СУТРА ПАРАСТОС ЗА 305 УБИЈЕНИХ СРБА
Код Централног споменика за 305 погинулих српских цивила и војника у Скеланима код Сребренице сутра ће бити служен парастос и обиљежене 22 године од страдања 69 мјештана убијених 16. јануара 1993. године.
Парастос ће у 12.00 часова бити служен за све жртве са подручја бивше општине Скелани погинуле у току рата и том приликом биће прислужене свијеће за покој душа настрадалих и положено цвијеће код Спомен-обиљежја.
Јаке муслиманске снаге од неколико хиљада војника из Сребренице, под командом Насера Орића, напале су у рану зору 16. јануара 1993. године српска села око Скелана и упале у ово мјесто на обали Дрине.
Муслиманске јединице упале су у села прије сванућа, убијајући и кољући цивиле на спавању у кућама, пљачкајући и уништавајући све што су стигле, настављајући етничко чишћење у Подрињу започето још у априлу и мају 1992. године нападима на српска села Студенац, Гниона, Осредак, Вијогор, а онда и на братуначка села Загони, Магашићи, Ранча...
Тог кобног дана убијено је чак 69 становника овог краја, а двије трећине настрадалих били су цивили, међу којима и неколико дјеце.
Рањено је 165 мјештана, а од 30 заробљених половина није преживјела мучења у сребреничким казаматима и њих четворо још се воде као нестали.
Бјежећи од потпуног уништења, становништво је тражило спас у повлачењу према граничном мосту ка Бајиној Башти у Србији, док су неки покушали спасити животе препливавањем ледене Дрине.
Мост преко кога се цивилно становништво једино могло пребацити у Србију био је под сталном митраљеском ватром и постао је српско стратиште, па је у покушају бјекства на мосту и у његовој близини настрадало највише цивила, као и у таласима Дрине.
Најмлађа жртва био је петогодишњи Александар Димитријевић, а његов брат Радислав имао је свега 11 година. Са мајком Милицом покушали су побјећи у Бајину Башту, али су код граничног моста погођени куршумима.
Миленија Митровић тог 16. јануара била је заробљена у свом дворишту са још шест чланова своје фамилије. Њеног супруга Радивоја злочинци су заклали.
"Заробили су нас и тукли водећи према селу Пољак. Ту су ме натјерали да носим врећу опљачкане пшенице до 20 километара удаљеног села Карачићи. Тукли су нас и у логору у Сребреници гдје сам провела три седмице до размјене", присјећа се Миленија, којој је од батина била сломљена вилица, избијени сви зуби.
Митровићева прича да су их у логору свакодневно тукли и да нису добијали храну, па су неки заробљеници умрли од посљедица тортуре и глади.
Гордана Секулић убијена је на мосту, а њена два сина су срећом остала непогођена и живе у Сребреници са оцем Мирком.
Малољетни Цветко Ристић из Кушића остао је без цијеле породице, куће и имовине. Убијени су му родитељи, сестра и брат који још није пронађен, а тек након 16 година обновљена му је кућа.
Настојећи да затру све што је српско на овом подручју, муслиманске снаге су тог дана опљачкале и спалиле српска села Ћосићи, Костоломци, Клековићи, Божићи, Блажијевићи, Колари, Зечевићи, Кушићи, Стајшићи, Малташи, Стублови, Араповићи, Бујаковићи, Лијешће, дио српских Скелана и још неколико села.
Нису стигли до Црвице, Жабоквице и Петриче и то су једина три српска села у сребреничкој општини која нису спаљена у протеклом рату.
Прије парастоса у Скеланима цвијеће ће бити положено на спомен-обиљежја настрадалим Србима у Ћосићима и Калиманићима.
За бројне почињене злочине над Србима у Подрињу, па ни за ове у Скеланима, које су починиле муслиманске снаге, ни након 22 године, нико није одговарао.
Извор: 
Везане вијести: