Episkop Irinej o poseti pape Zagrebu

Datum objave: ponedeljak, 11 jula, 2011
Veličina slova: A- A+
Episkop bački Irinej
Episkop bački Irinej

Osvrt Epsikopa bačkog, dr Irineja na nedavnu posetu pape rimskog Benedikta XVI  Zagrebu

Mnoge poruke koje je rimski prvosveštenik, kao vrhunski teolog, uputio iz Zagreba, univerzalne su i mogu biti primenjene u vascelom hrišćanskom svetu. To su, pre svega, one poruke koje ohrabruju hrišćanske porodice da se odupru duhu sekularizacije i neguju svetinju života, braka i porodice. Isto tako, značajne su i poruke upućene mladima koji su u uzrastu kada traže smisao života.
Ipak, dve poruke izrečene u dva dana ostale su zapamćene kao kontroverzne, i to ne samo u srpskoj javnosti.
Prvu je papa poslao još na putu u Hrvatsku, iz aviona, u neformalnom razgovoru sa novinarima. Naime, sećajući se ranijih zagrebačkih nadbiskupa, on je izjavio: „Pokojni kardinal Franjo Šeper, pokojni kardinal Franjo Kuharić i kardinal Josip Bozanić uvek su govorili da Hrvatska nije na Balkanu nego u Srednjoj Evropi, pa bi bilo logično, pravedno i potrebno da Hrvatska uđe u Evropsku uniju, gde istorijski i kulturno oduvek pripada.“ Razmišljajući o ovom sudu, pritom bez ulaženja u raspravu o tome da li je Hrvatska na Balkanu ili u Srednjoj Evropi, želimo da verujemo da njegov ugledni izricatelj nije imao nameru da Jugoistočnu Evropu – nekada središnji prostor Rimskog Carstva, a potonju Rumeliju (u prevodu Rimsku zemlju: evropski, pretežno hrišćanski deo Otomanske Imperije), danas poznatu pod turskim nazivom Balkan – smesti nekud izvan Evrope, niti pak da se vrati na početak 16. stoleća, kada je njegov prethodnik Lav X Hrvatsku označio kao antemurale christianitatis („predziđe hrišćanstva“). Ne treba pritom zaboraviti da su „predziđe“ u ta vremena, pored Zrinskih i Frankopana, čuvali i mnogobrojni Srbi graničari, kojih danas, posle pet vekova istorijskog prisustva, najednom onde više nema ili opstaju kao ostatak što poklanog što proteranog naroda.
Sa svoje strane, mi Balkanci, dakle i mi Srbi, Evropu ne vidimo u uskom obzorju Zapadne i Srednje Evrope, pa ni u širem rasponu od Atlantika do Urala, nego je vidimo kao civilizacijski kontinent od Atlantika do Pacifika, odnosno od Kanarskih do Kurilskih ostrva, jer je to jedinstven duhovni prostor, koji ima iste hrišćanske korene i deli iste vrednosne ideale. Mi pak koji pripadamo pravoslavnim narodima Balkana, ne ljubimo samo svoje otadžbine nego i sav Balkan, svoj vizantijsko-slovenski, ali i onaj zapadnohrišćanski, kao i muslimanski, svoju širu – romejsku – otadžbinu, svesni da je ona podarila Evropi njena dva civilizacijska temelja, jelinstvo i hrišćanstvo. Napominjemo da klasična jelinska kultura, vekovima najviša u Evropi, jeste, po definiciji, prevashodno balkanska kultura – kao što su to i najstarije poznate kulture Evrope, lepenska i vinčanska – a da je mlado hrišćanstvo na tlo Evrope stupilo takođe na Balkanu (konkretno u Filipima, blizu današnje Kavale u Grčkoj).
Podsećamo i na antologijsku formulaciju počivšeg pape Jovana Pavla II da nema Evrope bez oba plućna krila, od kojih se jedno zove pravoslavno ili istočnohrišćansko, mahom grčko-slovensko…
Mada ovom prilikom nisu ispunjena očekivanja mnogih rimokatoličkih vernika, ponajpre u Hrvatskoj, da će Alojzije Stepinac, zagrebački nadbiskup tokom Drugog svetskog rata, biti kanonizovan, odnosno priznat za svetitelja Rimokatoličke Crkve, dodatnu kontroverzu, u našoj sredini i bolnu nedoumicu, izazvale su papine reči – izgovorene takođe na putu prema Zagrebu – da je kardinal Alojzije Stepinac „bio protiv ustaškog režima“ i da je „branio pravo čovečanstvo protiv tog režima time što je branio Srbe, Jevreje, Rome“. Slično je ponovio u omiliji u zagrebačkoj katedrali rekavši da je kardinal Stepinac „u vreme nacističke i fašističke diktature postao braniteljem Jevreja, pravoslavnih i svih progonjenih“. S obzirom na to da je Stepinac bio vojni vikar „Nezavisne Države“ Hrvatske – ili je, prema drugima, postavio vojnog vikara – i član parlamenta endehazije, a, sa druge strane, imajući u vidu čitavom svetu poznati ustaški fizički i duhovni genocid nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, moramo istaći da je, u svetlu istorijskih činjenica, ova dimenzija Stepinčeve ličnosti u najmanju ruku jednostrano prenaglašena ili, pre će biti, na silu iskonstruisana, i to predimenzioniranjem slučajeva njegovog zauzimanja za pojedine Srbe ili Jevreje, među kojima nekim čudom, nema imenâ trojice mučenički postradalih pravoslavnih episkopa i više od dve stotine pravoslavnih sveštenika pobijenih od ustaša, a prećutkivanjem ili minimalizovanjem njegove ideološki motivisane i javno iskazivane animoznosti prema Pravoslavlju, „Bizantu“, Jevrejstvu, Srpstvu i još ponečem.
Na kraju, blagodarno ističemo, uprkos svemu prethodnom, papin poziv rimokatoličkim biskupima i sveštenicima da se trajno zauzimaju za pomirenje među podeljenim hrišćanima, kao i među hrišćanima i muslimanima. Ruke pomirenja neka uvek budu ispružene, kao u aktu stvaranja, kako ga je Mikelanđelo Buanoroti prikazao u Sikstinskoj kapeli. Bog je Pomiritelj prošlog sa budućim. Bog je naš Istok, i Zapad, i Sever, i Jug. Bog je naše Sve.

Izvor: PEČAT

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top