Banatske igre

Prvi svetski rat je srpskom narodu doneo nezapamćena stradanja, muke, patnje, ali i mitske bitke kao i veliku pobedu. Upravo ta pobeda izvojevana verom i srpskim srcem, kao i pad Hazburške monarhije konačno donosi i ostvarenje vekovnog sna. Vekovnog ali dosanjanog sna da velika većina Srba živi u svojoj Otadžbini. Da bi razumeli težinu borbe koju su Srbi prošli kao i da u budućnosti ne bi pravili ili ponavljali greške moramo dobro upoznati svoju istoriju. Budemo li je pažljivo čitali i slušali nećemo zaboraviti ni propustiti ono najvažnije. Znaćemo kako su Srbi odmah po izbijanju Velikog rata masovno iz Austrougarske prelazili u Kraljevinu Srbiju i prijavljivali se u dobrovoljce.

Ništa pravim Srbima nije bilo teško, sve je bilo vredno slobode. To bi se tako i nastavilo da im nije bio odsečen jedan od glavnih pravaca dolaska. Obzirom da su se Bugari kao i uvek rukovodili  interesom a ne istinom, izabrali su one za koje su oni u tom momentu verovali da će pobediti. Svrstavši se na stranu Austrougarske onemogućavaju dolazak srpskih dobrovoljaca Dunavom. Tako dolazi do formiranja spontanog regrutnog centra u Odesi. Tu gde su već najveći broj regruta dobrovoljaca bili ustvari zarobljenici iz austro-ugarske vojske u Rusiji.   

                       «Aprila 1916. stigli smo u Odesu. Naša povorka iskićena zastavama i vojnički postrojena, uputila se kroz grad do štaba Srpskog dobrovoljačkog odreda u ulicu Baljšaja Arnautskaja. Posle užasne sibirske zime, u Odesi nas je dočekalo divno i toplo proleće. Narod ruski nas je svuda u prolazu pozdravljao i uzvikivao: „Da zdravstvujut Serbi, geroji“, jer je ovde već bilo oko 8.000 srpskih dobrovoljaca”, piše u memoarima Pančevac Svetislav Sveta Radulović, tada mladi bankarski činovnik opisujući delić svog dugog ratnog puta ruskim frontom od Iljeva, Voronježa i Ufe do logora u Sibiru i pridruživanju dobrovoljačkim jedinicama, koje su se obučavale na obali Crnog mora». (1)

              Upravo ovo sećanje iz knjige „Memoari jednog vojnika“ moraju nas podsetiti i na stalne Banatske igre i igrice zapada. Na značaj srpske Vojvodine, ali i na stalne, neprestajuće pokušaje da se odvoji deo srpskog korpusa i deo srpske teritorije od njene matice. U prošlosti smo imali i mudrosti i hrabrosti tome da se odupremo. Sigurno je da svetosavci nikad neće izgubiti veru, čast, čojstvo i hrabrost. Da ne bi izgubili mudrost i bili prevareni, da bi i u budućnosti donosili prave odluke moramo dobro poznavati svoju prošlost. Potrudimo se zato da ne zaboravimo činjenice koje nam istorija jasno čuva i kazuje. Budemo li dovoljno mudri da u odlukama konsultujemo svoju prošlost, znaćemo ko nam zaista šta misli. Tada ćemo sa sigurnošću znati i kako mi da se ponašamo.

                     Istorijski dokumenti jasno govore da je  Banat za Austro-Ugarsku imao poseban značaj. Imajući u vidu da su nemački kolonisti carice Marije Terezije činili znatnu populaciju, u toj većinski srpskoj pokrajini posle 1775. godine kada počinju da se doseljavaju. Doseljavanje vrše iz dalekog Schwabenlanda pa ih Srbi spontano nazivaju još i „podunavske Švabe“.

Iako je  posle Austro-Ugarske nagodbe, civilna vlast bila ugarska a vojna granica ukinuta, planska kolonizacija Mađara koja je usledila ipak nije promenila brojčani odnos stanovništva. Srbi su ostali većina, pogotovo u delu koji se ranije nazivao  Velikokikindski privilegovani distrikt. Opet sa druge strane znatan broj Rumuna u Banatu, učinio je da prostor srednjeg Banata poprimi karakter mešanog srpsko-rumunske teritorije. Ujedinjenje nije bilo samo teritorijalno već ih je spajao i sjedinjavao i otpor velikomađarskim planovima.

Posle proglašenja ujedinjenja kneževina Vlaške i Moldavije dolazi do pojačane aktivnosti pristalica ideje „Velike Rumunije“ (România Mare). Naravno nije ova ideja nastala sama od sebe, opet je zapad umešao svoje prste. Na njenom širenju naročito su aktivni francuski đaci, nakon svog povratka iz Pariza. Krimski rat, doveo je pitanje budućnosti ovih rumunskih kneževina u težište rasprave na konferenciji mira u Parizu 1856.godine. Tada nastaju zakulisne igre oko ujedinjenja kneževina, što će trajati do Berlinskog kongresa kada je priznata nezavisnost nove države Rumunije, pod žezlom t.j. upravom pruskog princa Šarla Hoencolerna.

Pristalice  ideje „Velike Rumunije“ uključivale su čitav Banat do Tise i do Dunava u tu svoju viziju. Nisu se obazirali bez obzira na brojnost srpskog naroda u toj austrougarskoj pokrajini.Opet se Evropa ponašala kao da Srbi ne postoje. Naravno ta ideja bila je oduvek podržavana i potpomognuta sa zapada, odande gde je svaka ideja koja je protiv ili pomaže slabljenje Srbije oduvek imala svu podršku. 

Kada se početkom Velikog rata zaraćene strane počeše osvrtati za budućim saveznicima, setiše se Francuzi da već postoji ideja „Velike Rumunije“. Rođena ranije naravno u Parizu, i poče ispitivanje raspoloženja u tadašnjoj Rumuniji za mogućnost njenog nastanka. Uz bitnu sitnicu da uđu u rat na strani zemalja Antante, kako bi kao pobednici bili i nagrađeni. Onako kako srpska zla maćeha, Evropa uvek čini, naravno srpskom teritorijom!

„Od svih ratnika najjača su dva: vreme i strpljenje“

                                                                                                        Lav Nikolajevič Tolstoj

Razume se, naši „prijatelji i saveznici“ Srbiju nisu ni pitali za njen pristanak. Pa nam je ostalo samo vreme i strpljenje. Iako je već javno objavljena Niška deklaracija (1914), koja je sadržavala  u sebi i srpski Banat, kao neotuđivi deo!(2) Nemojmo se zato ni danas čuditi što večinu zapadnih „demokratija“ ne interesuje Ustav Srbije u kome jasno stoji da su Kosovo i Metohija neotuđiv i neodvojiv deo Srbije. Naše je da se i danas naoružamo verom, vremenom i strpljenjem.

Rusija je pažljivo pratila ove igre oko Banata baš kao što i danas čini oko Kosova. Uvek pokazujući da razume svoj bratski srpski narod, i da će kad god bude u mogućnosti biti uz svoju braću. Upravo odluka o srpskim dobrovoljcima iz redova austro-ugarskih ratnih zarobljenika, delom je inspirisana činjenicom da velik broj tih vojnika i potiče iz Banata, a Srbi su.

Kada je u Odesi počelo okupljanje budućih dobrovoljaca, pobrinuli su se katolički krugovi Mađara i Hrvata da „dobronamerno upoznaju“ Srbe sa planom da se ceo Banat ustupi Rumuniji, kako bi pristupila snagama Antante. Nastala „zabuna“ je izazvala željeno  previranje među dobrovoljcima. Taman kad su katolici počeli da „trljaju ruke“, pristigli  srpski oficiri iz Soluna objasniše odluku Niške deklaracije. Razjasnivši da će pobednička vojnička čizma da odluči čija je zemlja. Srbi nikad nisu sumljali da pobedu uvek odnosi vera, istina i pravda, a onda je jasno da će ta pobednička čizma biti srpski opanci.

