СРЕБРЕНИЦА: ДА РЕЗИМИРАМО, ПА ДА ПОЂЕМО ДАЉЕ
Доста тога се издешавало на сребреничком фронту од како смо задњи пут, пре око годину и по дана, објавили последњи ретроспективан преглед овакве врсте. Време је да опет направимо једну општу процену ситуације, пре него што кренемо даље.
Али прво, биће од користи да ту процену ставимо у оквир мисије наше невладине организације. Супротно од тврдњи необавештених (или злонамерних) посматрача, та мисија није да се било шта „негира,“ него је да се нешто открије. Простим језиком речено, наша мисија није да „негирамо геноцид у Сребреници“ него да откријемо шта се у Сребреници догодило. Сирови умови можда неће приметити разлику, али она је огромна. Тек када се чињенице буду прикупиле моћи ћемо да се упустимо у њихово тумачење. Тврдња да се оно што се догодило у Сребреници своди на мантре о „геноциду“ у којем је по кратком поступку „8,000 мушкараца и дечака“ било стрељано једно је од могућих објашњења расположивих чињеница. Али то није једино објашњење, нити то може послужити као искључиви аналитички репер. „Чињенице“ које се конструишу или бирају по принципу подесности да би се уклопиле у унапред одређена тумачења не представљају допринос знању. „Тумачења“ која на њима почивају то су још мање. Ми се трудимо да формирамо једну чињеничну базу која ће моћи да издржи критичко испитивање и помоћу које ћемо моћи да водимо расправу, без да ће ико имати изговор да наше податке ставља под знакове навода. Тек пошто успешно обавимо тај задатак, моћи ћемо да се бавимо тумачењима. Има ли ико неки убедљив приговор на овакав план рада?
Жалосно је што је, у недостатку слободне расправе по овом питању, пропагандни наратив о Сребреници (за пример, погледајте две мантре које се наводе горе) постао нормативан за размишљање „исправномислећих“ (у ствари, групномислећих) људи. Став да би „порицање геноцида“ требало третирати као озбиљну оптужбу против било кога, па чак као нешто што захтева правдање, представља одраз деградираности критичког размишљања данас. У Сједињеним Државама, земљи где се још увек уважавају највиши стандарди када је у питању право појединца да заступа гледишта по свом избору, кратак одговор на оптужбу за „негирање геноцида“ гласио би: па шта? Хвала Богу или Алаху, у Америци свако још увек има право да пориче било шта ако у то не верује. Надајмо се да ће то корисно начело бити усвојено и у Европи пре него што се она коначно не уруши.[1]
Наши читаоци сигурно схватају о чему је реч. Прво се нешто мора барем prima facie доказати па тек онда би негирање истог могло постати рационална могућност. Наш је став да тренутно расположиви докази не подржавају закључак да у правном смислу оно што се догодило у Сребреници јесте геноцид, нити да форензички докази – у оној мери у којој су нам познати, а ми смо сигурни да смо видели све што стоји на располагању – не подржавају фамозни закључак о „8,000 мушкараца и дечака.“ Према томе шта се сада од нас очекује? Треба ли да у јавности лицемерно одобравамо политички коректно групномислеће гледиште, док приватно мрмљамо eppur si muove, или би било боље да урадимо интелектуално и морално исправну ствар? А шта би то могло бити, питате ви. Па оно што заправо радимо. Да парафразирамо речи Ламарка, то је да urbi et orbi свима у лице кажемо следеће: хипотезе о геноциду и о 8,000 погубљених мушкараца и дечака једноставно нам нису потребне да би се објаснило шта се догодило у Сребреници.
Изгледа да нисмо усамљени у одбацивању тих политички коректних хипотеза. Јавност у утицајним земљама Запада (заборавите на измишљену „међународну заједницу“ зато што становници Аргентине, Јужне Африке, Кине или Русије имају преча посла него да се клањају сребреничком наративу, а у оној мери у којој му поклањају пажњу они су подједнако скептични као и ми) постаје све уморнија од агресивног и упорног наметања секташког тумачења тих догађаја. Про форма изјавама њихових државних функционера на ту тему, када су у обавези да нешто кажу на годишњицу или неком другом сличном приликом, пошто су сатерани уза зид неумољивом логиком сопствене пропаганде, све више недостаје унутрашње убеђење. Можда су наши скромни напори у томе били фактор, али из више конвергентних разлога сада се припрема терен за нови поглед на Сребреницу. Поглед, не „ревизију,“ зато што ништа није поуздано утврђено па самим тим нема ничега ни да се ревидира.
Довољно је поменути само неке од назнака долазећег „сребреничког пролећа,“ да употребимо однедавну поштапалицу позајмљену из једног другог геополитичког театра.
Раније ове године, једна задивљујућа екипа америчких и британских научника који припадају „Групи за проучавање Сребренице“ (Srebrenica Study Group) под руководством професора Едварда Хермана објавила је своју бритку анализу, „Сребренички масакр: Докази, Контекст, Политика.“ [2] Од поднаслова па надаље, студија се усредсређује на све главне аспекте сребреничке проблематике које чињенично и интелектуално осиромашени званични наратив систематски изоставља. Како можемо да расправљамо о једном монументалном ратном злочину (без обзира да ли је број жртава био преувеличан на 8,000 или је права цифра ближе 800) без адекватних Доказа? Како можемо да говоримо о наводном тродневном убијању које треба да представља геноцид, али без да у обзир узимамо Контекст, што би у најмању руку морало да обухвати разматрање претходног понашања друге стране, као и општи историјат односа између те две заједнице, да не говоримо о циљевима и интересима заинтересованих страних чинилаца? Како можемо запоставити Политичку димензију једног злочина који упадљиво никада није био третиран као предмет прописне криминолошке истраге, где су форензички докази од самог почетка били стављени ван домашаја свих којима није у интересу промовисање једног специфичног става по овом питању, и када се у више земаља слобода неометаног истраживања налази под непрекидним нападом за наводни преступ „негирања геноцида,“ што се у судској пракси тумачи на најшири могући начин да би се обезбедили осуда и кажњавање унапред предодређених преступника? [3]
Али чак пре објављивања ове студије, у априлу ове године одиграо се догађај од кључног значаја у Норвешкој и он је од тада попримио обележје незауставивог тренда. Норвешка Државна Телевизија (NRK) емитовала је документарац „Сребреница – издани град,“ редитеља Оле Флијума и Дејвида Хебдича, који виђење Сребренице из основа мења.[4] Одмах затим уследио је подједнако невероватан документарац истих редитеља, „Трагови изСарајева.“ Поред експлозивног садржаја, невероватна ствар у вези са овим документарцима је чињеница да је једна државна телевизија одлучила да их емитује. То већ само по себи на драматичан начин потврђује у коликој је мери званична сребреничка прича у широком свету – потрошена. Али ускоро су уследили још невероватнији догађаји у либералној и често несносно конформистичкој и политички коректној Скандинавији. Шведска Државна Телевизија, по угледу на норвешке колеге, такође је емитовала оба документарца, не обраћајући ни трунку пажње на бесне протестне урлике ушанченог бошњачког лобија и његових савезника. Након што су у обе земље изгубили медијску битку, побеснели лоби и његове присталице осветнички су се обрушили на појединце које су сматрали кривим за свој фијаско. Поднели су притужбу против оба редитеља пред Norsk Faglige Utvalg (PFU), професионалним удружењем новинара у Норвешкој. Ми ћемо објавити ту притужбу као и бриљантан одговор, тачку по тачку, редитеља Флијума и Хебдича чим од њих будемо добили дозволу да то учинимо.
