушала је да побегне, али су је стигли код потока и ту убили.
– Нашао сам је након два месеца у том потоку – вели Радо. И објашњава ко је још од рођака, његових и његове супруге, изгинуо 1992.
Иако огорчен и ојађен, и због рата и због послератне пљачке, не бежи од приче о суживоту и помирењу.
– Могуће је то, али само ако и ратни злочинци и профитери заврше на робији. Па да ми, нормални људи, подвучемо црту и кренемо из почетка – каже Радо.
На другом крају Братунца, на брду изнад града и гробља у којој почива цела њена породица, самује Тима Делић (66). Живи у својој предратној, обновљеној кући у некад муслиманском насељу, али међу Србима. Једина је повратница у крају.
– Ова кућица на брежуљку једино је што ми је од живота остало. Ту сам децу одгајила, с мужем живела, ту су све моје успомене – каже Тима.
Одвели су јој и побили у мају 1992. синове Неџада (21) и Самира (19) и мужа Мехмедалију (41).
– Позвали су их мегафонима да се предају. И предали су се. Пре тога смо у општини потписали лојалност. Али ништа нам то није вредело. Одвели су их у Основну школу “Вук Караџић”. У ту су школу ишла моја деца, обојица су била вуковци. Ту су их мучили и убили – каже Тима.
Осам је година трагала за њиховим костима, све се надајући да ће неким чудом бар један однекуд доћи жив. Није дочекала. Данас у тегли поред кревета чува парчиће синовљеве мајице у којој је ексхумиран.
Ипак, с комшијама Србима живи лепо. Посећују се, понекад честитају једни другима верске празнике.
– Није нико од њих у рату урадио никакво зло, а ако и јесте, ја то не знам – каже Тима. И гледа у долину на гробље.
Аутор: Милкица Милојевић
Извор: Блиц
Везане вијести:
Братунац: Парастос за убијене Србе из села Бјеловац
