Гаврило Дожић – патријарх који је увијек био уз свој народ

За вријеме Првог, као и за вријеме Другог свјетског рата није желио нигдје бјежати него је остао са својим народом, „па шта буде њему, нека буде и мени“, говорио је.

Пише: Бојан Муњин

Био човјек мали пекар или велики државник, исту дилему о добру и злу у свом животу мора разријешити. Патријарх Српске православне цркве Гаврило Дожић (1881. – 1950.), који је био свједок Балканских ратова, Првог и Другог свјетског рата, као и великих хисторијских турбуленција свога времена и неизмјерног људског јада, таквих искушења о добру и злу имао је у свом животу сијасет и више од тога. За вријеме Првог, као и за вријеме Другог свјетског рата није желио нигдје бјежати него је остао са својим народом, „па шта буде њему, нека буде и мени“, говорио је.

„Тај народ би с правом могао да се пита шта ће му онај који га је напустио“, резонирао је у свим критичним тренуцима српски патријарх Дожић. И у једном и у другом рату Дожић је био хапшен и затваран од окупаторских власти у Србији, а једно вријеме, 1944. године, провео је заточен и у злогласном логору Дахау. Напросто, с патријархом Гаврилом Дожићем није се дало преговарати.

Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Гаврило, родио се 17. маја 1881. године у Доњој Морачи, мјесту у близини чувеног црногорског манастира Морача, као Ђорђе Дожић-Меденица. Након основне школе коју је похађао у самом манастиру и школовања у Београду, постао је искушеник у манастирима Липовцу и Сићеву, да би се 26. фебруара 1900. године у овом потоњем замонашио.

Након што је као питомац Краљевине Србије завршио студије на Богословском факултету у Атени, био је именован за секретара у Хиландару на Светој гори и постављен за посланика Српске православне цркве при Васељенској патријаршији у Цариграду. Када 1. децембра 1911. године буде изабран за митрополита рашко-призренског, као први митрополит пећки након укидања Пећке патријаршије 1766. године, имао је свега тридесет година. Из тог доба остаје забиљежено важно добро дјело митрополита Дожића, а то је управо обнова Пећке патријаршије од 1918. до 1922. године. За митрополита црногорско-приморског изабран је 1920. године и из тог времена важна је чињеница да је заслугом митрополита Дожића обновљена задужбина Петра Другог Ловћенског Тајновидца – црква Светог Петра Цетињског на Ловћену, односно Његошева капела. Када је у фебруару 1938. године Дожић изабран за патријарха, било је то доба када је већ свима било јасно да ће се на Европу и на свијет сручити нови велики рат и зато је у инаугуралном говору Дожић рекао: „Хитлер није дошао да нам донесе љубав и мир, него да запали пожар у Европи. Зар може ико паметан да верује у његове речи и обећања? Наивно је мислити да Хитлер неће смети да проузрокује рат.”

Гаврило Дожић сигурно није могао рачунати на лагани и мирни мандат. Уосталом, да ли је било који српски патријарх у хисторији то могао? Због питања морала, а не због политичке прагме, Дожић се енергично успротивио приступању Краљевине Југославије Тројном пакту у марту 1941. године. У разговору с кнезом Павлом Карађорђевићем патријарх је предлагао мјере да се избјегне удес државе и народа. Тражио је образовање владе народне слоге и јединства од свих представника политичког и јавног живота. У том разговору патријарх је говорио оштро: „Какав пакт, побогу, Ваше височанство, без договора и одлуке целог нашег народа. Моја је дужност да Вам отворено кажем да би приступање наше државе Тројном пакту и њено опредељење за Осовину уништило животну снагу и морал нашега народа. Ви треба да знате да ћу и свој живот положити, када је у питању отаџбина, као што су то у прошлости наши претходници радили. Шта би наши мртви данас рекли из гробова на ово наше савезништво са убицама њиховим“, запитао је патријарх.

Када је 27. марта 1941. поништен Тројни пакт и збачена дотадашња влада, патријарх Гаврило је одржао говор преко Радио Београда, Загреба и Љубљане и у том говору је казао како су „Видовдан 1389. године, Видовдан 1914. и 27. март 1941. исти по суштини и мотивима“, те да је „српски народ манифестовао своју потпуну вољу да иде до краја против Хитлерове тираније да би тако заштитио своје националне и државне интересе”. Кипар Иван Мештровић за тај говор је рекао да је „убојитије оружје од свих њемачких топова и тенкова”, а Хитлер је патријарха Гаврила Дожића означио као главног непријатеља и означио га као организатора отпора његовој политици на Балкану, посебно у Југославији.

Патријарх Гаврило вратио се из њемачког заробљеништва у земљу почетком новембра 1946. године. Затекао је ужасне биланце. Убијено је шест епископа Српске православне цркве, више од хиљаду свештеника и срушено је више стотина храмова и манастира. Нова власт није била милостива према цркви: свештеници и вјерници били су гоњени и суђени, а црква је у тим првим годинама била брутално маргинализирана. Патријархова писма и протести због таквог стања Јосипу Брозу Титу данас представљају важне хисторијске изворе о стању и положају цркве у Југославији послије Другог свјетског рата. Патријарх Дожић је умро 7. маја 1950. године, а иза њега су остале важне ријечи из његових Мемоара: „Морал мора да остане висок у свим искушењима, без кога не може ни бити сутра победе.”

Извор: П-портал