Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
U ekskluzivnom feljtonu „Alternativna istorija Srbije“ koji je objavljivao Nedeljnik, dvojica najpopularnijih srpskih istoričara, dr Čedomir Antić i dr Predrag Marković, između ostalog zamišljali su kako bi danas izgledao Balkan da nije bilo velikog zločina u Srebrenici, najvećeg zlodela u jugoslovenskim građanskim ratovima. Da li bi danas sve bilo drugačije da je Srebrenica postala simbol ljudskosti, a ne svireposti srpske vojske.
U ekskluzivnom feljtonu „Alternativna istorija Srbije“ koji je objavljivao Nedeljnik, dvojica najpopularnijih srpskih istoričara, dr Čedomir Antić i dr Predrag Marković, između ostalog zamišljali su kako bi danas izgledao Balkan da nije bilo velikog zločina u Srebrenici, najvećeg zlodela u jugoslovenskim građanskim ratovima. Da li bi danas sve bilo drugačije da je Srebrenica postala simbol ljudskosti, a ne svireposti srpske vojske.
Kako god o njemu govorili – kao o velikom zločinu ili o genocidu – to je najveće zlodelo u jugoslovenskim građanskim ratovima. To, naravno, nije najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, pošto je Alžir 1945. bio deo Francuske, čija je pak vojska tamo za jedan dan, u miru, ubila 20.000 civila. Ali to valja spomenuti isključivo zbog dublje perspektive međunarodne upotrebe i zloupotrebe srebreničkog zločina
Piše doc. dr Čedomir Antić
Izvesni muslimanski ratni komandant govorio je pre nekoliko godina u kameru jednog dokumentarnog filma. Da nije bilo Srebrenice i masovnog streljanja koje je tamo počinjeno, tvrdio je, general Mladić ostao bi oficir koji zaslužuje njegovo poštovanje.
Prijatelji su jednom stali da navaljuju na jednog našeg uglednog naučnika glasno žaleći što 1990. nije preuzeo nacionalno vođstvo Srba u Bosni i Hercegovini. I dok su se oni nadmetali tvrdeći kako bi ishod krize bio drugačiji, a rat možda i izbegnut, ovaj je više za sebe pomalo cinično zaključio da bi u tom slučaju drugi Srbin bio u Hagu…
I zaista, iračka i ukrajinska kriza, koje su došle deceniju i dve posle građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji, uče nas da ne smemo da zanemarimo međunarodni faktor. Takođe pokazuju nam da neprijateljima SAD i njihovih saveznika nekada čak nije ostavljena više nego formalna prilika da pobegnu pre sukoba. Primer lažnog ratnog povoda sa „oružjem za masovno uništenje“ u Iraku…
Fingirana snajperska vatra po demonstrantima nakon sporazuma u Ukrajini, posle čega – gle čuda – zakoniti predsednik i navodno nasilnik bezglavo beži iz svoje zemlje ne sačekavši da se sukob (koji je navodno započeo) rasplamsa. Možda mu je bilo jasno da bi ako ostane još koji dan, mogao da bira da li da bude linčovan ili suđen pred nekim stranim sudom za nešto što nije počinio… To je deo novog ratovanja koje sprovode SAD i saveznici. Njegova premijera dogodila se u Persijskom zalivu 1990. i na Balkanu 1991. godine.
Ako tome dodamo još stvarne, ionako velike, zločine gotovo svake od strana protiv koje se SAD bore; greške u ratovanju; pa teško nasleđe, za koje je tvorce politike u Vašingtonu, Londonu i Berlinu briga samo posthumno, post festum i kada je novac nemoguće refundirati… Dobijamo gotovo izvesnu tragediju.
Srebrenički zločin se dogodio u poslednjim sedmicama rata u Bosni. Kako god o njemu govorili – kao o velikom zločinu ili o genocidu – to je najveće zlodelo u jugoslovenskim građanskim ratovima. To, naravno, nije najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata, pošto je Alžir 1945. bio deo Francuske, čija je pak vojska tamo za jedan dan, u miru, ubila 20.000 civila. Ali to valja spomenuti isključivo zbog dublje perspektive međunarodne upotrebe i zloupotrebe srebreničkog zločina.
Pitanje odgovornosti za rat, ratnih zločina i ispravnosti ratnog cilja bilo je, međutim, u Bosni i Hercegovini rešeno pre nego što je rat i počeo. Srbi su u javnosti SAD i Zapadne Evrope bili viđeni kao nemoderan, autoritaran narod koji je ostao talac „Orijenta“, nacionalizma i komunizma.
Zar nisu američki karikaturisti poistovećivali i upoređivali Srbe i komuniste sa svinjama koje žive u porušenim poljskim nužnicima pod nazivom „SFRJ“ i „SSSR“? Uoči rata Kris Cviič, uticajni britanski analitičar, u jednom autorskom tekstu jasno je definisao šta sve Srbija i Srbi treba politički da plate kako bi mogli da žive u demokratskoj Evropi.
Srbi u Bosni i Hercegovini su, za razliku od svojih sunarodnika iz Hrvatske, od početka bili plebiscitarno jedinstveni. Pored tog kapitala imali su samo prednost u naoružanju i vojnim tradicijama. Srbi su nesumnjivo počinili više zločina nego drugi narodi tokom građanskog rata u BiH, ali u građanskom ratu u Hrvatskoj i Sloveniji je bilo drugačije, pa ipak nikoga na Zapadu to nije podstaklo da promeni negativan odnos prema srpskom narodu.
Dovoljno je samo uporediti status koji imaju najveća tri masovna zločina u Hrvatskoj: Ovčara, Gospić i Pakračka Poljana, pa je jasno da se mrtvi, približno iste brojnosti, ipak svrstavaju u različite klase važnosti.
Već posle sedam meseci rata zapadna javnost je obaveštena o sledećem i uverena u tri stvari: Srbi su ubili 200.000 Muslimana/Bošnjaka; u planskim silovanjima, bez premca u istoriji, silovali su 50.000 žena i devojaka u nameri da tako stvore novu srpsku naciju; drže koncentracione logore koji su slični onima iz SS sistema logora i potpuno različiti od muslimanskih i hrvatskih logora. Kao da rat nije bio dovoljno krvav, ove tvrdnje, koje nikad nisu potkrepljene dokazima, odredile su odnos svetskog javnog mnjenja prema zaraćenim stranama. Sve tri tvrdnje su kasnije i zvanično značajno izmenjene, ali to za stav o krivici više nije bilo važno.
Srebrenica je kao najveći zločin u ratu, koji su pri tom izvršile srpske trupe, bez obzira na tešku istoriju tog kraja i nastojanja bošnjačkog vođstva da žrtvujući sopstveni narod izazovu intervenciju NATO i steknu podršku dovoljnu da pobede u ratu, svakako teško breme koje je u svakom slučaju trebalo i bilo moguće izbeći. Činjenica je da su prilike u vreme građanskih ratova bile takve da – čak i kada su imale podršku iz inostranstva, kada ih nije pratila stigma zločinaca i gubitnika, te kada su pobeđivale – vojske nisu pokazivale ni blagost ni milost prema zarobljenicima i civilima.
Samo treba obratiti pažnju na dogovoreni pad Srpske Krajine, pljačku i masakre koji su ga pratili i nesposobnost vlasti da ih spreče čak i kada su tako nešto htele. Pad Srebrenice i zaštićene zone iz koje je ratovala brojna i snažna vojna formacija, svakako nije mogao proći uz minimalne žrtve. Na drugoj, ratna logika je teško podnosila to ratovanje u pozadini.
Postojale su zato dve verovatnije alternativne mogućnosti:
Prvi scenario: Srbija i Crna Gora uskraćuju podršku Srbima iz Bosne i Hercegovine na početku rata
Granica između Srbije i novoproglašene Republike Srpske je blokirana. Srpski narod je u BiH autohton koliko i druga dva naroda, vekovima je bio većinski, dao je ključan doprinos nacionalnom oslobođenju naroda BiH u Prvom i socijalnoj emancipaciji i stvaranju federalne republike u Drugom svetskom ratu.
Obespravljivanje Srba kršenjem Ustava SR BiH, nezakoniti referendum i povlačenje iz sporazuma o federalizaciji BiH iz 1992. svakako ne bi doveli do smirivanja strasti. I bez podrške Srbije Vojska Republike Srpske bi uspela da objedini svoje zemlje i nadvlada protivnike u ratu.
Ipak, tako bi bilo samo u početku… Neuspeh koji bi usledio posle nekog vremena, pošto VRS u strahu od NATO-a ne bi smela da izvojuje odlučnu pobedu i završi rat, doveo bi do velikog stradanja Srba i njihovog iseljavanja u Srbiju. Verovatno je da bi Slobodan Milošević i njegov režim takvom politikom i bez sankcija, bede, bombardovanja i medijske satanizacije doživeli narodnu pobunu i najverovatnije pad po rumunskom scenariju. Srebrenica se u tom slučaju možda ne bi dogodila. Ali bi svi Srbi u BiH prošli kao Bošnjaci iz Podrinja.