Proces formiranja dobrovoljačke divizije tekao je nesmetano. Ipak nastala situacija posle okupacije Srbije krajem 1915.godine i otežan dolazak na Solunski front, utiču na rusku sugestiju da se Srpska dobrovoljačka divizija uključi u deo ruskih snaga. Predviđeno je bilo da te snage dejstvuju zajedno sa rumunskom armijom, u planiranom napadu na austro-ugarske i bugarske snage. Ujedno je to i mogućnost direktnog učešća Srba iz Banata u oslobađanju svoje  zemlje od viševekovne ugarsko-austrijske okupacije. Smotra srpskih dobrovoljaca je održana na polju Hodinka kraj Odese. Samu smotru je izvršio Njegovo visočanstvo car Nikolaj Drugi Aleksandrovič Romanov sa svojom pratnjom. O tome je Svetislav Sveta Radulović zapisao:

„Jašući na konju car je obišao 1, 2. i 3. puk pozdravljajući vojsku: „Pomozi Bog junaci!”

              „Gledajući svojim blagim očima lica naša, kao da je hteo da se unese u dušu našu, da nam ulije utehu za pretrpljeno i nadu u ostvarenje onoga za čim je naša duša tada čeznula, za oslobođenjem naše Otadžbine. Odgovorismo uz gromoglasne povike: „Bog ti pomogao!”, pribeležio je mladi dobrovoljac. Car je potom odjahao na mesto sa kog je posmatrao defile trupa. Nailazili su pukovi u smaknutom poretku, u dve linije bataljona. Pisac ističe da je držanje, ravnanje i korak dobrovoljaca bilo ravno onome koji se mogu videti u mirno vreme i po garnizonima. Na carevu izjavu zadovoljstva – „Očenj harašo!”, prolomio se srpski vojnički zavet „Staraćemo se!” Po svršenom paradnom maršu, vojska se postrojila u krug sa jednom otvorenom stranom prema carskoj sviti, a car na svome alatu, sam bez ikakve pratnje, stade u sredinu polukruga okružen dobrovoljcima, odakle je izgovorio, koliko još pamtim, sledeće reči: „Srećan sam što sam u vama imao prilike da sretnem onaj deo hrabre srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet.

Biću još srećniji kada po završetku ovog rata vidim Srbiju veliku i snažnu!” Tog sunčanog majskog dana dugo se prolamalo „živeo”, dok se car, očigledno dobro raspoložen, vratio u krug svoje porodice i svite.

„Tih dana bio sam prosto opijen i van sebe od ushićenja i radosti što je moja malenkost učestvovala u tako velikom događaju. Ponosio sam se što sam Srbin i bio sam spreman podneti sve muke i patnje za ostvarenje naših ciljeva”, kazuje u svojim memoarima Svetislav.

A, tih dana završeno je formiranje 4. pešadijskog puka i pomoćnih trupa te je tako kompletirana divizija 15. maja od oko 13.000 srpskih dobrovoljaca položila zakletvu na vernost kralju Srbije Petru Prvom, a čekao ih je front u Dobrudži…“   (1)

Opremljena i naoružana, krenula je Srpska dobrovoljačka divizija sa zavidnim elanom u borbu, zajedno sa kozačkim pukovima. Njihovo junaštvo i požrtvovanost u borbama, zadivilo je ruskog cara, koji im je bio blagorodan što su bespogovorno ispunili njegovu molbu za učešće. Međutim, sa druge strane potpuno nespremna rumunska vojska, u sudaru sa Bugarima imala je ogromne gubitke. Kada su se još i mađarski pukovi potaknuti mržnjom naspram ideje o „Velikoj Rumuniji“ pridružili Bugarima i pomogli, usledio je potpun slom. Tako je posle kratkog vremena Rumunija kapitulirala. Srpska dobrovoljačka divizija, ponovo se vratila u Rusiju, da se spremi za dalek put do Vladivostoka, otkuda će brodovima za Solun.

Iako su u ratnim okršajima imali znatne gubitke, moral dobrovoljaca nije poljuljan. Srpski vojnik se za razliku od rumunskog nije dao pokolebati u borbi za slobodu svoje Otadžbine. Saznanje o početku velike kampanje u Americi koju vode Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, za okupljanje srpskih dobrovoljaca dalo je dodatnu snagu i motivaciju srpskim dobrovoljcima. Znali su oni da će nove snage koji će stići na Solunski front da uzmu učešća i u oslobađanju i srpskog Banata. Tako je i bilo 1918.godine, nepokolebljivi srpski heroji ovoga puta u „opancima francuske proizvodnje“ stižu  do Arada i do Temišvara, kao pobednici!

Da  bi  osujetili ovaj pobednički pohod srpske vojske, lokalni Nemci i Mađari iz Banata su 31.oktobra 1918, posle kapitulacije Austro-Ugarske, proglasili nezavisnu „Banatsku republiku“ sa sedištem u Temišvaru. Osnovna ideja i zahtev im je bio da ovu oblast umesto srpske zaposednu snage Antante. Hteli su na taj način da obezbede kontinuitet Ugarske i zadrže srpski Banat u sastavu Mađarske. Njihova ideja potrajala je taman do pojave prvog srpskog bataljona. Videvši Srbe „hrabri“ osnivači izmišljene republike će pobeći. Pobegli su u tada „revolucionarnu Budimpeštu“ pred gnevom srpskog naroda, koji nije bio ni obavešten o tom „samoopredeljenju Banaćana i Banaćanki“. Pokušali su doduše vođe samozvane „Banatske republike“ i puč, koji su organizovali 20 i 21 februara 1919. po gradovima Ugarske ali ih je Srpska vojska u tome osujetila.

Iako na pobedničkoj konferenciji u Versaju nije bilo carske Rusije, ipak je učešće Srpske dobrovoljačke divizije u Rumuniji bilo onaj činilac koji se nije mogao negirati. Tim pre što su samo Srbi i Rusi imali vojničkog uspeha, a rumunska armija imala samo poraze.  Tako je teritorija nekadašnje austro-ugarske pokraine Banat, podeljena između novonastale kraljevine SHS, Rumunije i Mađarske, a Kraljevina SHS će čak ustupiti i manji deo Rumuniji. Tako povučena granica uz manje izmene ostala je do danas.

Potvrdila se ispravnost procene ruske diplomatije i stava srpskih oficira, da će pobednička vojnička čizma biti jedini odlučujući činilac. Jeste da su te vojničke cipele bile francuske proizvodnje, jer su srpski opanci ostali iscepani po goletima Albanskih planina. Ali su u tim čizmama bile srpske noge među kojima i brojne noge dobrovoljaca, Srba- Banaćana. Oni su zajedno sa Gvozdenim pukom doneli slobodu svom rodu, sećajući se svečanosti u Odesi i defilea pred carem Nikolajem II Romanovim, dokazanim  srpskim zaštitnikom.

Srpska istorija puna je herojskih dela. Naravno imaju i drugi svojih momenata ali niko nema toliko i takvih kao narod svetog Save. Ono što nas čini posebnim nije ponos na herojska dela već činjenica da naši junaci nisu činili ništa čega bi se mi danas stideli. Neodustajanje od vere, istine, pravde ne čine nadljudi već oni koji imaju srce i dušu, oni koji se sa pravom zovu ljudima. Tako da to što su svetosavci kroz vekove pokazivali junaštvo i postajali heroji pokazuje samo da su oni za razliku od onih drugih, najpre ljudi.

                    Pokazujući da to nikakvim zverima i nikome neće dozvoliti da u njima promeni. Nisu heroji nikakvi nepostojeći ili izmišljeni likovi, to su samo oni koji su sigurni u svoje odluke i onda kada naiđu tegobe. Heroji su ustvari oni koji nisu promenili sebe, svoju veru i mišljenje ni onda kada su videli da će im to doneti nevolje. To su oni što se u teškim momentima naoružaju verom, vremenom i strpljenjem.  Spremni uvek da noseći svoje šajkače i opanke brane i odbrane srpske zemlje. Oni koji nikad i nikome neće dati srpsko Kosovo i Metohiju, Srpsku, Šumadiju, Rašku, Srem, Bačku, Banat…

Autor: Nenad BLAGOJEVIĆ –

– www.politika.rs/scc/clanak/374514/Ruski-car-odao-pocast-srpskim-dobrovoljcima

– sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9D%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B0_%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0%-D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

Morava pamti, a mi?

Toplički ustanak: Nema života bez slobode

Slovenački vuk, srpska vojska i oslobađanje Slovenije od Nemaca