fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Банатске игре

Први светски рат је српском народу донео незапамћена страдања, муке, патње, али и митске битке као и велику победу. Управо та победа извојевана вером и српским срцем, као и пад Хазбуршке монархије коначно доноси и остварење вековног сна. Вековног али досањаног сна да велика већина Срба живи у својој Отаџбини. Да би разумели тежину борбе коју су Срби прошли као и да у будућности не би правили или понављали грешке морамо добро упoзнати своју историју. Будемо ли је пажљиво читали и слушали нећемо заборавити ни пропустити оно најважније. Знаћемо како су Срби одмах по избијању Великог рата масовно из Аустроугарске прелазили у Краљевину Србију и пријављивали се у добровољце.

Ништа правим Србима није било тешко, све је било вредно слободе. То би се тако и наставило да им није био одсечен један од главних праваца доласка. Обзиром да су се Бугари као и увек руководили  интересом а не истином, изабрали су оне за које су они у том моменту веровали да ће победити. Сврставши се на страну Аустроугарске онемогућавају долазак српских добровољаца Дунавом. Тако долази до формирања спонтаног регрутног центра у Одеси. Ту где су већ највећи број регрута добровољаца били уствари заробљеници из аустро-угарске војске у Русији.   

 

                       «Априла 1916. стигли смо у Одесу. Наша поворка искићена заставама и војнички постројена, упутила се кроз град до штаба Српског добровољачког одреда у улицу Баљшаја Арнаутскаја. После ужасне сибирске зиме, у Одеси нас је дочекало дивно и топло пролеће. Народ руски нас је свуда у пролазу поздрављао и узвикивао: „Да здравствујут Серби, героји“, јер је овде већ било око 8.000 српских добровољаца”, пише у мемоарима Панчевац Светислав Света Радуловић, тада млади банкарски чиновник описујући делић свог дугог ратног пута руским фронтом од Иљева, Вороњежа и Уфе до логора у Сибиру и придруживању добровољачким јединицама, које су се обучавале на обали Црног мора». (1)

              Управо ово сећање из књиге „Мемоари једног војника“ морају нас подсетити и на сталне Банатске игре и игрице запада. На значај српске Војводине, али и на сталне, непрестајуће покушаје да се одвоји део српског корпуса и део српске територије од њене матице. У прошлости смо имали и мудрости и храбрости томе да се одупремо. Сигурно је да светосавци никад неће изгубити веру, част, чојство и храброст. Да не би изгубили мудрост и били преварени, да би и у будућности доносили праве одлуке морамо добро познавати своју прошлост. Потрудимо се зато да не заборавимо чињенице које нам историја јасно чува и казује. Будемо ли довољно мудри да у одлукама консултујемо своју прошлост, знаћемо ко нам заиста шта мисли. Тада ћемо са сигурношћу знати и како ми да се понашамо.

                     Историјски документи јасно говоре да је  Банат за Аустро-Угарску имао посебан значај. Имајући у виду да су немачки колонисти царице Марије Терезије чинили знатну популацију, у тој већински српској покрајини после 1775. године када почињу да се досељавају. Досељавање врше из далеког Schwabenlanda па их Срби спонтано називају још и „подунавске Швабе“.

Иако је  после Аустро-Угарске нагодбе, цивилна власт била угарска а војна граница укинута, планска колонизација Мађара која је уследила ипак није променила бројчани однос становништва. Срби су остали већина, поготово у делу који се раније називао  Великокикиндски привилеговани дистрикт. Опет са друге стране знатан број Румуна у Банату, учинио је да простор средњег Баната поприми карактер мешаног српско-румунске територије. Уједињење није било само територијално већ их је спајао и сједињавао и отпор великомађарским плановима.

После проглашења уједињења кнежевина Влашке и Молдавије долази до појачане активности присталица идеје „Велике Румуније“ (România Mare). Наравно није ова идеја настала сама од себе, опет је запад умешао своје прсте. На њеном ширењу нарочито су активни француски ђаци, након свог повратка из Париза. Кримски рат, довео је питање будућности ових румунских кнежевина у тежиште расправе на конференцији мира у Паризу 1856.године. Тада настају закулисне игре око уједињења кнежевина, што ће трајати до Берлинског конгреса када је призната независност нове државе Румуније, под жезлом т.ј. управом пруског принца Шарла Хоенцолерна.

Присталице  идеје „Велике Румуније“ укључивале су читав Банат до Тисе и до Дунава у ту своју визију. Нису се обазирали без обзира на бројност српског народа у тој аустроугарској покрајини.Опет се Европа понашала као да Срби не постоје. Наравно та идеја била је одувек подржавана и потпомогнута са запада, оданде где је свака идеја која је против или помаже слабљење Србије одувек имала сву подршку. 

Када се почетком Великог рата зараћене стране почеше освртати за будућим савезницима, сетише се Французи да већ постоји идеја „Велике Румуније“. Рођена раније наравно у Паризу, и поче испитивање расположења у тадашњој Румунији за могућност њеног настанка. Уз битну ситницу да уђу у рат на страни земаља Антанте, како би као победници били и награђени. Онако како српска зла маћеха, Европа увек чини, наравно српском територијом!

„Од свих ратника најјача су два: време и стрпљење“

                                                                                                        Лав Николајевич Толстој

 

Разуме се, наши „пријатељи и савезници“ Србију нису ни питали за њен пристанак. Па нам је остало само време и стрпљење. Иако је већ јавно објављена Нишка декларација (1914), која је садржавала  у себи и српски Банат, као неотуђиви део!(2) Немојмо се зато ни данас чудити што вечину западних „демократија“ не интересује Устав Србије у коме јасно стоји да су Косово и Метохија неотуђив и неодвојив део Србије. Наше је да се и данас наоружамо вером, временом и стрпљењем.

Русија је пажљиво пратила ове игре око Баната баш као што и данас чини око Косова. Увек показујући да разуме свој братски српски народ, и да ће кад год буде у могућности бити уз своју браћу. Управо одлука о српским добровољцима из редова аустро-угарских ратних заробљеника, делом је инспирисана чињеницом да велик број тих војника и потиче из Баната, а Срби су.

Када је у Одеси почело окупљање будућих добровољаца, побринули су се католички кругови Мађара и Хрвата да „добронамерно упознају“ Србе са планом да се цео Банат уступи Румунији, како би приступила снагама Антанте. Настала „забуна“ је изазвала жељено  превирање међу добровољцима. Таман кад су католици почели да „трљају руке“, пристигли  српски официри из Солуна објаснише одлуку Нишке декларације. Разјаснивши да ће победничка војничка чизма да одлучи чија је земља. Срби никад нису сумљали да победу увек односи вера, истина и правда, а онда је јасно да ће та победничка чизма бити српски опанци.

Процес формирања добровољачке дивизије текао је несметано. Ипак настала ситуација после окупације Србије крајем 1915.године и отежан долазак на Солунски фронт, утичу на руску сугестију да се Српска добровољачка дивизија укључи у део руских снага. Предвиђено је било да те снаге дејствују заједно са румунском армијом, у планираном нападу на аустро-угарске и бугарске снаге. Уједно је то и могућност директног учешћа Срба из Баната у ослобађању своје  земље од вишевековне угарско-аустријске окупације. Смотра српских добровољаца је одржана на пољу Ходинка крај Одесе. Саму смотру је извршио Његово височанство цар Николај Други Александрович Романов са својом пратњом. О томе је Светислав Света Радуловић записао:

„Јашући на коњу цар је обишао 1, 2. и 3. пук поздрављајући војску: „Помози Бог јунаци!”

              „Гледајући својим благим очима лица наша, као да је хтео да се унесе у душу нашу, да нам улије утеху за претрпљено и наду у остварење онога за чим је наша душа тада чезнула, за ослобођењем наше Отаџбине. Одговорисмо уз громогласне повике: „Бог ти помогао!”, прибележио је млади добровољац. Цар је потом одјахао на место са ког је посматрао дефиле трупа. Наилазили су пукови у смакнутом поретку, у две линије батаљона. Писац истиче да је држање, равнање и корак добровољаца било равно ономе који се могу видети у мирно време и по гарнизонима. На цареву изјаву задовољства – „Очењ харашо!”, проломио се српски војнички завет „Стараћемо се!” По свршеном парадном маршу, војска се постројила у круг са једном отвореном страном према царској свити, а цар на своме алату, сам без икакве пратње, стаде у средину полукруга окружен добровољцима, одакле је изговорио, колико још памтим, следеће речи: „Срећан сам што сам у вама имао прилике да сретнем онај део храбре српске војске, чијој се храбрости диви цео свет.

Бићу још срећнији када по завршетку овог рата видим Србију велику и снажну!” Тог сунчаног мајског дана дуго се проламало „живео”, док се цар, очигледно добро расположен, вратио у круг своје породице и свите.

„Тих дана био сам просто опијен и ван себе од усхићења и радости што је моја маленкост учествовала у тако великом догађају. Поносио сам се што сам Србин и био сам спреман поднети све муке и патње за остварење наших циљева”, казује у својим мемоарима Светислав.

А, тих дана завршено је формирање 4. пешадијског пука и помоћних трупа те је тако комплетирана дивизија 15. маја од око 13.000 српских добровољаца положила заклетву на верност краљу Србије Петру Првом, а чекао их је фронт у Добруџи…“   (1)

Опремљена и наоружана, кренула је Српска добровољачка дивизија са завидним еланом у борбу, заједно са козачким пуковима. Њихово јунаштво и пожртвованост у борбама, задивило је руског цара, који им је био благородан што су беспоговорно испунили његову молбу за учешће. Међутим, са друге стране потпуно неспремна румунска војска, у судару са Бугарима имала је огромне губитке. Када су се још и мађарски пукови потакнути мржњом наспрам идеје о „Великој Румунији“ придружили Бугарима и помогли, уследио је потпун слом. Тако је после кратког времена Румунија капитулирала. Српска добровољачка дивизија, поново се вратила у Русију, да се спреми за далек пут до Владивостока, откуда ће бродовима за Солун.

Иако су у ратним окршајима имали знатне губитке, морал добровољаца није пољуљан. Српски војник се за разлику од румунског није дао поколебати у борби за слободу своје Отаџбине. Сазнање о почетку велике кампање у Америци коју воде Михајло Пупин и Никола Тесла, за окупљање српских добровољаца дало је додатну снагу и мотивацију српским добровољцима. Знали су они да ће нове снаге који ће стићи на Солунски фронт да узму учешћа и у ослобађању и српског Баната. Тако је и било 1918.године, непоколебљиви српски хероји овога пута у „опанцима француске производње“ стижу  до Арада и до Темишвара, као победници!

Да  би  осујетили овај победнички поход српске војске, локални Немци и Мађари из Баната су 31.октобра 1918, после капитулације Аустро-Угарске, прогласили независну „Банатску републику“ са седиштем у Темишвару. Основна идеја и захтев им је био да ову област уместо српске запоседну снаге Антанте. Хтели су на тај начин да обезбеде континуитет Угарске и задрже српски Банат у саставу Мађарске. Њихова идеја потрајала је таман до појаве првог српског батаљона. Видевши Србе „храбри“ оснивачи измишљене републике ће побећи. Побегли су у тада „револуционарну Будимпешту“ пред гневом српског народа, који није био ни обавештен о том „самоопредељењу Банаћана и Банаћанки“. Покушали су додуше вође самозване „Банатске републике“ и пуч, који су организовали 20 и 21 фебруара 1919. по градовима Угарске али их је Српска војска у томе осујетила.

Иако на победничкој конференцији у Версају није било царске Русије, ипак је учешће Српске добровољачке дивизије у Румунији било онај чинилац који се није могао негирати. Тим пре што су само Срби и Руси имали војничког успеха, а румунска армија имала само поразе.  Тако је територија некадашње аустро-угарске покраине Банат, подељена између новонастале краљевине СХС, Румуније и Мађарске, а Краљевина СХС ће чак уступити и мањи део Румунији. Тако повучена граница уз мање измене остала је до данас.

Потврдила се исправност процене руске дипломатије и става српских официра, да ће победничка војничка чизма бити једини одлучујући чинилац. Јесте да су те војничке ципеле биле француске производње, јер су српски опанци остали исцепани по голетима Албанских планина. Али су у тим чизмама биле српске ноге међу којима и бројне ноге добровољаца, Срба- Банаћана. Они су заједно са Гвозденим пуком донели слободу свом роду, сећајући се свечаности у Одеси и дефилеа пред царем Николајем II Романовим, доказаним  српским заштитником.

Српска историја пуна је херојских дела. Наравно имају и други својих момената али нико нема толико и таквих као народ светог Саве. Оно што нас чини посебним није понос на херојска дела већ чињеница да наши јунаци нису чинили ништа чега би се ми данас стидели. Неодустајање од вере, истине, правде не чине надљуди већ они који имају срце и душу, они који се са правом зову људима. Тако да то што су светосавци кроз векове показивали јунаштво и постајали хероји показује само да су они за разлику од оних других, најпре људи.

                    Показујући да то никаквим зверима и никоме неће дозволити да у њима промени. Нису хероји никакви непостојећи или измишљени ликови, то су само они који су сигурни у своје одлуке и онда када наиђу тегобе. Хероји су уствари они који нису променили себе, своју веру и мишљење ни онда када су видели да ће им то донети невоље. То су они што се у тешким моментима наоружају вером, временом и стрпљењем.  Спремни увек да носећи своје шајкаче и опанке бране и одбране српске земље. Они који никад и никоме неће дати српско Косово и Метохију, Српску, Шумадију, Рашку, Срем, Бачку, Банат…

Аутор: Ненад БЛАГОЈЕВИЋ –

– www.politika.rs/scc/clanak/374514/Ruski-car-odao-pocast-srpskim-dobrovoljcima

– sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9D%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B0_%D0%B4%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B0%-D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0

Извор: Фонд стратешке културе

Везане вијести:

Морава памти, а ми?

Топлички устанак: Нема живота без слободе

Словеначки вук, српска војска и ослобађање Словеније од Немаца

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

2 Responses

  1. Baš smo se usrećili mi potomci Banatskih dobrovoljaca. Trebali smo da insistiramo na nezavisnosti od AU i Srbije koja je proglašena 1918 i trajala svega mesec dana.

Оставите одговор на Torontal Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: