Волков: Geschichtspolitik - Историјски инжењеринг

Није касно да Скупштина Србије донесе серију Резолуција или Декларација којима ће одредити политику безбедности и заштиту државних интереса. Нови Документи не треба и неће да унесу немир, неће имати лустрационе намере за Резолуције или Документе које је донеле Скупштине ранијих сазива. Просто, стручни ентузијасти, да не кажем експерти, треба да припреме материјале са којима ће упознати јавност, да их преко независних и зависних средстава пропаганде (медија) пусте на јавну дискусију. Након расправе, професионалних круглих столова и резултата који буду достигнути, Скупштина може да утврди и обзнани Документа. Да обзнани народну вољу, да се око те воље окупи власт и конзензусом изнесе план средњерочног економског развоја и безбедносне политике. 

Пођите од аксиоме да се истина и догађаји не могу констатовати било каквим одлукама, резолуцијама, политичким договорима, заштићеним или лажним сведоцима. Познато је да је Међународни суд доносио разне одлуке које тешко оптужују српски народ. Последице тих Одлука тешке су за Србе. Срби, српски војни и цивилни руководиоци су оптужени, а неки осуђени на дугорочну робију за најтежа кривична дела, па и за геноцид.

Зна се шта је геноцид, дефиниција са свим модификацијама је позната. Чланом II и III Конвенције Генералне скупштине ОУН о спречавању и кажњавању геноцида из децембра 1948. геноцид се осуђује као дело извршено у намери да се у целости или делимично уништи нека национална, етничка, расна или религиозна група. По клаузулама Конвенције казниће се сви извршиоци, саучесници и подстрекачи, као и покушаји и удруживања ради вршења геноцида. Ако се утврди да се десио геноцид, планери и организатори треба да сносе већу одговорност него идентификовани извршиоци. Има индиција и чврстих доказа да су планери и наредбодавци тог трагичног догађаја пореклом из Америке и Босне. Помињу се Билл Клинтон и Алија Изетбеговић са Насером Орићем као извршиоцем. Разлог је био – наместићемо злочин који би имао за последицу - оправдање за бомбардовање српских положаја, да се уништи војска Републике Србије.

Србија је обавезна да предузме све мере да се историјски инжењеринг и тај „планирни геноцид“ истражи, да се утврде чињенице и догађаји како се стварно десиле. Да се почне од програмске Декларације коју је написао Алија Изетбеговић, потом од „прве испаљене пушке“, почетка ратних операција, планирања акција, до дана данашњег. 

Одлука Међународног суда да је извршен геноцид донета је на основу изјава извршиоца конретног дела, Многи извршиоци – конкретна лица - су идентификоваи, а нису ни саслушани нити позвани на одговорност, нити су Срби. То аутоматски значи да имају заштиту, да њихов заштитник стоји иза њиховог дела. Нажалост, српске власти стале су иза тих инжењеринг одлука, значи и и као заштитници тих зликоваца. Већина извршилаца нису познани ни пред иједан суд, него су разним декларацијама и манипулацијама ослобођени, а Србија преузела туђу одговорност. Приведите извршиоце суду. Они имају шта да кажу и као сведоци, посебно што акт геноцида не застарева.

У немачком језику постоји назив Geschichtspolitik. Могло би да се преведе као „напричана политика“. Код Срба је постојао израз „историјска истина“. У време комунизма то је била „испричана политика“ тј. једно те исто. Наиме, политичарима, одн победницима није била важна истина, него су историју узели у своје руке. Једноставно су рекли – што да се бавимо историјском науком, шта ће нам историчари, ми треба да узмемо историју у своје руке. И узели су. Нашли су међу собом историчаре, поделили партијске улоге и одредли шта да пишу, шта да изоставе. Писали су истину на основу докумената која их је величала. Она историјска документа која им нису одговарала у достизању славе и циљева једноставно су или уништавали или прошли мимо њих. Тако је написана лажна односно непотпуна историја, историја са једне стране, историја победе, прича о победи . 

Задатак садашње и будућих генерација није да бришу ту историјску причу, него да је допуне чињеницама које су претходници мимоишли, да сви сазнају шта се дешавало, да чињенице заузму своје место. Ово се пре свега односи на догађаје на Балкану у последњој деценији ХХ века. Треба написати историју Балканских ратова у деветој деценији ХХ века, узроке и последице, перспективе.

Ево како Јуриј Володарски (www.2000,com.ua) разврстава већину ангажованих историчара: - каријеристи, којима није важно шта пишу и говоре, само да им за тај посао плате. Убеђени, историјски узбуђени (копају по архивама и траже истину) и на идиоте, којих је највише. Најбоље пролазе плаћени, који пишу и говоре како диктира моментална ситуација на терену. Убећени су у мањини, њих сви остали прогоне, оправдавајући свој нерад и незаслужене зараде.

Оставимо по страни питање да ли је неки злочин геноцид или није геноцид, најпре установимо чињенице шта се стварно десило и зашто се десило. Уствари – у Србији никога није интересовало шта се десило у Сребреници. Циљ скупштинске већине (126) био је да се додвори Међународном суду и самозваној Међународној заједници, који су „на невиђено“ били донели Одлуку  да се геноцид десио. РТС као „Јавни сервис (проблем) грађана Србије” који „не зна ништа“, на сав глас пропагирао је ову срамну Резолуцију..

Што се саме Сребренице тиче, није потребно да међународној заједници узалудно доказујете да ли је или није био геноцид. Не гурајмо ником прст у око. Они су донели Одлуку. Треба доказати шта се стварно десило. То би морао да буде циљ свих убеђених историчара и демократских умова. Тек када се утврде детаљи, када се утврди ко је планирао злочин, узроке, припреме и организацију – само по себи ће се наметнути и квалификација догађаја. Чини се да организатор бежи од утврђивања чињеница, за њих је Одлука донета – крај њихове приче. То је та Geschichtspolitiк (у Пољској је употребљаван термин Polityka historycyhna), уместо утврђивања чињеница, одлучивање да се утврди нешто што није било, као да је било. Дакле, ради се о „историјском инжењерингу“, чињенице се мимоилазе, уопште се не помињу, о нечему победници ћуте као у гробу, о другом говоре и одлучују како им се свиђа, како силеџијама одговара. Нажалост, тако се пише и савремена историја.

Карактеристичан је пример голодомора у Украјини. Председник Јушћенко планирао је и чинио све да „међународна заједница“ донесе Одлуку да је голодомор геноцид Украјинског народа. Како – паролом - дајте што више жртава. Ишао је по селима, агитовао народ да пријављује жртве. Чињеница да је у исто време голодомор био у Руском Поволжју, у Кини, Афричким земљама, није важно. Важно је да се донесе Одлуке да је у Украјини био геноцид над украјинцима. 

Можете се сетити сличног историјског инжењеринга који се десио на српском Косову и Метохији. Показала га је и телевизија. Наиме, у дечијем интернату, где су била смештена српска, албанска и друга деца, храном су била отвована само албанска. Иста храна, смештај, особље. То је било тровање – по етничком признаку. Да није трагично било би смешно. Албанци су иснструирали своју децу како да се понашају, да изигравају отроване, да се ваљају по креветима тражећи помоћ, док су се неалбанска деца смејала и понашала нормално. Албанска деца ко деца, најавом телевизије била су по креветима, болесна, а када телевизија „оде“ – камерман телевизије омане и покаже секвенцу како се та деца радују.


С правом господин Чворовић у чланку „Сребреница и Војводина у фокусу петоколонаша“ констатује да је РТС „ у погледу новинарске „истине” и даље хашки, вашингтонски и бриселски сервис, а да је у домену финансирања остао „Јавни сервис грађана Србије”. Диригенти растурања Југославије не могу да се зауставе. Организатори балканске кланице раде све, предузимају и финансирају конкретне мере да комадање продуже, све под паролом „борбе за демократију и људска права“. Њихови домаћи лобисти подгревају атмосверу таквом жестином, тражећи нове „хероје“, који би полако и сигурно довели до велике свађе и грађанског рата. Највише остатака комунизна аустро-угарског типа јавља се у Војводини. Самозване перјанице галаме свим средствима, машу заставама. хералдиком, Статутом, Бриселом. Србија их не интересује. Очекујте да се брзо јаве њихови спонзори, да их заштите. Спречите их у својим намерама. Имате подршку целог мирољубивог света.

Андреј Волков

Извор: Видовдан