Jednu vrstu „razumevanja”, davno zabeleženu u Beogradu, nećete naći nigde u Evropi, verovatno ni u celom svetu
U Sarajevu, u celoj Bosni, nećete pronaći nijednog Bošnjaka koji bi podržao odvajanje Republike Srpske od BiH; u Hrvatskoj nijednog Hrvata koji će vam sada, nakon svega – kad više ništa ne može da se promeni – kazati kako su Srbi 1990. godine imali pravo da stvore Republiku Srpsku Krajinu (RSK) i razgraničenje sa Hrvatskom; u Prištini nijednog Albanca koji bi osudio teritorijalno cepanje Srbije, odnosno stvaranje druge albanske (etnički čiste) države, zvane Kosovo.
Ali ćete zato u Beogradu, očas posla, pronaći na desetine tzv. intelektualaca, političara, novinara, pisaca… sa stavom da je Republika Srpska genocidna tvorevina; da je RSK dokaz agresije na Hrvatsku; da Kosovo ima pravo na odvajanje od Srbije i da službeni Beograd to osamostaljenje treba što pre da prizna.
Može li ova pojava – jedinstvena u Evropi, možda i u svetu – da se objasni? Kako je moguće da učen čovek (valjda je tako) ima više razumevanja za druge nego za sopstveni narod, čak i onda kada su istorija, činjenice, logika… u potpunoj suprotnosti sa njegovim stavovima? Otkuda to dolazi?
Najjednostavniji i svakako utemeljen odgovor mogao bi da glasi: iz praktične, višedecenijske primene komunističke, duboko antisrpske, ideologije na prostoru od Dojranskog do Bledskog jezera. Kanalisanje mozga. U velikoj meri tačno, ali koren je ipak dublji.
Kada je 1918. godine Srbija za korist drugih pristala da potopi svoju državnost i napravi zajedničku državu sa dojučerašnjim neprijateljima, s narodima i onima koji su planirali da narod postanu, u Beogradu je doneta odluka da se u toj sklepanoj zajednici potiskuje, gura u stranu, „smiruje“ sve što ima srpski predznak, da se druge religije, manjinski narodi i nacionalne zajednice ne bi osećali frustrirano. Da ne žive s kompleksom od većinskog, srpskog naroda, u Velikom ratu pobedničkog, u tadašnjoj Evropi slavljenog.
Zato smo tada, uz ostalo, dobili onu teško pojmljivu i dugoročno gledano katastrofalnu odluku da svi oficiri poražene austrougarske vojske, uglavnom Slovenci i Hrvati, mogu u sastav armije države SHS i to sa višim činom od onog koji su imali boreći se protiv Srbije. Komunisti su gornju postavku uzeli za osnov svog delovanja u državi Južnih Slovena, onoj prvoj i drugoj, Titovoj. To je stvorilo situaciju da danas u regionu imamo rešena sva nacionalna pitanja, osim srpskog. A tamo gde je ono rešeno, Srba više nema.
Kao prilog ovom razmatranju svakako treba imati na umu da je većina onih strašnih optužbi – koje su devedesetih stizale iz sveta, na račun Srbije i Srba – prethodno smišljena i izgovorena u Beogradu.
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti: Ratko Dmitrović