О ПАКЛУ СТРАДАЊА: Кроз српска села сребреничког краја
Пише: Новка Илић
Споменик страдалим Србима у Кравици
О паклу страдања, патње и неправде
Прошло је више од 22 године од времена када су у периоду од 1992. до 1995. године јединице Армије Босне и Херцеговине из сребреничке енклаве свакодневно систематски нападале српска села у региону Сребренице, Братунца и Скелана, уништавале и убијале све пред собом. Од тада до данас слика тих уништених, напуштених села ни демографски ни физички није се нимало променила. Иако се сваке године у насељу Скелани, првом насељу сребреничке општине када се из Бајне Баште дринским мостом пређе у Босну, одржава скуп о страдању Срба у овом делу Босне, иако постоје докази о страшним злочинима над српским цивилима, много муслиманских злочина у том крају ни до данас није расветљено до краја, јер су остали у сенци догађаја у јулу 1995. године у Сребреници. Због тога се полако заборавља трагедија српске Сребренице, српских села која су после 1992. и 1993. године буквално остала потпуно пуста и разорена. Више у тим селима готово да нема никога ко би испричао њихову причу. Једино сећање јесте када се у понеком од тих села обично у септембру или октобру, месецима током којих је било највише страдања, држи парастос убијенима. Данас када се крене по тим селима у којима се сретне тек по који мештанин, јесте зачуђујућа чињеница о инертности тих сведока, о непостојању жеље да говоре о својим страдањима. Они кажу, не желе да се сећају патњи кроз које су прошли, али напомињу и податак да се после 1995. године водио свеопшти медијски рат против српског становништва, те тако нису имали прилику да говоре. Чињеница је да ни медији у Србији, а ни српски медији у БИХ нису имали интереса да више и суштинскије „говоре“ о српском страдању, па је тако до данас све остало на причама о појединачним породичним трагедијама. Група новинара јесенас је кренула да обилази српска села сребреничког краја. Први утисак је: напуштеност и отуђеност од живота. Време је овде стало, казаљке живота нису се још покренуле. Празна, усамљена села дочекују и испраћају године, и као таква много говоре о претрпљеној људској патњи и прогону недужног народа. У тим селима готово да нема деце, школске зграде су уништене, нико их није поправио. Нема нико ни да уђе у њих. Тек понека црква је обновљена, али је закључана, нема парохијана чак ни у дане празника. На научном скупу „Страдање Срба сребреничког краја“ јуна 2014. године, о нестајању српских села у овом крају говорио је публициста Љубиша Симић, а његово излагање под насловом „Путопис кроз српска села сребреничког краја некад и сад“ публикована су у Зборнику радова са поменутог скупа.
Село Подравање и одсечене српске главе
На тридесетак километара од центра Сребренице налази се српско село Подравање. Нема видљивих знакова живота. Јаке муслиманске снаге 24. септембра 1992. године опколиле су ово разуђено планинско село и све његове засеоке. Кажу, тада су опкољени Срби молили да их гађа српска артиљерија како не би пали живи у руке разулареној муслиманској војсци. Мештанин Ивко Шарац прича како је једна група сељана успела да побегне до околне шуме, да би ујутру око 4 сата кренули према селу Гуњаци. Ивко каже како му је тада погинуо рођак Митар, а други рођак Драгутин са још тројицом мештана преживео је сакривен три дана у једној шикари . А Драгутин овако прича: „Опколили су нам село са свих страна, пресекли пут према Милићима, запуцало је и почела је страховита галама. Гледали смо како пљачкају и пале нашу имовину и гоне стоку. Тога дана погинули су ми брат Милан и братанац Душан, а други брат Веселин је заробљен. После страшних тортура у сребреничком логору размењен је, али је од последица умро убрзо по завршетку рата. Причао ми је Веселин да га је лично тукао Насер Орић, познавали су се, са његовим сином је ишао у школу. Најстрашније је било да слушамо како нас комшије муслимани из суседних села зову да изађемо из кућа да би нас клали“, сећа се Драгутин Шарац. У Подравању данас живи и Милојка Бибић, која са тугом објашњава да је од некада велике фамилије Бибић остала само она. Њена два брата, отац и мајка су побијени. Једног брата је пронашла са одсеченим удовима, другог са одсеченом главом. Каже Милојка, не треба заборавити на који начин су убијали Србе: „Одсечене српске главе набијали су на стубове ограде. Поједине особе којима је глава била одсечена имале су преко 80 година.“ Драгиња Томић, каже, тог злокобног септембра остала је без мужа кога су спалили. Нађено је само неколико костију које су сахранили. А професор Милош Митровић који живи у Братунцу, родом је из Подравања, наводи да му је септембарски муслимански покољ однео мајку Ружу која је тада имала 65 година, а стриц Михаило касније је пронађен без главе. И други Милошев стриц је убијен: „Тада су заклали мога стрица Драга Митровића који је доживео усташко клање у Другом светском рату и живео без моћи говора са траумама, све до овог рата деведесетих, када су га ухватили и заклали потомци оних који су калили 1941. године. То је јединствен случај да један човек доживи два клања у два рата са 67 година живота, а они који су преживели сведочили су да му је кољач рекао: „Преживео си 1941. а сада сигурно нећеш“, прича професор Митровић, и додаје да ни после 22 године нису пронађени посмртни остаци Миломира Петровића и Милоша Маринковића, као ни већина одсечених глава. Зна се да је свих 120 кућа у селу Подравању тада спаљено, а претходно је све опљачкано. Преко 80 запаљених кућа није обновљено, и село још нема воду, а неколико старачких домаћинстава која су била принуђена да се врате на своја имања, још увек живе у шупама и подрумима порушених кућа, јер нису добили донације за обнову. Иначе, на подручју општине Сребреница средствима међународе заједнице обновљено је више стотина бошњачких кућа. Пре две године у центру села Подравање код новоизграђене цркве Огњене Марије откривена је спомен плоча са именима настрадалих мештана. Међу њима је и име Гојка Томића, Марковог оца: „Коме је сметао мој полуслепи отац, зашто је он био крив?“ Зна се да за ове стравичне злочине у село Подравање нико још није одговарао. Убијено је преко 100 Срба, међу њима је било седам жена.
Село Брежани, убијани и живи и мртви
Нешто ближе Сребреници је село Брежани, које је муслимански напад преживело 30. јуна 1992. године. У центру села налази се мало православно гробље. Када су заузели село муслимани су, након протеривања Срба, свој бес искаљивали на надгробним споменицима. Рушили су их и копали очи са слика на гробним плочама. Неколико гробова је откопано. Кости српске деце разасуте су по целом селу, и чекало се скоро 9 месеци да се сахране. Тела убијених старијих мештана остављали су дивљим животињама. Данас ово село има 50 мештана, а пред рат имало је 200 становника. Међу убијенима било је жена и деце. најмлађа убијена особа имала је 14, а најстарија 88 година.
Залазје, Обади, Андрићи, села без људи
Пут даље иде ка селу Букова Глава. Нема асфалта, пречицом може кроз шуму. Леп јесењи крајолик. И питање коме је сметало ово село, скрајнуто од цивилизације. На видику су само рушевине. У неким буџацима живи неколико стараца. Младих снага и повратника нема. У непосредној близини су села Мала Турија и Прибићевац. Оба су доживела исту судбину. Потпуно су уништена. У њима нема живота. Време стало. Као да је јуче завршен рат. И у селу Залазје слично. А када се у сребреничком крају помене име овог села, сви знају да су у овом селу током Другог светског рата фашисти побили 90 мештана углавном жена и деце, о чему сведочи спомен костурница. Пола века касније догађа се исти сценарио, а сада од муслимана страдају опет Срби и српске куће. Близу Залазја је село Обади, а затим место Андрићи. Нема људи. Кроз рушевине пробило дивље растиње. Путељци зарасли у коров, не препознају се. Гране старих стабала јабука савиле се од рода. Нема ко да их бере и једе.
