Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Хаг је Хрватској учинио велику услугу

Датум објаве: среда, 27 априла, 2011
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+
Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

После двадесет година неупитне позиције жртве која се бранила од српске агресије Хрватска је у међународној јавности, кроз суђење Готовини, први пут представљена као држава склона злочину, али и поред тога службени Загреб нема ниједан разлог да се љути на Хашки трибунал.Напротив

Сигурно се сећате оне сцене из сјајне серије Синише Павића „Врућ ветар“ у којој један од главних ликова Боб (глуми га Бора Тодоровић) својим понашањем избезуми колегу са посла (Мића Томић), те овоме остане само да каже: „Колега, ја сам шокиран“. „Тако и изгледате, колега,“ одговара му Боб.
На ту сцену подсетило ме ово што се већ данима догађа у Хрватској, а у вези са одлуком енглеског судије Алфонса Орија, да војну операцију „Олуја“ у Хашком трибуналу оквалификује као „удружени злочиначки подухват“, а генерале Готовину и Маркача пошаље на дугогодишњу робију.
У образложењу, видели сте, Фрањо Туђман и Гојко Шушак означени су као кључни људи у тој операцији, а крајишки Срби као жртве.

ИСТИНСКИ ШОКИРАНИ
Први коментари, од Јосиповића до оне бабе у Пакоштанима, одакле је Готовина, били су: „Ово је шок“; „Ја не могу да верујем“; „Ово је страшно“; „Немам речи“…Један педесетогодишњак у Задру разбио је излог и секао се комадима стакла, од чела па надоле, додатно повређен чињеницом да нико у његовом комшилуку не плаче за Готовином. Преживео је.
Да ли је све то у Хрватској режирано? Не. Хрватска је истински шокирана (тако и изгледа) јер се први пута суочава са позицијом на коју су Срби навикли кроз две деценије константне медијске сатанизације.
Први пут је неко – тај неко није Србин, а при том је и судија – рекао да је хрватска држава чинила страшне ратне злочине и плански протерала више од 200 хиљада Срба из Крајине. Тако нешто се на Западу до сада није чуло. После пресуде већа Хашког трибунала, којим је председавао Ори, први пут у европским медијима Хрватску означавају као државу насталу на злочину и етничком чишћењу. И то кога? Срба. Више него довољно да Хрвати буду шокирани.
О чему се овде ради? О класичном облику суочавања са истином од које се окретала глава и коју су ови шокирани годинама потапали и закопавали. Упорно и педантно.
Политичка, културна, медијска…елита Хрватске са запањујућом страшћу и не без мржње годинама одржава и дохрањује теорију по којој је Србија извршила агресију на Хрватску – побунивши тамошње Србе, активирајући ЈНА у своју корист, шаљући добровољце – изазвала велика разарања Хрватске и сукоб у којем је Хрватска победила.
У тој борби, признају у Загребу, било је и непримерених реакција хрватске стране, али никако ратних злочина. Још 1993. године председник Врховног суда Хрватске Милан Вуковић, изнео је званични хрватски став по овом питању. Он је казао: „У одбрамбеном рату се не могу починити ратни злочини“.
Дакле, врло једноставна формула; прогласите грађански сукоб одбрамбеним ратом и убијате, палите, протерујете…радите шта вам воља. То није и не може да буде ратни злочин јер, побогу, води се одбрамбени рат.
Све на хрватској страни, по тој теорији, било је чисто и у циљу одбране, а све на српској страни агресивно и злочиначко. Из ове поставке ево већ двадесет година хрватска држава узима легитимитет за малтретирање оних Срба који су остали тамо да живе и за спречавање Срба који би да се врате у Хрватску. До пре неки дан већина Хрвата живела је у убеђењу да ће горња слика о догађајима из деведесетих заувек остати да виси на зидовима Европе.

ЛОША ПОСТАВКА
Просто је несхватљиво да су у Хрватској, чак и они који би по природи свог посла морали да знају како функционише међународна политика, веровали у вечиту поставку која каже да су Хрвати добри и невини, а Срби лоши и криви.
Мењају се времена, а са њима и интереси великих сила. Глобална економска криза, све израженији проблеми са енергентима, бујање милитантног ислама, економски напредак Кине, Индије и неких земаља Јужне Америке, натерао је Америку пре свега, а са њом Енглеску, Француску и Немачку да преиспитају неке старе поставке и прилагоде се ономе што је дошло и долази. У тим вировима губе се старе формуле и обрасци, траже се нова поља деловања, па и нови савезници. Због тога је судија Алфонс Ори добио одрешене руке да у случају „Олуја“ пресуђује у складу са чињеницама. Не баш до краја, али прилично реално. О томе нешто касније.
Човек у љутњи, великом разочарању или усхићењу често каже оно што би у нормалним околностима прећутао. Тако је пензионисани „бригадир“ хрватске војске, учесник „Олује“, Анте Котромановић, само неколико сати по објављивању пресуде Готовини и Маркачу, видно изнервиран, у директном програму Хрватске телевизије упитао хоће ли после те одлуке Американци и Французи, уз Хрвате, бити сврстани у „удружени злочиначки подухват“.
„Нама су Американци и Французи помагали у ‘Олуји’ и то се зна“ казао је Анте. Тачно, Анте, додајемо ми. И ту причу Срби разносе ево већ шеснаест година, али их нико не слуша.

