Дани(ј)ел Симић: Најскупља српска ријеч

Косово jе наjскупља српска риjеч. Ох, како jе то само прдимаховинаста фраза. Као и све што се тиче будућности српске нациjе, а што се обилато раби у контексту естрадне мисли српских државних творевина – мени се та сентенца, одваjкада, неописиво гадила.

Раме уз раме са „Косово jе српски Јерусалим“, или оне наjискурваниjе „Косово jе срце Србиjе“. Умjесто тога, поставља се само jедно конкретно питање:
Кад сте ви (ако икада) посљедњи пут били на Косову?

Након толиких година, фразе више не помажу. И приjе распада СФРЈ, а поготово након агресиjе НАТО на СРЈ, мало ко се одваживао да иде на Косово. Осим ако ниjе био озбиљно охрабрен родбинским везама или религиозним заносом. Изузетак jе била она веома посjећена екскурзиjа на Газиместан, пошто jе само jедна спонтана реченица „Нико не сме да вас биjе“, произвела Месиjу Из Очаjа.

Тако и данас сви Срби причаjу о Косову, а готово га нико ниjе видио. Косово jе, заправо, некакав поjам из уџбеника за основну школу. Неко митско мjесто из умjетничких дjела и нешто што ћете без дилеме бранити ако вам неко потури микрофон под нос и натjера вас да причате у камеру.

Србе од 2008. године велики душебрижници и поштоваоци људских права убjеђуjу да донесу одлуку о Косову. И то само jедну – да га се одрекну. О нечему што ниjесте никад видjели сопственим очима, тешко да се може дониjети правилна одлука. Поготово што апсолутно иста логика по коjоj се Приштини даjе независност, никада ниjе аналогна када jе Бања Лука у питању.

Ако ускоро одлучите да идете на Косово равно, подсвjесно се сjетите вjероватно наjуспjешниjег диверзанта уз Гаврила Принципа, коjи jе на Газиместану послао на ахирет извjесног Мурата. Послиjе тога, многи су се на простору тзв. Балкана прозвали његовим именом, али Обилић jе остао само jедан.

Е, Обилићи, сиви тићи, данас вам, кад сте из Републике Српске, наjскупља српска риjеч има циjену. Јасну и прецизну.

60 КМ

Царина, друмарина, мостарина, штагод; затекне вас на прелазу у доминион КФОР-а. И то jе та циjена. То jе жива пара коjу морате платити за то што српски посланици не признаjу међународни субjективитет и столицу у УН, шверцерско-малопривредноj штациjи на митолошки презасићеном тлу, коjе важи за исходиште српске самобитности.

Овдашњи зелени картон не вриjеди у „jужноj српскоj покраjини“. Дакле, пошто одбиjамо да на себе примимо Лазареву клетву (Ко не дошао у боj на Косово, од руке му ништа не родило…), на прелазу ће вас сачекати припадници шиптарске државне заjеднице, коjи ће захтиjевати 60 конвертибилних или мање конвертибилних марака осигурања за ваша кола, коjима намjеравате завршити ходочашће и испунити завjет ка „наjскупљоj српскоj риjечи“.
Јесте ли спремни да платите ту циjену?

Први пут сам на Косово (и Метохиjу) отишао 1996. године. Са свjетоназорима формираним у току рата, било ме срамота што ме родитељи никада ниjесу одвели тамо. У Социjалистичкоj Републици Македониjи (коjа jе jош удаљениjа) сам, напримjер, био.

Толико сам дуго слушао, учио, пратио, приче о Марку Краљевићу; да сам сматрао своjим општим образовањем, да видим шта jе испало од дуела са Мусом Кесеџиjом. Онаj Прилеп, град биjели, и тако то. О Грачаници, Дечанима, Пећкоj патриjаршиjи… да и не гусламо.

У нади да jе Вила Равиjоjла на нашоj страни, кренули смо пут тих чувениjех намастира и то тристаћем ’77. годишта, са таблицама на коjима jе писало БЛ овако како читате.
Са све 4С. Због истинитости споменара у саjберсвиjету, ваља навести да сам био у друштву Зорана Црнчевића, Боjана Поповића и Зорана Бундала.

Након тог путовања, наjскупља српска риjеч више за мене ниjе била мртво слово на папиру. Видио сам и шта jе Приштина, и шта jе Призрен, и шта jе Пећ, и Ораховац, и тралала. Срели смо и Србе и Шиптаре, али нам ови посљедњи, због jезика коjим смо причали и таблица коjе смо поносно носили, ниjесу хтjели одати пут. Нпр. куда да скренемо за Велику Хочу. Примjера ради, приjе неки дан убише човjека баш у Хочи, те сам jа, као навигатор, пропричао по нужди и шиптарски.
Ku është rruga për të Pejës?

Од тада сам био jош неколико пута на Косову, а посљедњи пут приjе мjесец дана. Пећ, патриjаршиjа, Гораждевац. Могу рећи да се много тога промиjенило.

