Приказ књиге Ратка Шкрбића, Сребреничка подвала

Прошло је готово две деценије од контроверзних дешавања у Сребреници у лето 1995.године. Од насилних догађаја који су им претходили а који су обележили распад Југославије протекао је и дужи временски период. Ипак, и поред тога мало који од ових догађаја је одговорно и стручно историјски истражен. Овоме су делимично допринели уобичајни чиниоци када је реч о недавним историјским дешавањима – слаба доступност адекватне историјске грађе и недоступност значајног дела архивског материјала. Ипак корпус грађе којим располаже потенцијални истраживач југословенске кризе није занемарљив. Велики број докумената коришћен је као доказни материјал у разним судским процесима пред Хашким трибуналом па су потом на различите начине постали доступни јавности, многи учесници оставили су мемоарске записе а штампа је практично из дана у дан пратила развој конфликта.

Различит степен истражености тема у вези са распадом Југославије условили су политички разлози. Сребреница је ту врло специфичан и упечатљив случај. Доступна грађа која се односи на историју малог источнобосанског града у грађанском рату у БиХ је разноврсна, настала као део дуготрајног процеса. Војне депеше и извештаји, форензички налази, новински написи, судске пресуде и пресуђене чињенице, интервјуи и списи учесника – све то чини велику хрпу докумената уз помоћ којих треба разјаснити и разумети ратне догађаје у Сребреници. Ова грађа није само обимна, већ је и вишеслојна – настајала је са различитим мотивима и у разним политичким околностима. Разне институције и личности на чији рад истраживач мора да се ослони деловали су у складу са властитом агендом па је и резултат њиховог рада, без обзира на ауторитет и институционалну подобност, контроверзан.

Овом сложеном проблематиком бавио се у свом истраживачком раду пуковник Ратко П. Шкрбић (рођен 1950), ратни командант пешадијске бригаде ВРС и истакнути војни педагог. Пуковник Шкрбић је последње године своје војничке каријере провео на командним положајима у ВРС и на наставничким дужностима у Војној академији у Србији. Ово богато војничко и педагошко искуство послужило је као чврста методолошка основа приликом бављења догађајима у Сребреници 1995.године. Књига Сребреничка подвала. Са освртом на Извештај Комисије Владе Републике Српске 2004. (Београд, 2013, 2015) представља наставак ауторових истраживања оличених у књизи Сребреница – геноцид над истином (Београд, 2011).

Књига Сребреничка подвала је богато документована, минуциозна студија, релативно уског тематског оквира. Наиме, аутор се у овој студији ограничио на два комплекса тема: праћење кретања ратних заробљеника муслиманских оружаних снага у Сребреници после пада енклаве и на војне активности у енклавама у Сребреници и Жепи, превасходно током 1995. године али и у ранијем периоду где је то било нужно за сагледавање ових кључних догађаја. Овакав концепт студије условио је да је пред читаоцима релативно тешко штиво, нарочито за оне који нису упућени у проблематику ратних дешавања у БиХ, док је за оне који се темељније баве овом темом књига пуковника Шкрбића незаобилазна. Друге контроверзне теме којима се аутор бави у овој  књизи су допремање хуманитарне помоћи у енклавама – да ли је она пристизала и да ли је било знатнијег ометања. Једно краће поглавље покушава да осветли тему размене територија и евентуалне тајне договоре руководства зараћених страна, ту је и темељна критичка анализа сведочења сведока тужилаштва у појединим сребреничким процесима и на крају подробна, и изразито негативна, анализа Извештаја Комисије Владе Републике Српске из 2004. године. Аутор се пажљиво трудио да буде терминолошки прецизан и да све проблематичне појмове разјасни – на граници војне и правне струке таквих појмова је нарочито много.

Оно што студију пуковника Шкрбића издваја у односу на сличне радове је искључива заснованост на грађи несрпске провенијенције. Коришћена документа из предмета ИТ-05-88-ПТ (Поповић и остали) и ИТ-05-88/2-И (Тужилац против Здравка Толимира) стављени су на увид аутору док је радио на експертском извештају који је само судско веће прихватило и уврстило у судске списе. У питању су документи настали као резултат рада муслиманских локалних органа власти и институција органа Федерације БиХ, команде јединица Армије РБиХ,  различитих међународних организација (МКЦК, УНХЦР, Лекари без граница и друге) и разних команди УНПРОФОР-а.