ЗАКЛИЊАЊЕ У ПОБЕДУ
Зна се да су амерички, француски и немачки стручњаци припремали хрватске официре и специјалне јединице; зна се да су амерички авиони у првим сатима „Олује“ бомбардовали и уништили све центре комуникације Војске Републике Српске Крајине, да су своју најсавременију технику ставили у службу хрватских јединица, да је амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт био на сталној вези са Туђманом и Холбруком.
Све ми то знамо, а добро је да сада знају и шири кругови у Хрватској. Бар да се у том делу спусти ниво националног усхићења и заклињања у „Олују“ као „најблиставију војничку побједу у повјести хрватског народа“.
Сада се види да та победа (заиста једина у хрватској повести ратовања) није била само хрватска, нити је била блистава. Била је удружени злочиначки подухват.
До које мере је хрватски политички врх погођен пресудом у Хагу најбоље говори иступ Јадранке Косор, председнице Владе Хрватске, у Јасеновцу. Само дан касније у Јасеновцу се обележавала годишњица пробоја логораша и том приликом Ј. Косор урадила је нешто што се може протумачити само као нова увреда Србима , реакција на одлуку Хашког трибунала, покушај инструментализације страшног јасеновачког злочина у дневну хрватску политичку оперативу.
Јадранка је, истина, у Јасеновцу осудила усташке злочине, Павелићеву државу назвала злом, али додајући како се исто такво зло поновило у Вуковару и Сребреници.
Замислите да неко држећи говор у Аушвицу каже да се исто такво зло поновило у избегличком логору Ел Буреид или у појасу Газе. Знам, то је незамисливо. Такав би заувек нестао из јавног живота сопствене земље и Европе.
Имају ли Срби разлога да ликују због пресуде Готовини? Не. Чак мислим да су ускраћени, да је Хрватска прошла боље, да се провукла као куче кроз тарабе.
У пресуди Алфонса Орија недостаје једна квалификација којој је овде место, недостаје децидирана, посебно образложена тврдња да је политички, војни и полицијски врх Хрватске планирао и спровео етничко чишћење над Србима у Крајини.
Неко ће рећи да би се могло разговарати и о елементима геноцида. Можда, али са много мање аргумената него о етничком чишћењу. „Олуја“ је заиста била акција испланирана да очисти Крајину од Срба. Заувек. И у томе се успело. Највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата.
Због чега Ори није пружио још тај један корак? Зашто је избегао да поставци „удружени злочиначки подухват“ придода једини могући наставак који се зове -етничко чишћење.
Могло би се рећи да је на тај начин Хрватској учињена услуга. У противном Србија би већ сада имала предност у процесу тужбе и контратужбе са Хрватском за геноцид. И што је још важније, у случају да је Ори своју пресуду поставио на два стуба; злочиначки подухват и етничко чишћење као резултат „подухвата“, Срби из Хрватске, ови протерани и они који су се вратили, могли би да траже од Уједињених нација политичку и територијалну аутономију за Крајину, са успостављеним механизмима међународне заштите. Тим пре што је Крајина до „Олује“, све до нестанка РСК , била зона под заштитом Уједињених нација. Разуме се да Крајишници тако нешто не би добили, али би свакако прешли у офанзиву, имали предност у спору са Хрватском око враћања отете имовине и статуса и положаја Срба у Хрватској.
Зато сам убеђен како је Алфонс Ори 15. априла 2011. године учинио услугу Хрватској, као што су тој држави велику услугу учиниле Луис Арбур и Карла Делпонте, јер ће необавештени после пресуде Готовини закључити да су злочини над Србима чињени једино у „Олуји“. Хашки тужиоци су Хрватској опростили злочине на Миљевачком платоу, у Медачком џепу, у акцији „Бљесак“, масовно убијање Срба у Сиску…
У ствари, ако се вратимо још дубље у прошлост могли би мирне душе да кажемо да је службена хрватска политика према Србима у Хрватској „удружени злочиначки подухват“ који траје.

Извор: ПЕЧАТ

 

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top