У Шведској, пошто је и тамо пропао њихов покушај да шведским гледаоцима ускрате могућност да на својој телевизији виде документарце по питањима од јавног значаја, а који су у њиховој земљи потпуно у складу са законом, озлојеђени лобисти поднели су интерну притужбу Државној Телевизији против особља задуженог за програмирање зато што је, својом „небудношћу,“ омогућило емитовање спорних документараца. Порука коју је арогантни и глупи сребренички лоби послао скандинавској јавности била је јасна: Вама је забрањено да у својим земљама нешто гледате ако ми то не одобравамо. Као што су ускоро затим сазнали у суседној Данској, то није прави начин да се (по незаборавним речима америчког PR мага Дејла Карнегија) „стичу пријатењи и утиче на људе.“
Данска Државна Телевизија првобитно је изразила интересовање за откуп права да емитује само један од ова два документарца. Међутим, пошто су видели гужву у Норвешкој и Шведској, Данци су променили своју намеру и уместо да емитују један, одлучили су да емитују оба филма. Као што су могли предвидети сви осим њих самих, бумеранг који су лансирали идиотски балкански цензори вратио им се, и то жестоко.
Како ствар стоји, цела Скандинавија је сада упозната са шокантном позадином Сребренице, и то непосредно из исказа Бошњака који су били посматрачи или учесници у тим догађајима, а које су Флијум и Хебдич интервјуисали. Испоставља се да права прича добрим делом иде уназад до септембра 1993. у Сарајеву када је г. Алија Изетбеговић приспелој сребреничкој делегацији пренео наводну понуду председника Клинтона да би требало да пусте Србе да побију 5,000 Муслимана да би се на тај начин створио изговор за америчку војну интервенцију на страни сарајевске владе. Изетбеговићев суштински план, како га је он представио делегацији, темељио се на размени територија: Срби су прво намамљени да нападну и да изврше покољ, и затим им се допушта да задрже Сребреницу, али после тога Сарајево је компензовано тако што му се за узврат препушта српска општина Вогошћа. Филм је богат детаљима и сведочанствима из прве руке и он се мора одгледати у целини да би се све његове импликације могле схватити. Међутим, пре или касније интелигентан гледаоц неизбежно ће поставити питање: ако су ове позадинске махинације истина, и ако је прави мотив иза свега овога размена територија на начин који је прихватљив обема странама, и ако је то било изведено уз садејство муслиманске владе, са узгредним масакром намештеним да скрене пажњу и прикрије трагове, шта ћемо онда са геноцидом? Зар геноцид није, по речима Луиса Морена Окампа, тужиоца Међународног Кривичног Трибунала (ICC) и по бројним другим ауторитетима, злочин са специфичном намером? [5]
Јасно је да је једна од опасности од овог документарца баш то што би могао да подстакне на аналитичко размишљање које би одвело закључцима који су неспојиви са „геноцидном“ верзијом догађаја у Сребреници. А интервју који је у филму приказан са америчким обавештајцем Џоном Шиндлером могао би још задати и coup de grâce тој верзији. Шиндлер тврди да је, према његовим подацима, састав људских губитака везаних за Сребреницу око 5,000 погинулих у легитимним борбеним дејствима током пробоја према Тузли од 11. до 16. јула 1995. док је погубљених заробљеника било око 2,000. Шиндлер је – вреди додати – у тој фази рата био стациониран у Босни као врхунски аналитичар америчке Агенције за Националну Безбедност (NSA) па се на основу тога може предпоставити да је имао доступ чињеницама које нису биле обојене пропагандом. Према томе, да ли је то још увек геноцид? Или је то – како га радије назива судија Хашког трибунала Кристоф Флиге – масакр? [6]
Више чак није ни битно какве ће нове чињенице испливати или каква ће се критичка питања поставити. Важно је само да истраживања иду својим током. Фигуративне батине које је сребренички лоби добио у Скандинавији током задњих неколико недеља доказују ван сумње да се поклопац не може држати на лонцу заувек. Запис на зиду је више него јасан: ако сребренички лоби не ублажи своје екстремне захтеве и ставове, предстоји му спектакуларна пропаст.
Исцрпљеност јавности након деценије и по ритуалног понављања шаблонских фраза, у комбинацији са обелодањивањем катастрофалних нових доказа, а можда и са предстојећом геополитичком ирелевантношћу Босанских Муслимана као примера „толерантности“ и „пријатељства“ Запада према Исламу, све то ускоро ће учинити сребренички наратив неодрживим у садашњем облику. Његови непромишљени бошњачки поборници тада ће бити суочени са немилим избором: безнадежно наставити са заступањем изгубљеног случаја без логистичке подршке (од које су постали зависници) својих западних стратешких партнера и спонзора, или признати пораз.
Приликом процењивања расположивих могућности, требало би већ сада да почну са постављањем самима себи неколико трезвених питања. На пример, како ће реаговати када интереси њихових садашњих партнера пођу неким другим правцем и када ти партнери почну да отварају и објављују сопствене сребреничке досијее (Шиндлер их је само мало отшкринуо), чиме ће нам омогућити да стварно дођемо до многих података који су нам сада само у домену претпоставке? Тај судњи дан ће неизбежно доћи.
Ми смо свакако за тај дан спремни, али неопходно је да се муслимански народ Босне (њихове корумпиране вође нас не занимају) спреми такође. Они су били жртве, скупа са својим суседима Србима и Хрватима, једне стравичне кланице коју су подстакле снаге извана, а које не гаје ни трунку љубави према иједној од сукобљених страна али које су врло заинтересоване да остваре хегемонистичку контролу над свим својим подељеним и ослабљеним балканским пионима. После петнаест година размишљања, изгледа да је Хакија Мехољић, коме дугујемо обелодањење оне циничне понуде Алије Изетбеговића да се импровизује клање народа Сребренице зарад „виших“ политичких циљева, најзад схватио игру, барем судећи по једном недавном интервјуу:
„Мислим да је одређени број људи знао шта се спрема ... Што време више пролази, све сам ближе уверењу да је тај несрећни рат био обична намештаљка у игри моћника који су одлучивали о нашим судбинама као да је реч о мравима. Док смо се ми међусобно мрзели, убијали и клали, они горе су све то посматрали као прилику за одличан бизнис.”[7]
Ми желимо да се крене даље, али да бисмо остварили највећи могући успех ми (а то значи сви који смо искрено заинтересовани за Сребреницу) морамо пронаћи не само заједнички језик већ исто тако – а то је заиста кључна ствар – заједничку чињеничну платформу, којој би сви објективно могли дати сагласност. Антагонистички приступ Сребреници, на начин програмираних инсеката како то описује Хакија Мехољић, доноси корист једино оним „моћним интересима“ на које он алудира и то неће допринети ништа да се ублажи ичији бол или да се ичији живот побољша. Зато треба да себи поставимо циљ да заједно и без политичких предуслова било какве врсте радимо на проналажењу истине.
Од тог циља нико не би требало да се препадне. Нема муслиманске или српске истине зато што је истина универзална, без етничког или верског предзнака.
[1] Потпуну бесмисленост овакве оптужбе ненамерно је илустровала новинаркеаВалери Хопкинс у свом недавном тексту у BalkanInsight где покушава да оспори кредибилитет наше НВО: Comment on "Bosnian Serbs Funnel Taxes to Genocide-denying NGO"
Наш одговор је на сајту BalkanInsight повезан са чланком госпођице Хопкинс.
[2] The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics Превод на српски у издању наше НВО, Историјски пројекат Сребреница, биће објављен за врло кратко време.
[3] Осветољубиво гоњење у Швајцарској безначајног провинцијског листа “La Nation” само зато што су се на његовим страницама појавиле неке благе сумње у односу на званичну причу о Сребреници, парадигматично је у овом смислу. Прогонитељима је потпуно свеједно што се неутемељено позивају на параграф швајцарског Кривичног законика који нема никакве везе са њиховим суштинским оптужбама. За исцрпну расправу по овом питању, погледати: Бетонирање истине у Швајцарској
[4] Srebrenica: A Town Betrayed
[5] Sudanese legislators denounce ICC charges against Bashir
[6] По речима судије Флиге, “Строго говорећи, израз геноцид односи се само на Холокауст,“ Der Spiegel, 07/09/2009: UN Tribunal Judge on the Karadzic Trial
[7] Press [www.pressrs.ba], број 1529, 16. септембар, 2011, Борис Кнежевић: "Нудили су ми паре да ћутим о Сребреници“.
Srebrenica Historical Project
Postbus 90471
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+31 64 878 09078 (The Netherlands)
+381 64 403 3612 (Serbia)
Internet site: www.srebrenica-project.com