У једном од кључних поглавља књиге Кретање ратних заробљеника аутор је утврдио бројне нелогичности у подацима које као веродостојнe прихвата Хашки суд. Иако ово указивање на унутрашње мањкавости хашке верзије догађаја у Сребреници не доводи до утврђивања истине онo је важан и незаобилазан корак у том правцу. Аналитички једноставно и ефектно пуковник Шкрбић је показао да верзију о више од 7.000 погубљених заробљеника није могуће одрживо установити. Користећи се подацима из две оптужнице и Исказа војног експерта тужилаштва Ричарда Батлера, Шкрбић је показао да је однос између броја заробљених, превежених и стрељаних немогућ. Не спорећи да је било појединачних и групних погубљења аутор наглашава и документује да је највише погинулих било у пробоју 28.дивизије Армије РБиХ из Сребренице који су били легитимна војна мета, што је свакако било познато и муслиманском руководству када је наређивало ову високоризичну војну операцију.

Посебна вредност поглавља у којима се излаже војна активност 28.дивизије АРБиХ је што су неке познате теме расветљење коришћењем муслиманске/бошњачке војне документације. И поред споразума о демилитаризацији енклава Сребреница и Жепа ови споразуми никада нису спроведени и током целог сукоба постојао је борбени додир јединица Дринског корпуса и муслиманских јединица у енклавама. Не само да су постојале војне јединице у демилитаризованим зонама већ се радило и на њиховој реорганизацији, снабдевању (операције ''Скакавац'' и ''Чико-Кале'') и усаглашавању дејства са главнином снага АРБиХ. О каквим је све операцијама било речи сликовито сведочи обавештајна информација послата 27. јуна 1995. 28. дивизији: „У јутарњим сатима, дана 26.06 1995. године наше снаге из рејона Сребренице напале су и запалиле село Вишњицу. Четници су имали жртава међу цивилним становништвом. “Ова операција била је непосредан узрок операцији Криваја-95 која се, непланирано, завршила заузећем сребреничке енклаве.

Документа бошњачке војне провенијенције речито сведоче и о функционисању командне структуре АРБиХ, плановима у вези са снагама у Сребреници и промени значаја енклаве у стратешком и тактичком промишљању сарајевског руководства.

Једна политички осетљива тема која је покренута у овој књизи је питање размена територије и закулисних политичких догађаја који су пратили војна дејства. Иако ове теме није могуће у потпуности разјаснити на основу доступних докумената и накнадних изјава непосредних учесника у питању је важан допринос политичкој историји рата у БиХ.

Посебно политички актуелно, нарочито у контексту појединих неопрезних изјава српских политичара са обе стране Дрине, је Шкрбићево критичко преиспитивање Извештаја Комисије Републике Српске из 2004.године. Показано је да је овај Извештај формулисан исхитрено, без задовољавајућих истражних поступака али са тешком политичком хипотеком која и даље оптерећује Републику Српску. Према Шкрбићевој оцени „могло [би се] рећи да Извештај Комисије […] представља црну страницу у историји политичког опортунизма и бешчашћа. “ У сусрет двадесетогодишњици пада Сребренице и потоњих трагичних догађаја Извештај из 2004.упозорава на опасност дилетантског рада и потребу за даљим систематским, истраживањима. Књига пуковника Шкрбића је сигуран темељ овим настојањима.

Муке око представљања

Пре неколико дана, 2.априла, у Новом Саду је, у сали СПЕНС-а организовано представљање другог издања књиге Сребреничка подвала. Публика је била изузетно заинтересована за прву промоцију другог издања књиге, док је претходно издање било веома брзо распродато.

Ипак, без обзира на интересовање публике и на чињеницу да је резултате истраживања Ратка Шкрбића верификовао и сам Хашки трибунал, представљање првог издања књиге било је опструирано уз очигледне политичке мотиве.

Наиме, Историјски пројекат Сребреница и пуковник Ратко Шкрбић су у априлу прошле године у просторијама Дома Војске заказали промоцију књиге. Уследио је притисак Наташе Кандић и њене параполитичке организације на ондашњег министра одбране Небојшу Родића и начелника генералштаба Љубишу Диковића да се не дозволи негирање геноцида у Сребреници у државним просторијама. Одлука да се промоција откаже и да се онемогући представљање стручног рада некадашњег припадника официрског кора у војним просторијама саопштена је на дан када је требало да буде одржана.Убрзо након тога је ипак одржана промоција у парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду али ни овога пута нису изостали различити неформални притисци.

Председник Историјског пројекта Сребреница Стефан Каргановић се поводом ових притисака запитао ко комаднује српском војском док је пуковник Шкрбић истакао да га овакви притисци не изненађују иако немају никакво стручно утемељење. Велико интересовање публике за Сребреничку подвалу овим притисцима на слободу говора није сузбијено. У наредном периоду, према најави издавача, уследиће приказивање књиге публици и у другим српским градовима.

Аутор: Милош Милојевић

април 2015. 

 

Везане вијести: