Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Епископ горњокарловачки Сава Трлаjић jе рођен 6. jула 1884. године у Молу, од оца Стефана и маjке Јелисавете. На крштењу jе добио име Светозар. Основну школу jе завршио у Молу, а велику класичну гимназиjу и богословиjу у Сремским Карловцима. Правни факултет jе завршио у Београду, а правосудни испит jе положио на Правном факултету у Загребу. Ђаконски чин jе примио на Богоjављење 1909. године, а свештенички на Светога Саву исте године. Од 1909. до 1927. године обављао jе дужност парохиjског свештеника у Башаиду. Почетком 1927. године изабран jе за референта, а нешто касниjе и за секретара Светог архиjереjског синода СПЦ.
Монашки чин jе примио 1929. године као удов свештеник. Замонашен jе у манастиру Крушедолу, произведен у чин архимандрита и постављен за старешину манастира. На положаjу настоjатеља манастира Крушедола остао jе до избора за викарног епископа сремског.
Хиротонисан jе 30. септембра 1934. године у Сремским Карловцима од стране патриjарха српског Варнаве.
Као викарни епископ сремски, до новембра 1936. године, вршио jе дужност председника Епархиjског управног одбора Архиепископиjе београдско-карловачке. Од новембра 1936. године до почетка 1937. године вршио jе дужност председника Црквеног суда Архиепископиjе београдско-карловачке. На том положаjу га jе затекао избор за епископа горњокарловачког са седиштем у Плашком. Устоличен jе 4. септембра 1938. године у Плашком.
Епископ Сава jе био велики ревнитељ на њиви Господњоj. Између осталог, имао jе велику улогу у рушењу Конкордата између два светска рата.
Други светски рат га jе затекао у његовоj резиденциjи у Плашком. Дана 21. маjа 1941. године у Плашки jе дошло око 100 усташа ради преузимања власти од стране Италиjана. Епископа Саву су одмах по преузимању власти прогласили за таоца „нове католичке државе Хрватске“. Иста судбина jе задесила и следеће свештенике: протоjереjа Иса Ј. Пеjновића, архиjереjског заменика, протоjереjа Милана Докмановића, пароха плашчанског, протоjереjа Милана Раjчевића, црквеног тужиоца, jереjа Петра Вучинића, члана Црквеног суда, jереjа Богољуба Гаковића, секретара Црквеног суда, jереjа Милана Ђукића, секретара Епархиjског управног одбора, jереjа Јашу Степанова, пароха плашчанског, jереjа Ђорђа Стоjановића, вероучитеља, и jереjа Станислава Насадила, пароха у Личким Јасеницама.
Дана 23. маjа 1941. године усташе су дошле у владичански двор, иселиле епископа Саву, а сав намештаj из двора натовариле на камионе и одвезле у Огулин. Дана 8. jуна у владичански двор jе са групом усташа дошао усташки логорник и велики злочинац Јосип Томљеновић. Одмах jе наредио да се усташком одреду, коjи jе дошао са њим, предаjу епархиjски новац и хартиjе од вредности. Епископу Сави jе наредио да одмах напусти Плашки и оде за Србиjу. Владика jе то одбио да учини и том приликом му jе нагласио да jе он легални епископ горњокарловачки и да не може напустити своjу епархиjу, а да они са њим могу радити шта им jе воља.
Епископ Сава jе ухапшен 17. jуна 1941. године. Са њим jе ухапшено и тринаест виђениjих Срба из Плашког. Ухапшени су и свештеници Богољуб Гаковић, Ђуро Стоjановић и Станислав Насадил. Усташе су их одвеле и затвориле у шталу Јосипа Томљеновића, коjу су чували наоружани усташки воjници. Сви затвореници, а посебно епископ Сава, свакодневно су били страховито мучени и злостављани.
У штали Јосипа Томљеновића остали су нешто више од месец дана. Дана 19. jула 1941. године усташе су повезале све затворенике, сврстале их по двоjицу у ред, одвеле на железничку станицу у Плашком како би их возом отпремили за Госпић. На железничкоj станици у Плашком провели су време од 10 часова увече до 5 часова уjутру. Наjтеже jе било епископу Сави коме, иако jе био везан у ланце, нису дозволили ни да седне и да се одмори.