Некада jе Милошевић риjешио проблем тако, да преко Косова добиjа изборе побjеђуjући у 100% албанским бирачким мjестима, на коjима су их у истом проценту и боjкотовали. Истовремено чинећи државним апаратом Шиптарима оно, што су они чинили Србима од 1945. године. Само без силовања, лупања гробаља, мачака у бунарима, тj. приморавања на продаjу имовине и исељење.

Може се рећи да се Српски живаљ на Косову помало и дегенерисао таквом политиком, и лако приволио остатак нациjе да jе све у реду, и да се ништа не рjешава. Кад се мало боље размисли, запошљавање свих Срба у државним институциjама АП Косово и Метохиjа, ма коjе боjе, облика или квалификациjа били; нешто jе што се код нас у Српскоj облилато примjењуjе. Само што су Срби замиjењени са члановима владаjућих странака и члановима њихових породица. У овом првом случаjу, то jе довело до оружаног устанка.

Проблем се гурао под тепих, али jе испао ручно рађени, албански, са 1999 чворова спољне агресиjе, као награда за расистички приступ у чишћењу земље од Срба, под кринком самоуправног социjализма. Данас се скупила jедна лиjепа екипа НАТО земаља, коjа спонзорише нарко-картел, државних симбола неодољиво налик на оне коjе код нас зову „заjеднички органи“.
Некад и сад

Приjе 1999. сам се у Приштини осjећао много, много сигурниjе и нормалниjе него у Сараjеву или Загребу. Након интервенциjе заступника мира, реда и мултикултуралности; причали смо енглески у озбиљном страху, jер jе пар мировњака словенског пориjекла (Бугари, Пољаци, Чеси…) платило главом у сред биjела дана на улици, и то усљед неупућености нападача како то заправо звучи српски. Кад jе мало одмекло, негдjе око 2006. у радњи сте говорили да сте Хрват или да парлате „босански“, али ипак журно утрчаваjући у кола коjима ради мотор.

Једном ми се десила незгода да сам се затекао у колима коjа jе возила Иркиња, а пукла нам jе гума и савила се фелна од квалитета путне мреже. То ништа ниjе необично, осим што смо имали свештено лице на задњем сjедишту. И били jужно од Ибра. Качкет и сунчане наочари такве могу маскирати jедино у гитаристе Зи Зи Топа. Престрављено лице Иркиње, док jе обjашњавала предусретљивим пролазницима да нам не треба помоћ, мотивисала ме до те мjере, да вjероватно никад ниjесте видjели да се точак промиjени том брзином. А ни jа. Сваки би ме аутомеханичар за зета пожелио.

Кад смо дошли у Обилић, схватио сам да су ирски алтруисти мимо одобрења одлучили да оду раниjе са посла и помогну нам око слободе кретања, пошто су седмицу дана раниjе у истом том мjесту заклали трочлану породицу и запалили им кућу.
Данас jе то све мало другачиjе…

Данас се на Косову ипак мало лакше дише. У смислу да те нико неће претући, упуцати или пљунути, ако чуjе да причаш jезик коjи jе некада био факултативан и у школи и на универзитету. Наравно, само у случаjу да не покушавате да глумите туристу, већ у граду обавите основне животне потребе без пуно задржавања. Срби коjи ове 2011. живе доле, кажу да jе то зато што су све насилне структуре, званичне и незваничне, инструисане да престану са силеџиjством.

Откако jе независност проглашена, те призната од стране спонзора из 1999. године, виjести авганистанско-ирачког педигреа са терена „jедне успjешне инсталациjе демократиjе“, не одговараjу онима коjи су уложили своj новац и углед у таj процес. Поготово што се налази у Европи.

Зато су експресно одбачене све тековине проjекта по имену БиХ, коjи jе прекалемљен на Косово. Некада смо имали потпуно исте саобраћаjне дозволе и готово исте таблице на колима. Данас jе од тога свега остала jош jедино готово потпуно иста застава. Стил аутора се одлично препознаjе, са jасним нагласком на то да ће правила игре увиjек ићи на српску штету, без обзира гдjе се проjекат изводио.

Нпр. на званичноj табли, званичног граничног прелаза Кула, има толико непримjерених правописних грешака на српском jезику, што уз чињеницу да су сви путни правци означени шиптарским термином, а српским на латиници, jасно показуjе да затирање српског културног идентитета на Косову нема од кога ни да се сакрива. Поготово од оних Београђана коjи се ћирилице гаде као и Шиптари.

Наравно да нова виjест о нападу НАТО на ненаоружане протестанте или мучко убиство у Великоj Хочи, неће доћи као ударна виjест у сателитским масмедиjима са Запада. Неће се поjавити уопште.

И ту се враћамо на питање: Шта нам jе чинити са Метохиjом и Косовом?
Ниjе битна сила коjоj се супротстављаш, него светиња коjу браниш

Давно сам написао да се Срби понашаjу као да имаjу атомску бомбу у задњем џепу фармерки. А немаjу. У међувремену, од 5. октобра 2000. године, на чело Србиjе jе дошла екипа коjа jе одлучила да такав наступ нациjе промиjени из кориjена. И онда су они били невиђено кооперативни, попустљиви, сусретљиви, понизни, напредни, ма краjње љубавни и романтични када jе Запад у питању.

