Снага сребреничког маркетинга
У одмеравању снага “црних” и “белих” победили су “плави”! Ни кад се споје све Жена у црном и сви Срба у белом који су у уторак били на Тргу није нас било више од “момака у плавом”!
Активисткиње невладине организације “Жене у црном” у уторак увече су у знак сећања на “злочин у Сребреници” организовале још један “перформанс” у коме су се свим снагама стуштиле на Србију и Србе. Већ првих пар реченица у којима су истакле да је “Сребреница парадигма свих српских злочина и да је то савремени Аушвиц” мени су били довољни да ми се желудац окрене. Али, трудићу се да будем што објективнија у смислу да ћу што реалније пренети оно што се дешавало на Тргу.
Већ од 17 часова почеле су да се групишу полицијске снаге. Избројали смо пет марица – четири испред Музеја и једна код пешачког прелаза према Народном позоришту. Нешто после 19 су се појавиле прве групе “Жена” које су се Тргу приближавале из правца Кнеза уз полицијску пратњу. Потрајало је док су се све окупиле, а онда је кренула “фешта”. Полицијски кордон испред њих, иза њих, поред њих. Окружене са свих страна. Онда народ. Они у “Белом”, случајни пролазници, неми посматрачи. Иза њих опет кордон. Да се нађе. За сваки случај. Кордон је стајао око пет метра испред њих. Посматрачи су могли да приђу кордону до пола метра. Не ближе. Слободна процена је да је било око 150-200 полицајаца у униформи. Колико их је било у цивилу то знају само они. Судећи по погледима, фотографисању посматрача процена је да их је све скупа, у униформи и цивилу, било пар стотина, можда и око 1.000.
Они који су се ту затекли случајно имали су иста питања:
- Шта је ово?
Кад би добили одговор обично би само одмахнули главом уз коментар:
- А ко броји наше жртве?
И онда је почело. Оне су се поређале, држале спискове неких имена, наводно су то имена побијених у Сребреници, са разгласа се чуло оно са почетка текста. И вртело се у круг. Бар три пута смо чули причу о томе како су Срби највећи злочинци на свету, како је негирање геноцида нови геноцид, како су сви недужни осим нас Срба – то би било укратко. “Оплеле су” и по новом председнику Србије јер не признаје да је било геноцида.
Негде на централном месту спискове је држала и Наташа Кандић. Без ње није могло. Онда су поставиле нешто од пластике или нечег сличног, високо као неки стуб, из кеса избацили обућу и почели да је убацују у тај импровизовани стуб. Следило је објашњење да је то 8.372 пара обуће који симболизују исто толико жртава у Сребреници. Убацивали су један по један пар, да што дуже траје.
И онда су тако стајале. Касније су пуштале неке исповести наводно преживелих из Сребренице. Све то је протекло релативно мирно јер сваком ко би упутио било какву реч која је могла зазвучати као критика пришла би 3-4 “цивила”, показала значке и замолила да се удаље од места дешавања. Било је очигледно да је наређење да не сме да буде ни најмањег инцидента.
И онда се све завршило. И онда су под пратњном полиције, опет у групама, напустиле Трг. Полицајци, у униформи и цивилу, још неко време су се мотали ту, а онда су и они отишли. А ми смо остали…
Док смо сумирали утиске нисам могла да се отмем осећању да није тужно било би смешно колико се сви труде да се у Београду и Србији призна и оно што јесте и оно што није, да се што више испљује наш народ са обе стране Дрине, само да се неко не осети угроженим. Док са друге стране, у тој истој Србији се жртве српског народа, злочини почињени према Србима упорно минимализују, маргинализују, чини се све да се забораве, избришу. О томе да се ништа конкретно не ради да би они који су злочине према Србима починили казнили нећу ни да причам. Као ни о томе да се нико никад није извинио српским жртвама. Као да се подразумева да нас треба побити, поклати, истребити.
На подручју општина Сребреница, Зворник, Милићи, Братунац, Власеница и Осмаци, у току рата, страдало је најмање 1.300 особа српске националности, док је на ширем подручју средњег Подриња и Бирча страдало укупно 3.267 Срба. Без једног или оба родитеља остало је око 800 деце, а око 5.400 породица остало је без покретне и непокретне имовине. За злочине почињене над српским становништвом на подручју Сребренице, Братунца и околних места до сада нико није одговарао пред судовима у БиХ. Хашки трибунал је подигао оптужницу против Орића и 2006. године изрекао му затворску казну од две године, зато што није спречио злочине над Србима. У жалбеном поступку првостепена пресуда је преиначена, а Орић ослобођен било какве кривице.
Снага маркетинга се најбоље види по питању Сребренице. Из године у годину број жртава расте. Почетној бројци се додају и они помрли годинама и деценијама пре наводног етничког чишћења. На списковима се налазе и неки који су доказано међу живима. Постоје они који тврде да је бројка од 8.372 и више него “надувана”, али њима није одборено право гласа. Они своје доказе не смеју да изнесу. Ни на Западу коме одговара да су Срби побили више од 8.000 људи само зато што су друге вере, али ни овима “нашима” у Србији који би требало да се труде да истина избије на површину. Свима некако одговара да будемо најгори.
И за крај, мало математике. Њих у црном је било око 70. Чувало их је неколико стотина, процена је можда чак и 1.000 полицајаца. Ми смо их видели већ од 17 и били су ту све до рецимо 20.30. Три и по сата. Око 1.000 људи. Чува 70 жена које пљују Србију и Србе. У центру Београда. Невладину организацију која је на платном списку странаца. Оне су добиле новац од странаца за ову манифестацију, али вероватно нешто и од државе Србије. Њих од Срба који се не слажу са етикетом геноцидног народа чува српска полиција плаћена српским новцем. Јер заштиту Жена у црном кроз прековремени рад полиције платили смо сви ми. У црном, белом или некој другој боји. Око 1.000 људи минимум 3,5 сата. Израчунајте сами…
Извор: magacin