Крнићи, Карно, Међе, све трагове живота покрио је коров
На другом крају сребреничке општине је село Крнићи. До њега се долази асфалтом кроз обновљено бошњачко село Токољаци. Село Крнићи било је раније познато по великом броју мештана који су одлазили на школовање по свету. До 1959. године село је имало статус општине. Данас у центру села налазе се рушевине дома културе који су муслимани спалили. Тада су живог спалили и учитеља Васа Парачу, рођеног 1912. године, који је био учитељи Србима и муслиманима. Напад је извршен 5. јула 1992. године и у Крнићима није остала цела ни једна српска кућа. Овде данас нико не живи, а мали број мештана који је успео да побегне пре муслиманског погрома, данас живи у Србији, Мађарској, Русији, широм Европе. Недалеко је и село Карно, у чијем центру се налази манастир посвећен Покрову пресвете Богородице. Иво Андрић је описивао ово сребреничко село. Потпуно је празно. Суседно село је Међе. И оно је празно. Остаци спаљених кућа сведоче да је некада овде било живота. Данас је коров покрио тај живот, путеве, све трагове ранијег људског постојања .
У Ратковићима и страци спаљивани на свом огњишту
Има и горе од горег. Улазак у село Ратковићи је страховито поразан. Ратковиће су у зору 21. јуна 1992. године напале муслиманске снаге из Сребренице и околних села. Убијено је 24 цивила, међу њима било је жена и инвалида. Село је тада потпуно спаљено. Ово село смештено је између потпуно обновљених бошњачких села, са једне стране су села Осмаче, Подкоријен, Дедићи и Познановићи, а са друге Моћевићи. У овим селима врви од живота. Обновљене су куће, школа, путеви. Али, до Ратковића може се доћи само старим макадамом, пуним блата. У Ратковићима нема струје. Село је подељено на Горње Ратковиће, који су је пре рата имали статус месне заједнице, били су једно од највећих села у регији, и Доње Ратковиће, где је велико сеоско гробље. Цело село је празно. Влада тишина, не чују се никакви звуци, кораци, само се види измаглица која се полако спушта на рушевине. У центру је споменик жртвама напада. Има имена која су тада била закорачила и у девету деценију живота, попут непокретне Десанке Станојевић која је жива спаљена на свом огњишту. Највећи број рушевина зарастао је у високо растиње и готово да се не види. У низу, видљиво је преко 50 спаљених кућа, даље коров… Пре рата Ратковићи су имали око 300 домаћинстава, Влада Републике Српске 2010. године обновила је три куће, а вратиле су се само две породице са укупно седам чланова.
Божићни напад на Кравицу
Када се говори о страдању и нестајању српских села у сребреничком крају не може се изоставити велико подручје Кравице надомак Братунца са неколико села и заселака. Сва та места страдала су на Божић 1993. године. Муслиманске снаге извеле су напад из три правца, напад је био дуже планиран. Села Бачићи, Штулићи, Велика Њива, Русићи, Шиљковићи, Јежештица, потпуно су уништени, куће спаљене, сво становништво протерано. Остало је забележено да је при том нападу у Кравици оскрнављен и споменик Милеви Млађеновић коју су усташе 1944. године заједно са једногодишњом кћерком и свекром заклале. Иако се споменик не налази близу Милевине куће, нити је на уочљивом месту, разјарени муслимани су тупим предметом оскрнавили слику покојнице на споменку. Најмлађа жртва овог страшног масакра, који се догодио када су Срби напуштали цркву после божићне службе, био је Владимир Гајић, који је имао само 4 године, а Новица Богићевић имао је 14 година. Најстарија жртва била је бака Мара Божић са 84 године. Спаљено је 690 кућа, црква је сравњена са земљом, гробља су уништена, гробови прекопани. Убијено је 158 мештана, а један број становника неколико заселака успео је да по највећој зими побегне и по дубоком снегу и леду прегази Дрину и пређе у Србију. У марту када је Војска Републике Српске започела контраофанзиву и након 70 дана заузела поново Кравицу, сахрањени су поубијани мештани на братуначком гробљу. Познато је да су западни медији потпуно игнорисали муслимански масакр у Кравици.
Братуначки покољ
Српско село Факовићи код Братунца нападнуто је 5. октобра 1992. године, и тога дана убијено је и масакрирано 25 цивила, а масакр се наставио и наредних дана. Мештанин Љубиша Митровић каже да је напад почео око поднева. Људи су се задесили у њивама, или испред кућа: „Само у кући Новке Николић запаљено је 8 цивила, њихова изгорела тела тешко је било идентификовати. У Факовићима и суседним селима Радијевићи и Бољевићи спаљено је око 200 српских кућа, побијене су целе породице“. Нико није још увек одговарао за ова муслиманска злодела, каже огорчено Радован Васић који је 5. окотбра 1992. године изгубио сина Драгана.
Трагична прича Милуна Николића
И села у региону Скелана доживела су сличну судбину. Списак убијених мештана и спаљених српских кућа је дугачак. У јеку жетве пшенице 5. августа 1992. године муслимани су се обрушили на село, побили становништво, куће попалили, жито однели. Један мештанин показује темеље порушене куће и објашњава да је та кућа преживела и Први и Други рат, али није одолела муслиманској најезди. Сва села, Клековићи, Прибојевићи, Араповићи, Гај, Језеро, Брадићи, спаљена су тог августа, и данас су ту само сагорели остаци темеља. Медији су забележили трагичну причу Милуна Николића из Скелана. Није имао ни пуних 16 година када је доспео у мучилиште у Сребреници. Његова трагедија почела је 5. јула, када је муслиманска војска убила његовог брата Небојшу у Сребреници. Месец дана касније Милун је са рођаком Златком Васићем пошао брату на гроб када су га муслимански војници изненада ухватили и заробили, а када је касније размењен, мислио је да сања своје спасење: „Моји отац и мајка умирали су од туге за братом Небојшом, нису могли да преживе његову смрт нити свирепо иживљавање над његовим телом. Моје хапшење било је последња кап. Срца им нису издржала, умрли су једно за другим у размаку од годину дана. Ја сам нажалост преживео, несрећа је моје друге име. Од толиког батинања отказују ми један по један орган, имао сам до сада 5 операција“, каже Милун који данас живи у Скеланима.“ Не, немам снаге да испричам шта се све дешавало у муслиманском казамату. Ето, у ћелији смо морали да мокримо у флашу, а онда када ожеднимо, пили смо мокраћу. Заробили су и мог рођака Златка, страховито су нас пендречили оборене на под, а једном су ми рекли: „Чуј Милуне, онако мртвом твом брату Небојши одсекли смо уво, а потом и главу, све смо у танчине испричали твојој мајци кад смо је видели како плаче на мосту, нека зна како јој је скончао један син, а и ти ћеш ускоро…“ У ћелији у којој смо спавали није било ништа, ни кревета, ни ћебета, а у соби за испитивање у коју су ме одвели одмах по доласку у Сребреницу, видео сам увијену, три центиметра дебелу бакарну жицу. Била је крвава. На појединим деловима видели су се остаци људског меса. Стресао сам се, знао сам шта ме чека…“ Милун је рођен у Бајној Башти, али се као беба и његов две године старији брат Небојша, преселио у Скелане са родитељима и бабом. Рат му је однео брата, родитеље и ближе рођаке. Од 1995. године живи у Београду, у Скелане не долази.
Бранова и Цветкова судбина
Пакао страдања српског становништва у сребреничком региону преживео је и Бране Вучетић, који је децембра 1992. године када је извршен напад на његово село Бјеловац имао само девет ипо година: „Када је почео напад побегао сам код комшинице Мире Филиповић и са њено двоје деце сакрио се на таван. Муслимани су у кућу бацили бомбу, а нас су извели напоље. Свуда су била мртва тела. Видео сам тело Драгољуба Филиповића, и момка кога смо у селу звали Цале. На огради нашег воћњака лежало је наслоњено тело мог брата. Видео сам једну мртву девојку, била је масакрирана. Одвели су ме у тамницу у Сребреници и сваки дан ме онако пијани тукли, шамарали, ударали војничким чизмама…“ Бране је ослобођен 8. фебруара, а заједно са још двадесетак Срба размењен је у Скеланима за пет мртвих муслиманских војника. Сличну судбину доживео је и Цветко Ристић, из села Кушићи код Скелана, који је 16. јануара 1993. године када је заробљен имао само 14 година. На кућном прагу војска Насера Орића убила му је оца Новака, мајку Ивнку, брата Мићу и сестру Митру. После рата једно време живео је у ужичком дому за напуштену децу, касније је радио физичке послове по Србији и Црној Гори. Вратио се у Скелане, да буде, како каже ближе својима… Две године старијег брата Мићу никада није пронашао, а на скеланском гробљу је заједнички споменик несрећним Ристићима, на њему су уклесана имена: Новак (42)Иванка (43) Митра (19) и Мићо (16).
Полако све пада у заборав, хоће ли се некада сазнати истина?
Прича о спаљеним и порушеним селима преко Дрине је много. Данас се на српским темељима уместо деце може видети коров који метар по метар осваја простор. У великом броју села од породичних кућа остала је само гомила цигала и крша. Темељи су већ непрепознатљиви. Да ли ће време које долази разрешити питање ко је крив за егзодус Срба и уништавање њихових корена, као и за облак ћутања који се свих ових година надвија над целим регионом и који спречава како домаћу тако и страну јавност да сазна целу истину о судбини српског становништва у овим селима. Нека су потпуно недоступна, нека немају прилазе, немају више ни имена, полако се заборављају… О повратку Срба на своја огњишта за сада нема ни говора. О томе говори и податак да су у селу Језеро врло брзо полупани прозори на скромној кући која је изграђена за повратак једне српске породице. Ова кућа налази се уз велелепне зграде које су донаторске организације изградиле за Бошњаке. Организације са Запада не желе да донирају обнављање српских кућа из познатих разлога. Уколико би почело обнављање српских кућа, Запад би морао признати да су их муслимани уништили, и да су учинили најбруталније злочине за које би једном морали одговарати. Пропагандној машинерији водећих западних земаља које су се у несрећном рату сврстале на страну виновника трагичног затирања српског народа у сребреничком крају још увек није у интересу да се о Србима говори као о жртвама. Оно што је очигледно на терену и потпуно видљиво, будућност уништених српских села сребреничког региона је неизвесна. Преживелима осим стрпљења и надања није остало ништа. Кажу, важно им је и да уништена села отргну од заборава, и да се свету пренесу њихове патње и страдања, како би се порушили зидови ћутања који их окружују свих ових година и на које су људском неправдом осуђени. Преживели не смеју престати да говоре о својим страдањима кроз која су прошли. Требало би што пре оно мало преосталих Срба по селима сребреничког краја да испричају све о својој патњи, о катастрофи коју су преживели, о неправди која их прати до данас.
Фото: остаци породичних кућа у напуштеним селима.
Извор: CRVENE BERETKE
Везане вијести:
Орић ми све побио, али истину не може
Значај Сребренице за политику Запада
Потврђена оптужница за злочин у Кукавицама: За инфо о жртвама погледајте Тановићев филм