И шта jе тако постигнуто?

Приjе неколико година сjевер Косова и неколико енклава у унутрашњости покраjине, изгледали су као мршави окраjци. Помисао на подjелу jе изгледала сасвим бешчасно и неприхватљиво. Данас се и ти људи на сjеверу, гдjе jе некада дjеловало да се живи живот достоjан човjека у односу на енклаве, боре за голи опстанак. НАТО формациjе отвараjу ватру по њима за рачун администрациjе у Приштини, на чиjоj страни jош увиjек не стоjи ни jедна резолуциjа УН. Сjевер у границама Србиjе сад дjелуjе као одлична погодба, а све jе то дала тзв. умjерена и проевропска политика.

Дошли смо до тога да скрштених руку гледамо како Србиjа пушта да jоj касапе грађане, отужно завиjаjући како jе за диjалог. То ће рећи да тактика: Они нас гузе, а ми им се извињавамо што им окрећемо леђа, ниjе никако уродила плодом. Ништа од оног што су обећавали да ће бити награда за послух према ЕУ и САД ниjе остварено. Понаjвише висок стандард грађана, коjи долази чим се каже „Да, наравно!“, на неки налог из Брисела.
Гдjе jе црвена линиjа?

Више ниjе питање тога да Тадићева администрациjа води тактику по коjоj ће се Срби лагано уморити и на краjу рећи – де нам скините више то Косово са врата, па да гласамо за вас. Ниjе битно ни то што jе Ивица Дачић, такође петооктобарском револуционарном тактиком, од надалеко омраженог Милошевићевог Изногуда, постао jедан од наjозбиљниjих и наjдалековидиjих политичара у Србиjи. Што пишем без ирониjе, сматраjући да jе оно што Гљивица говори нешто наjреалниjе што се може чути из редова владаjућих у Београду и што ће му, сасвим сигурно, озбиљно поправити изборни реjтинг.

Питање jе да ли нам jе уопште стало до људи коjи доле живе као у логору? Гдjе jе граница и нашег и њиховог достоjанства? Можете ли гледати како вам пребиjаjу оца, брата, сестру, маjку; истовремено гласно, али нипошто да помисле како вичете, позивате батинаше да се смире и сjедну да разговарате?

Улазак српске воjске и полициjе, на основу резолуциjе 1244, те заузимање српске етничке границе унутар Косова да би се заштитио српски живаљ од погрома, нешто jе што у случаjу напада са jуга, не би могао да не разумиjе било ко. Па ни Брисел.

Можда jе већина земаља НАТО признала Косово, али више ниjе прошли милениjум. Русиjа jе признала Абхазиjу и Јужну Осетиjу, а у међувремену се десила и Либиjа… Тешко да може да дође до новог рата између Србиjе и НАТО.

Ураво jе мотив због коjег људи доле много више воле и циjене људе из Српске, него из уже Србиjе, разлог због коjег jе таj концепт размишљања непримjењив у Србиjи. Тоj ужоj. Данас НАТО, коjи jе растегнут од Авганистана, преко Ирака до Либиjе, нема адекватан одговор на случаj да Србиjа узме ствар у своjе руке и заштити своjе грађане.

Али НАТО jе спокоjан. Они коjе си довео на власт, знаjу тачно како треба да се понашаjу да би ту и остали.
Коjа jе риjеч скупа?

Ово све што сам писао, заправо jе више као некакав костур. Арматура према поjмовима коjе би требало обрадити до у поjединост. И, да на краjу завршим ово алфанумеричко окаjавање гриjеха, у коjем се не може ништа детаљно испричати, нити се може све обухватити. Превелика jе Косово риjеч за моjа уста.

Али зато има других риjечи. Рецимо – Букумирић.

Тако jе презиме домаћина, код коjег сам ноћио у Гораждевцу приjе мjесец дана. Гораждевац jе оно мjесто коjе се прославило чувеним jунаштвом ОВК-терориста, коjи су побили дjецу док су се љети купала у риjеци. Наравно да нико ниjе ухваћен и осуђен, тj. НАТО jе донио закључак: Ко им jе крив што ниjесу ишли на море.

Ненад Букумирић баш ту живи са своjом женом и дjецом. Сваки дан. А доле jе толико физички тешко и уму напето, да се некад питам да ли су људи коjи ту живе хероjи или лудаци. У сваком случаjу, мора им се одати признање да имаjу муда. И воље да остану на своjоj земљи.

Зато се мора учинити све што jе у нашоj моћи, да ти људи опстану ту гдjе jесу и спасу се судбине Книњана, Сараjлиjа, Купрешака, Мостараца, Глињана, Вуковараца, Призренаца и тако даље… Нико вас не поштуjе, ако ви не поштуjете своjу родбину. Нико нема права причати о људским правима, уколико не обезбиjеди људска права тим људима.

Ја могу само да кажем да ћу о њима писати и потрудити се да Букумириће jош jедном посjетим. Не зато што им jа могу нешто одниjети, већ управо да бих отуда нешто донио. Стога хоћу да буду тамо кад дођем сљедећи пут.

Букумирић jе, за почетак, мени наjскупља српска риjеч.

Извор: