КЊИГА НА КОЈУ СЕ ЧЕКАЛО 15 ГОДИНА (5) - ЕДВАРД ХЕРМАН: 20 ЗАКЉУЧАКА О СРЕБРЕНИЦИ

Latinica

Разумевање Сребренице показаће хоће ли Срби и даље бити изложени нападима за кривицу за сукоб који се десио када су велике силе охрабриле распад Југославије

Недавно се појавила у Америци књига под насловом „Масакр у Сребреници: докази, контекст, политика" (Тхе Сребреница Массацре: Евиденце, Цонтеxт, Политицс), чији су аутори Пхиллип Цорwин (уводна реч), Едwард С. Херман, Георге Богданицх, Тим Фентон, Јонатхан Роопер, Георге Сзамуелy, Мицхаел Мандел и Пхилип Хаммонд. У десет поглавља, на око 300 страница, анализирају се различити аспекти догађаја у Сребреници.

После Уводне речи Филипа Корвина, Предговора и Увода (9. јуна) Едварда Хермана и Поглавља 2 ове књиге, аутора Џорџа Богданића (види линкове на дну текста), објављујемо и закључно разматрање Едварда Хермана у Поглављу 10 ове књиге (опрема текста је делимично редакцијска а овај превод не садржи додатне напомене - фусноте из оргинала).

1. И размере убијања и контекст који је окруживао убијања из јула 1995. у Сребреници су били погрешно тумачени у званичним извештајима владиних и невладиних организација као и у мејнстрим медијима. Високи војни и цивилни званичници УН, обавештајни официри НАТО и независни аналитичари оспоравају званичну карактеризацију коју је дао Хашки трибунал о паду Сребренице и евакуацији становништва ове „заштићене зоне" као јединственом ужасу босанског сукоба и случају геноцида. Тврдња да је чак 8.000 муслиманских мушкараца и дечака смакнуто у току једне седмице, да је сребренички масакр био „најгори ужас" у ратовима у бившој Југославији и да је то „најстрашнији масакр који се догодио на тлу Европе после Другог светског рата" немају основа у постојећим доказима и представљају у суштини политичку конструкцију. 

2. Цифру од 8.000 први је објавио Црвени крст на бази својих грубих процена о 3.000 које су заробили босански Срби и 5.000 који су проглашени „несталим". Тачно је утврђено да су хиљаде „несталих" успели да се домогну сигурности у градовима као што је Тузла или преко границе у Србији, или су убијени у борбама на путу ка територији босанских муслимана. Ипак, у необичној трансформацији изазваној жарком жељом да се босански Срби прикажу као зли извршиоци ужасних злочина а босански муслимани као њихове невине жртве, занемарене су категорије преживелих који су се домогли сигурности и погинулих у борбама, и претворене у „нестале" који су затим изједначени са категоријом побијених. Овом збуњујућем спајању различитих категорија жртава допринео је Црвени крст својим наводима да је 5.000 „једноставно нестало" и пропуштањем да исправи употребу овог израза набијеног политичким значењем, упркос сопственог признања да се „неколико хиљада" преживелих домогло територије босанских муслимана. 

Томе је припомогло и вођство босанских муслимана својим одбијањем да обелодани спискове оних који су се домогли сигурности. Али је истовремено постојала и необична спремност западних влада и медија да занемаре оне који су се домогли сигурности као и погинуле у борбама, проглашавајући свако мртво тело жртвом смакнућа. Безгранична је била воља да се поверује у најгоре о Србима. Новинар Дејвид Роуди је приказао кост која је вирила из земље у близини Сребренице, узимајући здраво за готово да се ради о остацима жртве смакнућа и наводећи то као озбиљан доказ „масакра". Постала је стандардна медијска пракса да се полазећи од недоказане тврдње о хиљадама несталих или открића тела у гробници, или чак од сумњивог видео снимка шест особа које су наводно смакнули Срби - закључи да је тиме доказан масакр 8.000 људи. 

3. Са 8.000 наводно побијених и много погинулих у борбама, морале би постојати огромне гробнице као и сателитски или снимци из ваздуха који би приказивали смакнућа, сахрањивања, ексхумације и поновна сахрањивања. Али потрага за телима је дала резултате далеко испод очекиваних, са само око 2.750 тела пронађених до 2003, у шта улазе и тела погинулих у борбама, тела Срба, па и тела која датирају из периода пре јула 1995. Оскудност ових налаза принудила је Хашки трибунал да прибегне тврдњама о масовном преношењу тела, што је било мало вероватно и без икаквих доказа. Био је то период када је НАТО бомбардовао српске положаје, а муслиманска и хрватска војска се кретала ка Бања Луци. Армија босанских Срба је била у дефанзиви, оскудевајући у опреми и ресурсима, укључујући гориво. Организовање операције таквих размера која би омогућила ексхумацију, транспорт и поновно сахрањивање хиљада тела превазилазило је могућности Армије босанских Срба у то време. Штавише, тешко су се могли надати да ће у таквој операцији избећи погледима персонала ОЕБС, локалног становништва или шпијунских сателита. 

4. Амерички амбасадор у УН Мадлен Олбрајт је, у кампањи денунцирања Срба, показала на затвореној седници Савета безбедности 10. августа 1995. неколико фотографија, од којих је једна приказивала људе окупљене на стадиону, наводно босанске муслимане близу Сребренице, а друга, наводно снимљена кратко након прве, је приказивала оближње поље са „прекопаном земљом". Само неке од ових фотографија су касније објављене, али чак и да су све оригиналне, не доказују оно што се од тог тренутка надаље сматрало да доказују - масовна смакнућа и сахране. Штавише, иако је Хашки трибунал говорио о „организованом и срачунатом напору" да се прикрију убијања и смакнућа сахрањивањем тела жртава на изолованим местима расутим у широкој области, иако је Дејвид Роуди износио тврдње о „огромном напору који су уложили Срби да сакрију тела преносећи их са једног места на друго" - нико није показао ниједну сателитску, или фотографију из ваздуха на којој би се видела смакнућа, сахрањивања, ископавања и поновна закопавања, или камиони који су преносили тела на друга места. У августу 1995, Мадлен Олбрајт је упозорила Србе „Посматраћемо вас", а сателити су у то време кружили бар осам пута дневно, а геостационарне летилице су лебделе и снимале и најситније детаље над Босном, у току лета 1995. Мејнстрим медији нису придавали никакав значај чињеници да америчка влада није обелоданила било какве визуелне доказе.  

5. Велики број тела је сакупљен у Тузли, неких 7.500 и више. Али то су била тела сакупљена из читаве Босне, многа у лошем стању или само делови. Сакупљана су на начин који не одговара професионалним форензичким стандардима. Њихово порекло је било нејасно, веза са догађајима у Сребреници из јула 1995. недоказана и често мало вероватна, а начин смрти обично нејасан. Занимљиво, иако су Срби стално оптуживани за покушаје скривања тела, никада се није појавила идеја да су босански муслимани, у дугом периоду задужени за тражење тела, могли да их померају около или да на други начин манипулишу доказима, упркос позамашном „досијеу" о њховим преварама. Учињен је систематски покушај да се ДНК анализом докаже веза са Сребреницом, али он са собом носи многе проблеме, не само због очуваности материјала и процеса истраживања, и неће разрешити проблем разликовања смрти у егзекуцијама од смрти у борби. Ту су и спискови несталих, али они садрже велике грешке, са дуплираним именима, особама које су умрле пре јула 1995, које су побегле да би избегле мобилизацију у Армију босанских муслимана, које се налазе на гласачким списковима 1997, а укључују и особе које су погинуле у борби, домогле се сигурне територије или су заробљене а затим започеле нови живот на другом месту. 

6. Број од 8.000 је некомпатибилан са основном аритметиком сребреничких бројева пре и после јула 1995. Укупан број избеглица из Сребренице, дакле оних који су преживели масакр, које су регистровале Светска здравствена организација и босанска влада почетком августа 1995. износи 35.632. Било је 3.000 муслиманских мушкараца који су се докопали муслиманских линија (а да њихове породице о томе нису обавештене) и 2.000 убијених у борбама. Ово даје укупно 38.632 преживелих плус 2.000 убијених у борби, те би, уколико је било 8.000 жртава егзекуција, популација у заштићеној зони Сребреница пре евакуације 11.7.1995. требало да је била 48.600. Али популација пре евакуације почетком јула је била пре у опсегу 37.000-40.000. И заиста, хашки судија Патриша Волд је дала бројку од 37.000 као своју процену. Бројеви се једноставно не слажу. 

7. Постоје сведоци убијања у Сребреници или они који тврде да су сведоци. Али их нема много, а поједини су имали лични политички интерес или су из других разлога били непоуздани. Докази сугеришу да су босански Срби убили стотине муслимана али не 8.000, и ништа близу овом броју. Само је Дражен Ердемовић, сведок и директни учесник, тврдио да их је било 1.000. Он је етнички Хрват из групе плаћених убица који су плаћени са 12 кг злата за своју службу у Босни (према изјави самог Ердемовића) и који су завршили у Конгу у служби француске обавештајне службе. Његово сведочење је прихваћено и поред неодређености и неконзистентности, недостатка потврда његових тврдњи, његове проблематичне прошлости и веза, његових менталних проблема који су били довољни да га ослободе суђења али не и сведочења пред Трибуналом, без унакрсног испитивања, у оквиру две недеље од ослобађања. Докази овог и других сведока пате од озбиљне злоупотребе процеса нагодбе у коме су сведоци могли добити блаже казне ако су довољно сарађивали са тужилаштвом.  

Вредно је помена да велики број непристрасних посматрача у и око Сребренице у јулу 1995. нису приметили никакве доказе о масакру, укључујући припаднике холандских снага присутне у „заштићеној зони". Хуберт Виланд, главни истражитељ УН за повреде људских права, није успео да нађе сведоке злочина ни после пет дана интервјуа које је водио међу 20.000 преживелих из Сребренице у избегличком кампу на тузланском аеродрому. „Нисмо нашли никога ко је својим очима видео злочине", рекао је Виланд лондонском Дејли телеграфу. Карлос Мартинс Бранко, заменик директора посматрача УН у Босни, који је саслушавао посматраче УН који су били задужени за Сребреницу, пише да су процене од 8.000 жртава „коришћене за манипулацију у сврху пропаганде," и додаје да је „несумњиво бар 2.000 муслимана погинуло у борбама са боље обученом Армијом босанских Срба која је имала и боље командовање" током три године жестоких борби. Цифра од 2.000 погинулих је једнака, грубо говорећи, броју појединачних тела која су ексхумирана из гробница везаних за Сребреницу у области коју је означио Хашки трибунал до 2002. (између 1.919 и 2.028, зависно од извора). Али многи су умрли пре пада Сребренице, а у многим другим случајевима узрок смрти није могао бити утврђен или се дефинитивно не ради о егзекуцијама.  

8. Од многих аномалија везаних за званичну верзију сребреничког масакра, она која највише открива је везана за стабилност броја муслиманских жртава - 8.000 у периоду јули-септембар 1995, и 8.000 све од тада, упркос крајње проблематичној основи за прве процене, доказима да су многи или највећи број „несталих" успели да се домогну територије босанских муслимана или Србије или су погинули у борбама, и упркос немогућности да се предоче одговарајући физички докази и поред огромних напора. У другим случајевима, као што је прва процена броја жртава 11.9, или чак укупног броја жртава у Босни или броја жртава на Косову, првобитне процене су касније знатно умањење јер су физички докази и пребројавање тела учинили неодрживим почетне процене. Али у случају Сребренице, због кључне политичке улоге коју је имала за САД, босанске муслимане и Хрвате, скоро религиозни занос је пратио бројку од 8.000 и сребренички мит је остао отпоран на све против-доказе, ма како чврсти били. Од почетка до данас, број муслиманских мушкараца и дечака које су наводно масакрирали босански Срби служио је као нека врста више истине. Сумња у њу би показала недостатак праве вере или, још горе, била представљена као „апологетика" за Србе, за Милошевића и за „геноцид". 

9. Догађаји у Сребреници и тврдње о великом масакру били су од изразите користи за Клинтонову администрацију, вођство босанских муслимана и хрватске власти. Клинтон је 1995. био под великим политичким притиском како медија тако и републиканског председничког претендента Боба Дола да предузме снажније акције у корист босанских муслимана и његова је администрација жарко желела да пронађе оправдање за агресивнију политику. Клинтонови званичници су се стуштили на лице места у Сребреници да би потврдили и објавили оптужбе за масакр, баш као што ће то касније учинити Вилијам Вокер у Рачку у јануару 1999. Увећавајући број жртава након заузимања Сребренице, амерички званичници су истовремено скретали пажњу са још масовнијих хрватских напада које је Америка подржавала на заштићене зоне УН у Западној Славонији у мају (операција Бљесак) и у области Крајине у августу 1995. (операција Олуја). Након што су саботирали договор под покровитељством УН и Европске уније који је могао спречити избијање рата 1992. (Лисабонски споразум из марта 1992.), као и друга два договора (Венс-Овенов и Овен-Столтенбергов план) којима је рат могао бити прекинут 1993, представници тврде линије Стејт департмента су се посветили наметању војног решења чиме је рат продужен све до пред крај 1995. 

10. Олакшавајући трансфер наоружања снагама босанских муслимана и затварајући очи пред уласком страних муџахединских бораца, Америка је претворила „заштићене зоне за цивиле" Уједињених нација у области за припрему оружаних напада на босанске Србе и касније, замке за интервенцију НАТО. Цес Вибес, који је опширним анализама допринео извештају холандске владе о Сребреници из 2002, приметио је да је Обавештајна агенција америчке војске помагала транспорт илегалног оружја из муслиманских земаља до аеродрома у Тузли користећи црне Херцулес Ц-130 транспортне авионе и организујући прекиде у надгледању АWАЦ-а који је баш требало да спречавају овакве илегалне транспорте оружја. Заједно са оружјем долазили су и муџахедински борци и из кампова за обуку иранских шиита и из ал-Каиде, укључујући два од деветнаест отмичара који су учествовали у нападима од 11.9. Званични извештај америчке комисије за догађаје од 11.9. наводи да су се Наваф ал Хазми и Халид ал Михдар, као и мозак операције Халид Шеик Мохамед борили у Босни и да је Осама бин Ладен имао канцеларије у Сарајеву као и у Загребу. Амбасада Босне и Херцеговине у Бечу је издала пасош самом Бин Ладену 1993, према муслиманској публикацији Дани. Бин Ладен је два пута примећен у канцеларији босанског председника Алије Изетбеговића.  

11. И амерички званичници и званичници Хашког трибунала које је поставила Америка потврђују политички значај подизања оптужница Трибунала. Тако је, након подизања оптужнице за „геноцид" против вође босанских Срба Радована Караџића и генерала Ратка Младића 24. јула 1995, главни судија Хашког трибунала Антонио Касезе похвалио оптужницу као „добар политички резултат" и приметио да „ова господа неће бити у прилици да учествују у мировним преговорима" - строго политички став који и поред тога није успео да дискредитује Хашки трибунал у очима света. „Схватио сам да је Међународни трибунал за ратне злочине моћно и драгоцено средство", рекао је ББЦ-у главни амерички преговарач Ричард Холбрук. „Користили смо га да два највећа европска ратна злочинца, Караџића и Младића, држимо изван Дејтонског процеса и да оправдамо све што је уследило." 

12. Вође босанских муслимана су се неколико година трудили да убеде силе НАТО да снажније интервенишу у њихову корист. Постоје чврсти докази да су били спремни не само да лажу већ и да жртвују своје сопствено становништво и војнике да би изазвали интервенцију. Званичници босанских муслимана тврде да им је њихов ратни председник Алија Изетбеговић рекао да га је Клинтон обавестио да је директна америчка војна интервенција била могућа само ако Срби убију најмање 5.000 у Сребреници. Напуштање Сребренице пре 11. јула 1995. од стране оружаних снага босанских муслимана пред бројчано много слабијим српским нападачима и повлачење које је муслиманске снаге учинило рањивим и изазвало велике губитке у борбама и осветничким смакнућима - произвело је број жртава који је, након увећања, не само достигао већ и престигао праг који је поставио Клинтон. Постоје и други докази да повлачење из Сребренице није било војна неопходност већ је било стратешко, са урачунатим губицима у људству који су сматрани потребном жртвом зарад постизања вишег циља. 

Деветог јула 1995, два дана пре него што су босански Срби заузели готово празан град Сребреницу и пре него што су започеле иоле озбиљније борбе, председник Изетбеговић је већ звао председника Клинтона и друге светске лидере пожурујући их да предузму акцију против „тероризма" и „геноцида" снага босанских Срба. Био је то део уобичајеног шаблона по коме су оптужбе за масовна силовања, логоре смрти и инсценирани злочини коришћени за манипулацију јавним мњењем у корист војне интервенције. 

Војни извори наводе да муслиманске војне снаге у Сребреници које су бројале 5.500 бораца нису учиниле било какав напор да одбране град од 200 војника који су чинили српске снаге уз пет тенкова. Тим Рипли, аналитичар војног листа Џејнс, примећује да су муслиманске снаге напустиле Сребреницу и отишле у околна брда пре него што су Срби заузели скоро празан град. Он пише да су холандске трупе „виделе босанске трупе које су бежале из Сребренице како пролазе поред њихових осматрачких пунктова носећи потпуно ново анти-тенковско наоружање, нераспаковано. Овај и други слични извештаји изазвали су сумње код многих официра УН и страних новинара." Британски потпуковник Џим Бакстер, помоћник команданта УН Руперта Смита, рекао је Тиму Риплију: „Они (босанска муслиманска влада) су знали шта се догађа у Сребреници. Сигуран сам да су одлучили да је вредело жртвовати је." 

Муслиманске вође из Сребренице тврде да су босанско председништво и генералштаб намерно „жртвовали"  град да би изазвали интервенцију НАТО. У својим сведочењима пред Хашким трибуналом генерали босанске муслиманске војске Сефер Халиловић и Енвер Хаџихасановић су потврдили да је генералштаб босанске армије нагло повукао 18 највиших официра 28. дивизије из Сребренице. Ово је учињено иако је виша команда наређивала акције саботаже против босанских Срба. Једна од њих је био војно бесмислен напад на стратешки безначајно оближње српско село Вишњицу. Завршни напад је био на јединице Армије босанских Срба на путу јужно од Сребренице, тек неколико дана пре него што су Срби заузели готово небрањен град. 

У својој књизи Ратници мира (Лес Гуерриерс де ла Паиx) из 2004, Бернар Кушнер, бивши шеф Лекара без граница и француски министар спољних послова под Саркозијем, каже да је ратни председник Босне и Херцеговине, Алија Изетбеговић, на самрти признао и Кушнеру и Ричарду Холбруку да је претеривао у оптужбама за српске злочине како би изазвао интервенцију НАТО против Срба. Изетбеговић је конкретно поменуо заробљеничке логоре које су држале све три стране у босанском грађанском рату, али за које је његова влада 1992. тврдила да су то били „логори за истребљење". Ову оптужбу су нашироко објављивали новинари као Рој Гатман из Њусдеја (који је делио Пулицерову награду за ову причу) и узданица АБЦ ТВ Питер Џенингс. „То је изазвало врло емотивне реакције широм света", сећа се Кушнер Изетбеговићевих речи. Изетбеговић је признао пред њим и Холбруком да заиста „није било логора за истребљење, ма како ужасна ова места била" и додао је да је „мислио да ће ово откриће убрзати бомбардовање (босанских Срба)". 

13. Хрватске власти су биле одушевљене тврдњама о сребреничком масакру јер је то одвлачило пажњу од њиховог разорног етничког чишћења Срба у Западној Славонији (које су западни медији готово у потпуности занемарили) и зато што је обезбеђивало покриће за већ планирано протеривање више стотина хиљада Срба из Крајине у Хрватској. У операцији „Бљесак", изведеној у мају 1995, Хрвати нису обезбедили безбедан пролаз за огромну колону српских избеглица у којој је било много жена и деце. „Многи Срби су настрадали у тешком тенковском, артиљеријском и ваздушном бомбардовању... док су покушавали да побегну преко моста на Сави у Босну", извештавао је Роберт Коен из Њујорк Тајмса, и „изгледа да је нереална процена о 450 српских жртава коју је дао Гојко Сушак, хрватски министар одбране". 

Масовно хрватско етничко чишћење Срба из Крајине које је уследило у року од месец дана, извршено је са америчком дозволом и логистичком подршком. Могуће је да је број српских цивилних жртава био већи од броја муслимаснких цивила убијених у области Сребренице у јулу месецу. Највећи број муслиманских жртава су били борци, а не цивили, пошто су Срби жене и децу из Сребренице послали аутобусима на сигурно. Али у Крајини, као и у Западној Славонији, Хрвати то нису учинили па је велики број жена, деце и старих поклан у Крајини. Окрутност Хрвата је била импресивна: „Трупе УН су гледале ужаснуто како хрватски војници вуку тела мртвих Срба дуж пута изван логора УН а онда су пуцали у њих из АК-47. После су гусеницама тенкова газили тела растргнута пројектилима." Али ово је прошло скоро непримећено у јеку пропаганде и огорчења створених око Сребренице уз помоћ мејнстрим медија који су у балканским ратовима већ били ушанчени на једној страни.  

14. Хашки трибунал и Уједињене нације су имали да одиграју важну улогу у учвршћивању стандардне приче о сребреничком масакру. Од самог почетка, Хашки трибунал је служио као продужена рука сила НАТО, које су га основале и финансирале и играле улогу његове полиције и извора информација. Од ове организације су очекивале и добијале одговарајуће услуге. Хашки трибунал се интезивно фокусирао на Сребреницу и обезбеђивао важну и номинално независну потврду тврдњи о масакру, заједно са „правним" оптужбама за планирани „геноцид" на које се могло касније позивати. Иако се укупан број жртава у операцијама Бљесак и Олуја мери хиљадама, Хашки трибунал није, насупрот свом односу према Сребреници, али у складу са својом улогом инструмента НАТО, никада подигао оптужницу за геноцид у случају ових пажљиво планираних етничких чишћења и масакра. 

15. Организација УН је била мање него Хашки трибунал интегрисана у захтеве НАТО али је такође одговарала захтевима, а када се ради о Сребреници, све је прошло баш као што су Америка и њени савезници желели. Под притиском Америке УН су примењивале двоструке стандарде за изношење наводних злочина српских снага у односу на поредиве злочине хрватских и муслиманских снага. У периоду од маја 1992. до априла 1993, једва да је прошла иједна недеља без масакра или напада типа спаљена земља које је муслимански господар рата Насер Орић вршио по градовима и селима као што су Сикирице, Коњевић Поље, Глогова, Залажје, Факовићи, Калудра, Лозница, Брежани, Крница, Загони, Орлиће, Биљаца, Црни Врх, Милићи, Каменица, Бјеловац, Кравица, Скелани и Забоквица.  

„Насер Орић је био господар рата који је уз помоћ терора владао овом облашћу и њеним становништвом", сведочио је генерал Филип Моријон пред Хашким трибуналом. „Није могао себи да дозволи држање заробљеника. Колико се сећам, није се чак ни трудио да пронађе оправдање." Орићеве снаге су одговорне за смрт 1.200 Срба у околини Сребренице до марта 1993, судећи према извештају који је Уједињеним нацијама поднела југословенска Државна комисија за истрагу о ратним злочинима, у јуну 1993. Српски историчар Миливоје Иванишевић процењује да се до краја рата, крајем 1995, број српских жртава попео на 3.287. Ипак, и поред бројних доказа о директном учешћу Насера Орића у овим ужасима, амерички Стејт департмент, УН и највеће медијске куће су ћутали о овим злочинима. Резолуције Савета безбедности којима би се осудили злочини хрватских и муслиманских снага су осујећиване претећим ветом Мадлен Олбрајт. Извештај о Орићу је предат Експертској комисији УН за ратне злочине, чијег је председавајућег Шерифа Басиунија поставила амбасадор Олбрајт. Али у завршној верзији извештаја Комисије, Орић није ни поменут. Кад је Хашки трибунал коначно успео да подигне оптужницу против Орића, 28. марта 2003, врло вероватно да би створио илузију правне равнотеже, она је садржала само мање важне тачке, везане за неколико смрти, лоше поступање са заробљеницима, уништавање имовине и, изнад свега, немогућност да држи под контролом војнике који су били под његовом командом. Иако се Орић хвалио западним новинарима о масакрирању српских цивила, портпарол Хашког трибунала Флоренс Хартман је тврдила да „Хашки трибунал није нашао доказе да је у српским селима која су представља поприште његових операција било цивилних жртава." 

Чарлс Бојд, бивши заменик команданта НАТО који је био одговоран за обавештајне процене, писао је у Форин аферс да се хрватски напад на области под заштитом УН насељене Србима у западној Босни „разликује од српских акција у околини Сребренице и Жепе, такође зона под заштитом УН, само по степену западног увртања руку и ЦНН снимака који су ове последње изнеле на видело. Етничко чишћење се осуђује само ако га врше Срби, а не ако се врши против њих." 

16. Још једна аномалија која указује на свети, недодирљиви и политизирани карактер сребреничког масакра је био унапред спреман опис убијања као случаја „геноцида". Трибунал је играо важну улогу у томе, са тешко достижном лаковерношћу, неограниченим психологизирањем, проблематичним правним резоновањем и спремношћу да прихвати судско сведочење сведока тужилаштва који су починили кривоклетство у процесу нагодбе (најпознатији су Дражен Ердемовић и Момир Николић). Хашки трибунал је изманипулисао израз геноцид, некада резервисан за најужаснији злочин, планирано истребљење одређене групе, да би оправдао оптужнице подигнуте пре било каквог озбиљног истраживања догађаја везаних за освајање Сребренице. 

Кад је реч о лаковерности, један од судија Трибунала је као чињеницу прихватио трвдњу сведока да су српски војници натерали једног старог муслимана да поједе јетру свог унука. Судије су понављале као утврђену чињеницу тврдњу да су 7.000 до 8.000 муслиманских мушкараца били жртве смакнућа, истовремено признајући да докази само „упућују" да „већина" од тих 7.000-8.000 није убијена у борби, што даје број који је знатно мањи од 7.000-8.000. Трибунал се бавио сумњивим проблемом геноцидне намере Срба који су муслиманске жене и децу аутобусима послали на сигурно, наводећи као аргумент да су то учинили у маркетиншке сврхе. Али како наглашава Мајл Мандел, ако неко не изврши криминални акт и поред жеље да то учини, то једноставно значи да „злочин није учињен". Трибунал никада није питао зашто Срби нису опколили град пре заузимања да би спречили хиљаде мушкараца да побегну, ни зашто су муслимански војници оставили своје жене, децу и многе рањене другове на милост и немилост Србима. Трибунал се није суочио са чињеницом да је 10.000 углавном муслиманских становника Зворника потражило спас из грађанског рата у бекству у саму Србију, како је тврдио сведок оптужбе Борисав Јовић. 

Међу осталим слабостима аргументације судија Хашког трибунала је и то да је геноцид ако сте убили много мушкараца једне групе да бисте смањили њену популацију у будућности, уклањајући је на тај начин из неке области. Наравно, могуће је да сте убили да бисте њих спречили да убију вас и ваше људе, као део оружаног сукоба који је у току. Али суд боље познаје српску психологију - не може то бити једини разлог, мора да је постојао неки мрачнији циљ. Резоновање Трибунала нуди могућност да уз мало судског психологизирања наклоњеног тужилаштву, сваки случај убијања непријатељских војника може бити проглашен геноцидом. 

Постоји и проблем дефиниције групе. Да ли су Срби покушавали да елиминишу све муслимане из Босне или све муслимане глобално? Или само у Сребреници? Судије су сугерисале да је само протеривање муслимана из Сребренице геноцид и у суштини су изједначили етничко чишћење и геноцид. Хашки трибунал, упадљиво, никада није прогласио „геноцидом" хрватско етничко чишћење 250.000 Срба из Крајине, иако је у том случају убијено много жена и деца, а етничко чишћење примењено на много шире подручје и много већу популацију жртава него у Сребреници. Мадлен Олбрајт је, 10. августа 1995, пред Савет безбедности изнела да је „13.000 мушкараца, жена и деце протерано из својих домова у Сребреници". Али никада није сматрала неугодним протеривање 250.000 Срба из њихових домова а неактивност Хашког трибунала ју је пратила. Овде је пристрасност очита а политизација судског предмета екстремна. 

17. Медијски третман сребреничког и крајишког случаја следио је исти шаблон и добро илуструје како медији неке жртве могу да учине вредним а друге безвредним, зависно од политичких циљева. Како су Срби били мета западних влада у овим сукобима а америчка влада посебно активно помагала програме масовног етничког чишћења Срба из Крајине од стране хрватских и снага босанских муслимана, западни медији су посвећивали огромну пажњу Сребреници, са огорчењем, злом намером, позивом на акцију и без навођења контекста. А у случају Крајине, пажња је била минимална и пролазна, огорчење непостојеће, детаљни извештаји о стању жртава минимални, језик извештавања неутралан а контекст који је понуђен учинио је догађаје потпуно разумљивим. Контраст је драматичан. Напад босанских Срба на Сребреницу је био „језив", „убилачки", „дивљаштво", „хладнокрвно убијање", „геноцид", „агресија" и, наравно, „етничко чишћење". За Крајину, медији нису користили тако оштар језик - чак је и израз „етничко чишћење" сматран прејаким. Хрватски напад је пре био велики „устанак" који „смекшава непријатеља", „муњевита офанзива" и објашњен је као „одговор на Сребреницу" и резултат чињенице да су српске вође „претерале". Вашингтон пост је чак цитирао Питера Галбрајта, америчког амбасадора у Хрватској, који је усред операције „Олуја" тврдио да „егзодус Срба није етничко чишћење". Лист није дозволио оспоравање овог мишљења. Уствари, хрватске операције против Срба у Крајини учиниле су Хрватску етнички најчистијом од свих република бивше Југославије иако је НАТО окупација Косова од 1999. надаље омогућила Албанцима етничко чишћење које је могло да парира оном у Хрватској. 

Многи новинари који су пратили Сребреницу и рат у Босни су конзистентно прихватали изјаве босанске и америчке владе као чињенице, уместо да спроведу независне провере. Џон Среј, потпуковник америчке армије, који је био на лицу места у Босни и стручњак за војна питања на Балкану, писао је у октобру 1995. да „многи новинари, који несумњиво раде у тешким и опасним условима...дозвољавају себи да постану пиони пропагандне структуре." Среј наставља: 

„Ови дописници често ограничавају време проведено у Босни на кратке боравке и пропуштају да схвате праве нијансе које су у игри у овом рату. Гледање и читање њихових прилога пречесто оставља утисак да осећају притисак утакмице са њховим размаженим таблоидним конкурентима за воајерску публику (као што су они који су пратили суђење О.Ј. Симпсону) и да реагују у складу са тим. Овај сегмент медија осећа да сигурност њиховог запослења зависи од тога да ли ће добити тридесетак секунди доброг видео снимка, праћеног изјавама муслиманских званичника или њиховог становништва. Као резултат се, очигледно, јављају безвредни написи који подилазе босанским ставовима и заводе читаоце." 

Очигледно, ова карактеризација не описује комплетно извештавање о сукобу или случају Сребренице, али добро описује дугорочни приступ мејнстрим медија и објашњава зашто данас, више од петнаест година касније, јавним мњењем доминира врло извитоперена слика онога што се догодило у Сребреници и како је то помогло доношењу одлука које су утицале на судбину Босне, Косова и саме Србије. 

18. Али зар Срби нису „признали" да су побили 8.000 цивила? Ово је став западних медија који још једном демонстрирају подложност политичким циљевима својих лидера. Босански Срби су први извештај о Сребреници издали у септембру 2002, али је тај извештај одбио тадашњи Високи представник Педи Ешдаун због неодговарајућих закључака. У току следеће две године он је отпустио низ политичара и аналитичара Републике српске, претећи чак и обарањем њене владе и изнудио писање другог, па и трећег извештаја који су припремили људи чија се верзија догађаја прогресивно приближавала званично одобреним закључцима. Трећи извештај, објављен у јуну 2004, био је поздрављен у западним медијима као разумна потврда званичне линије - „Вођство босанских Срба признало одговорност за масакр 7.000 муслиманских мушкараца и дечака у Сребреници" - био је уобичајени рефрен. Занимљиво, чак и овај изнуђени и наметнути извештај не долази ни близу признања о 8.000 смакнућа. Уместо тога, он говори о 7.800 „несталих" и поставља питање интегритета метода састављања више променљивих спискова „несталих". И док предлаже да се влада Републике српске „поклони пред жртвама Сребренице" истовремено изражава наду да ће различите институције Босне и Херцеговине учинити то исто за друге невине жртве убијене у току ових ратова. Медији нису помињали ове квалификације и вероватноћа да ће власти спровести истрагу и позвати на извињење за хиљаде немуслиманских (и имплицитно безвредних Срба) жртава је изразито мала.  

19. Још једна особина сребреничког случаја је инсистирање на довођењу свих (српских) злочинаца пред суд где ће признати кривицу наводно због задовољења правде и процеса помирења. Ово правило није било примењено у случају Индонезије и Источног Тимора (1975-1999) где су амерички и британски савезници починили масовна убиства. Наравно, оно се неће применити ни у случајевима где су Америка и Велика Британија починиле агресију и побиле велики број цивила, као у Ираку. Што се тиче примене овог правила у ратовима на Балкану, проблем је у томе што правда не може бити једнострана јер онда престаје да буде правда и открива своје право лице као освета или покриће за друге политичке циљеве. Етничко чишћење широм бивше Југославије никако није спроводила само једна страна. Уствари, број избеглих и интерно расељених лица био је и остаје највећи међу Србима. Штавише, Срби тврде и документују много хиљада убијених од руку босанских муслимана и увезених муџахедина, и Хрвата. Имали су сопствену групу за испитивање и идентификацију тела у 63 масовне гробнице. Ово је прошло скоро непримећено код западних медија и Хашког трибунала. Како је уважени стручњак за судску медицину Зоран Станковић приметио још 1996, „тужилац Ричард Голдстон није био заинтересован за чињеницу да је његов тим претходно идентификовао 1.000 тела (босанских) Срба у области Сребренице." Уместо тога, постоји стални рефрен о српском јадиковању, док се жалбе босанских муслимана узимају за жалбе правих жртава и никад нису сматране јадиковањем. 

Уместо да допринесе помирењу, стално фокусирање на сребреничке жртве и Србе убојице доприноси интензивирању мржње и националистичких подела, баш као што су рат и насиље на Косову појачали мржњу и показали да је циљ који је Клинтон прокламовао у априлу 1999 као борбу за „принципе мултиетничке, толерантне и инклузивне демократије" био превара. На Косову је ова једнострана пропаганда и НАТО управа ослободила озбиљно и константно насиље уперено против Срба (али и против Рома, Турака и албанских дисидената) које је додатно појачано спремношћу НАТО власти да окрену поглед док њихови савезници, наводне жртве, спроводе освету и постижу дугорочни циљ етничког чишћења. У Босни је предлог британског форин офиса да се десетогодишњица сребреничког масакра искористи за „државничку иницијативу" јавног помирења различитих група наводно примљена као могућност да се на брзину заврши са тим. Као што наглашава Дејвид Чендлер, „фокусирање међународне заједнице на рат дало је подршку најреакционарнијим и најназаднијим политичким снагама у Босни...Они који су друштвено највише искључени из босанског живота били су у могућности да диктирају политичке циљеве и да се супротставе помирењу јер је њихова друштвена тежина вештачки увећана међународном доминацијом у политици ове мале земље. Без политичке, социјалне и економске зависности од спољашњих актера која је легитимизована идејом о бошњачким жртвама, мало је вероватно да би рат опстао као централна тачка живота у Босни." 

И у Босни и у Србији, Срби су под сталним нападом, понижавани, а њихове вође и војна лица кажњавани, док они који су оптужени за злочине међу муслиманима, Хрватима и силама НАТО нису били предмет опсежних истрага и кажњавања, па су чак и приказивани као делитељи правде. Јасно је да стварни циљеви оних који инсистирају на одмазди нису правда и помирење. Њихов циљ је, осим пуке освете, да се ојача позиција босанских муслимана да се смрви и ако је могуће чак и елиминише Република Српска као независни ентитет у Босни, да се Србија задржи у стању потпуне неорганизованости, слаба и зависна од Запада, да се створи основа за формално одвајање Косова од Србије и да се настави са приказивањем у повољном светлу америчког и НАТО напада и распада Југославије. Последњи циљ захтева да се скрене пажња са улоге Клинтона и босанских муслимана у давању Ал-Каиди њеног упоришта на Балкану, са Изетбеговићевог блиског савезништва са Осамом бин Ладеном, са његове Исламске декларације (1970) која је објавила непријатељство мултиетничкој држави, са увоза 4.000 муџахедина да се боре у светом рату у Босни уз активну потпору Клинтонове администрације, са везе између ОВК и ал-Каиде. 

20. Завршна напомена: Разумевање догађаја који окружују Сребреницу може такође да помогне да се утврди хоће ли Срби наставити да буду изложени силини напада за кривицу за трагични сукоб који се десио када су велике силе - Европска унија, Америка и УН- охрабриле распад Југославије дипломатским признањем наоружаних сепаратистичких република и нису учинили ништа конструктивно да спрече национално-политичку борбу за територије која је уследила. Уствари, ова тела су охрабрила насиље јер су пропустили да реше проблем мањинских енклава, јер су пустили босанске муслимане и ОВК да верују (с правом) да провокације и сукоби могу да изазову укључење Америке и НАТО у борбу на њиховој страни и јер су приказивали ове сукобе као сукоб добра и зла. Ова континуална демонизација и прогон једне стране као једино одговорне за серију грађанских ратова у којима је учествовало више зараћених страна поспешили су мржњу и насиље широм већег дела бивше Југославије и сигурно нису осигурали пут помирења. То је представљало и основу за опасан и погрешно добронамеран однос према „хуманитарној интервенцији" НАТО на Балкану, која није била ни хуманитарна ни легална, која је оставила остатке у стању зависности и хаоса и обезбедила моралну основу за будуће илегалне и нехуманитарне интервенције. Као што смо нагласили, надувана и политичка конструкција сребреничког масакра игра значајну улогу у креирању ових несрећних резултата. 

Балканмагазин

Извор: НОВИ СТАНДАРД

ПРЕДГОВОР КЊИЗИ НА КОЈУ СЕ ЧЕКАЛО 15 ГОДИНА – ФИЛИП КОРВИН: КРАЈ СРЕБРЕНИЧКОГ МИТА
КЊИГА НА КОЈУ СЕ ЧЕКАЛО 15 ГОДИНА (2) - ЕДВАРД С. ХЕРМАН: РАЗУМЕВАЊЕ МАСАКРА У СРЕБРЕНИЦИ (2)
КЊИГА НА КОЈУ СЕ ЧЕКАЛО 15 ГОДИНА (3) - ЕДВАРД С. ХЕРМАН: ДЕВЕТ МИТОВА О ЗЛИМ СРБИМА У БАЛКАНСКОМ РАТУ
КЊИГА НА КОЈУ СЕ ЧЕКАЛО 15 ГОДИНА (4) - ЏОРЏ БОГДАНИЋ: УВОД У ОСВАЈАЊЕ СРЕБРЕНИЦЕ