Drugi scenario: Ulazak Srbije (SRJ) u rat
U Narodnoj skupštini Srbije jedan poslanik je početkom 1991. sa govornice prepričao šta mu je rekao jedan nizozemski diplomata. Ovaj ekstravagantni opozicionar govorio je o crnoj budućnosti u kojoj će JNA biti proterana iz svih republika u Srbiju, a onda će najveća republika propale SFRJ doživeti plimu izbeglica i konačno utonuti u haos prihvatajući pod tim pritiskom sve zahteve EEZ i NATO.
Poslanik je predlagao da se Srbima u Srpskoj Krajini i Bosni omogući stvaranje sopstvenih vojski. Možda Milanu Paroškom Milošević i njegovi saradnici nisu verovali niti ga cenili, ali je njihova kasnija politika odgovarala ovom savetu. Tako su odložili i možda ograničili stranu agresiju, ali su zato osudili građanski rat na brutalnosti, voluntarizam, žakeriju i vladavinu naoružane rulje po gradovima…
Da je Srbija stvorila svoju vojsku i poput Izraela ili Rusije (na Krimu) ušla u svoje zemlje i mirno ih ujedinila, rat bi možda bio opterećen sa manje zločina, ali bi SAD imale u političkom smislu čistu metu za vazdušnu kampanju – poput one u Iraku. Ishod bi mogli biti potpuni poraz i okupacija Republike Srbije. Ipak, u vreme krize oko Srebrenice Srbija je možda mogla, bez obzira na cenu, da uđe u ovaj gradić i zaštiti njegov narod… Nije to učinila i to je bila verovatno najpogrešnija odluka jedne srpske vlade u 20. veku. Vreme će pokazati da li joj je nečinjenje i naređeno. Ali i da je sprečila masakr i dalje bi bila kriva…
Uostalom, ko je u svetu primetio da je sve izbegle iz Srebrenice na svoju teritoriju Srbija primila kao da je treća zemlja i kao da odatle nisu, samo neku godinu ranije, bombardovali Bajinu Baštu… Da nije bilo Srebrenice, Srbiji bi zamerali Sarajevo, Zvornik, Kozarac, Prijedor… Da nije bilo toga, da je Srbija imala Jeljcina, našla bi se neka „Čečenija“ da pokaže kako Srbi nisu civilizovani da budu dostojni prava koja su im uskraćena, a za koja su u slučaju drugih naroda SAD i Britanija bile spremne da ratuju.
Vezane vijesti:
Relativizacija postnacifikacije
Mi govorimo o svojim zlodelima, a oni o našim… | Jadovno 1941.
Za Zapad se Srbija pokazala kao idealan krivac | Jadovno 1941.
Andrej Fajgelj: Rasizam za srpske žrtve
One Response
Šta bi bilo da nije bilo ? Sve je odavno isplanirano još u jajcu u potpuno lažnom predstavljanju odluke o Jugoslaviji njenih naroda dakle potpuna Titova prevara ostvarena nasiljem posle rata pre svega nad Srbima jer u jajcu nije bilo ono što se decenijama predstavljalo zajednička odluka u demokratiji skupa svih naroda jer i nije sprovedena organizovana cirkulacija u narodima da bi se delegati predstavili kao predstavnici naroda u odluci koja je najvažnija za buduću državu dakle Tito kao zločinac !Izmišljanje republika da bi se isekao Srpski etnički prostor jasan je genocid u nameri a izmišljanje naroda Hrvata Bošnjaka Crnogoraca… na osnovu tog isečenog etničkog prostora Srba je deo tog genocida a i danas vojvodina jeste preteča neke eventualno buduće „vojvođanske“nacije i da bi sve to bilo praktično organizovani su i davno isplanirani ratovi da bi sve to bilo međunarodno priznato a za ratove potrebni su nacionalizmi koi su se probudili zločinima titoista na obe zaraćene strane pa su Račak Markale Vukovar Srebrenica Bratunac… deo tog scenarija i titoista kao SVIH NACIONALISTA JUGOSLAVIJE !Koristili su kriminalce za zametanje ratova!Srbi sa Srebrenicom nemaju nikakve veze a i Bošnjaci sa Bratuncem jer na primer Orić je od Miloševića kao njegov delohranitelj dobio pištolj sa posvetom kooim je monsttrum ubijao Srbe u okolini Srebrenice !Prijateljstvo Tuđmana i Miloševića je opštepoznato dakle Titov najmlađi general(to otkriva da je davno predviđen) a i vođe nacionalista u sloveniji Crnoj Gori Makedoniji Kosovvu su titovi omladinci pa je jasno odakle vetar duva !