Епископ Сава и група Плашчанских Новомученика стигли су у Госпић 20. jула 1941. године. Са железничке станице у Госпићу одведени су у госпићки затвор, где су страховито мучени и понижавани.
Епископ захумско-херцеговачки др Атанасиjе Јевтић у своjоj књизи Српска Црква у Другом светском рату наводи податак да jе епископ Сава 8. августа 1941. године виђен у дворишту казненог завода у Госпићу. Био jе везан и постављен на кишу. Епископ Сава jе и ту тортуру стоички и мирно поднео.
Половином августа 1941. године из госпићког завода изведено jе око две хиљаде Срба, везаних жицом по двоjица, и одведено путем према Велебиту. У тоj групи jе био и епископ Сава Трлаjић. Претпоставља се да jе епископ Сава убиjен на Велебиту jер jе, како наводи епископ Атанасиjе, према сведочењу неких италиjанских новинара на Велебиту у августу 1941. године убиjено око 8000 Срба. Других података о мученичкоj кончини епископа горњокарловачког Саве Трлаjића нема.
Свети архиjереjски синод СПЦ jе у току рата више пута интервенисао за митрополита Петра и епископа Саву, али без успеха (о томе видети у књизи епископа Атанасиjа Српска Црква у Другом светском рату).
Свештеник Јован Силашки jе у jедном броjу Банатског весника, часописа Банатске епархиjе, под насловом „Главу даjем, ал’ своj народ не остављам“, обjавио своjе сећање на епископа Саву Трлаjића и jедно сведочанство о његовом страдању. У наредним редовима преносимо део тога сведочења.
„…Године 1941. у Горњокарловачкоj епархиjи завладала jе ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено jе да више нису пожељни и да мораjу напустити своjе вернике и своj народ. Надбискуп Алоjзиjе Степинац отворено jе рекао владици да мора да напусти ‘хрватски’ Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му jе владика одговорио:
‘Главу даjем, ал’ своj народ не остављам!’
Да се надбискуп ниjе шалио, видело се одмах. Владика Сава jе ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певали: ‘Сви коjи сте у Христу рођени – у Христа сте се обукли’.
Када су владику после мучења повели на стратиште, његова маjка jе стаjала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела jе, jош jеданпут, да види сина и да се са њиме поздрави. Мучитељи jоj то, међутим, нису дозволили. Владика jе, ипак, везаним рукама благословио маjку и отишао у смрт.
Неколико година касниjе, у башаидску цркву, у коjоj jе владика Сава службовао као месни парох, свратио jе непознат човек. Срео jе тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава jе, иначе, био дугогодишњи поjац у башаидскоj цркви и то jе са поносом истицао.
‘Да ли сте познавали владику Саву Трлаjића?’, упитао jе непознати Сараволца. ‘Чуо сам да jе био свештеник у Башаиду’.
‘Како да не! Владика ме jе школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао’.
Затим jе упитао непознатог:
‘Откуд познаjете владику?’
‘Био сам непосредан сведок његовог страдања’, одговорио jе незнанац. ‘Усташки мучитељи довели су владику на jедну пољану и наставили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му jе глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли jе преко његове главе, све док ниjе душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у jедну од многоброjних jама у том краjу, српских гробница. Ни смрт га, дакле, ниjе одвоjила од народа’.
Непознати се окренуо и отишао, а Сава jе остао скамењен, не успевши да га упита за име….“
Извор:pravoslavlje
One Response
U Plaskom, u parkicu, bio je spomenik nastradalim od ustasa. Ne znam da li jos uvek postoji. Krasio je razglednice Plaskog. Jama kao sto su na Velebitu ima i oko Ogulina. I tamo su bacali Srbe iz Plaskog i okoline. U toj nekoj jami zavrsio je i moj deda Mile Kosanovic iz Kunica. Nikada nismo saznali pravu istinu. A kako stoje stvari i necemo. Samo znamo da su na Svetog Iliju 1941. godine u Ogulinu pokupili sve sto su uhvatili srpsko i pobacali u jame.