Историјски пројекат Сребреница: Ердемовић, лажни сведок без кога Хаг и Сарајево не могу

СЛУЧАЈ Д. ЕРДЕМОВИЋА И НЕОТКРИВЕНА ИСТИНА О СРЕБРЕНИЦИ 

 

[У тексту „Када је копија гора од оригинала“ који се налази на нашем сајту, http://www.srebrenica-project.com/sr/index.php?option=com_content&view=article&id=142:2012-05-25-19-44-10&catid=12:2009-01-25-02-01-02, донели смо Решење првостепеног већа у Одељењу за ратне злочине Суда Босне и Херцеговине у предмету Кос и други 2011. године. У том бизарном Решељу стоји да Дражен Ердемовић, кључни сведок Тужилаштва када је у питању Сребреница, не мора да сведочи уживо и да буде изложен унакрсном испитивању адвоката одбране уколико он то не жели. Веће игнорише чињеницу да је Ердемовић, заузврат за минималну казну од пет година што је по сопственом признању лично убио између 70 и 100 муслиманских заробљеника, потписао обавезу да ће сведочити на свим сребреничким суђењима. Он нема избора, осим ако му судско веће такав избор не би дало. Зашто му је судско веће дало могућност да не сведочи – и зашто се после објављивања књиге Жерминала Чивикова Ердемовић устручава да сведочи – читаоцима ће постати јасно из текста који следи. То је предавање г. Чивикова на Међународном симпозијуму о Сребреници и Хашком трибуналу који је Историјски пројекат Сребреница у априлу 2009. године организовао у просторијама Руске академије наука у Москви.] 

 

СЛУЧАЈ ЕРДЕМОВИЋ И КРАХ СРЕБРЕНИЧКЕ ПРИЧЕ

 

Жерминал Чивков[1]

 

2. марта  1996. године југословенска полиција ухапсила је у Новом Саду два војника армије Републике Српске (РС), Дражена Ердемовића и Радослава Кременовића. Они су затражили у Београду контакт с представницима Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) да би саопштили Трибуналу о неком војном злочину у Босни, у којем је Ердемовић лично учествовао. Пре него што су ухапшени, њих двојица су 1. марта разговарали са двоје  западних новинара:  Ванесом Васић-Јенековић из АВС  и Рено Жирар  из париског часописа  Фигаро.  13. марта  Фигаро је објавио велики чланак  о Ердемовићу.  У том тексту  Ердемовић тврди да се договорио са истражним судијом Трибунала, да Трибунал не подигне оптужницу  против  њега.  У Хагу ће Ердемовић бити само сведок,  а не и  оптужени. После тога ће се преселити са својом  породицом  у једну од западноевропских земаља.

 

6. марта југословенске власти су почеле судску истрагу против  Ердемовића и Кременовића.  Ердемовић је признао да су у јулу 1995. године, он и још  седам бораца из састава  10-ог диверзантског одреда  Армије РС,   стрељали код села Пилице у БиХ  око  1.200 цивила муслиманске националности.   7. марта главни тужилац  Трибунала Ричард Голдстоун  затражио је од југословенских власти да оба војника испоруче Трибуналу. 30. марта авион југословенског авиопревозникаа превезао је Ердемовића и Кременовића у Хаг.  22. маја  Кременовић је ослобођен и вратио се у Београд, јер  тужилаштво Трибунала није имало потребу за њим као сведоком… 29. маја Трибунал је подигао оптужницу против Ердемовића.  Оптужница се по садржини  није разликовала од оне подигнуте против Ердемовића у Новом Саду.  29. новембра 1996. године,  судско веће  Трибунала осудило је Ердемовића на 10 година затвора  за ратне злочине и злочине против човечности. 5. марта 1998. године, друго судско веће  смањило му је казну на 5 година. У августу 2000. године Ердемовић је изашао на слободу. За учешће у убиству 1.200 људи, он је одлежао  три и по године. На основу програма Хашког трибунала за заштићене сведоке Ердемовић  сада живи  са новим презименом негде у  Северној Европи. Повремено се  Ердемовић појављује у Хагу као  заштићени сведок  у свим процесима који се односе на  такозвани  геноцид над босанским Муслиманима.

 

Све што знамо о масовном убиству код села Пилице у јулу 1995. године, засновано  је  искључиво на признању  Дражена Ердемовића. Судска одлука о његовом  случају  од  29. новембра 1996. године  донета је по  убрзаној процедури (guity plea).  Та процедура је резултат договора  између окривљеног и тужиоца.  Окривљени даје  ,,искрено признање'' које може  да послужи као доказ против других лица, а  тужилац на основу  тог  признања моли суд да  изрекне што је могуће мању казну за окривљеног! Ердемовић – је  главни сведок  Трибунала.  ''Искрено'' признање  Ердемовића  омогућило му је да се не појави на унакрсном испитивању, а суд има једини задатак – да му одреди  – висину казне! Када се има у виду  огромна тежина  тога злочина,  чињеница  да је суд ,,признање'' Ердемовића узео као довољан доказ, изгледа мало чудно. Процесни кодекс Трибунала  очигледно дозвољава такав рад.

 

          Неколико речи о том важном сведоку ,,геноцида''  над босанским  Муслиманима.  Дражен Ердемовић рођен је у Тузли, у граду са већинским муслиманским становништвом. Мајка му је била Хрватица, а отац Србин, а он се изјашњава као босански Хрват. Ердемовић  је напустио војну службу у  Југословенској народној армији (ЈНА). Године 1991. он  ради као полицајац у Републици Хрватској. Када се у априлу 1992. године вратио у Тузлу, агонија  Југославије била је у пуном јеку, као и грађански рат, који је захватио Босну.  Ердемовић је поново позван у ЈНА, но он предност даје  укључивању у Армију  БиХ,  где су већином Муслимани. Крајем 1992.  године он оставља ту Армију и одлази у Армију босанских Хрвата  (ХВО).  У пролеће 1993. године Ердемовић поново мења униформу  пребацивши се у РС и  пријављује се за службу у Армији РС. Њега су примили у једну нову војну јединицу,  управо у 10. диверзантски одред, који је  директно потчињен Главном штабу Армије РС, а састав одреда је био мултиетнички.   Ердемовићев вод тог одреда имао је тридесетак бораца, међу којима је било неколико Муслимана,  неколико Хрвата, један Словенац и два Србина.

 

Судском одлуком  Међународног трибунала за бившу Југославију о  случају  Ердемовића прихваћено је као доказано  да је 16. јула 1995. године Ердемовић учествовао у убиству око 1.200 Муслимана. Сагласно тврдњама Ердемовића, то масовно убиство  било је извршено по наредби  Главног штаба босанских Срба,  јер је 10.  диверзантски одред био директно потчињен Главном штабу.  О том злочину Ердемовић је  сведочио у низу процеса: на процесу против  самог себе (31. маја, 19. и 20. новембра 1996.), на подизању оптужнице против Караџића и Младића  (5. јула 1996.), против  генерала Крстића  (22. маја 2000.), против Слободана Милошевића  (3. маја 2003.), против  В. Поповића  и против других официра  Армије босанских Срба (4. маја  2007.) и на суђењу Радовану Караџићу (27. и 28. фебруара 2012.).  Сва та сведочења налазе се у материјалима отвореним за доступ у  архиви  Међународног трибунала за бившу Југославију.  Поред тога  постоје и  истражни  записници о преговорима које је Ердемовић  водио са  иследницима Трибунала. Они нису доступни, али ја и њима располажем.  Располажем и сведочењима  Ердемовића изнетим 6. марта 1996. године пред југословенским судијама у Новом Саду. Из свих тих  докумената можемо саставити следећу слику  масовног убиства:    

 

          16. јула 1995. године,  8 војника  из састава  10.  диверзанског одреда  Армије РС убили су 1.200 Муслимана  из Сребренице. Убиство је извршено на територији фарме свиња Брањево, крај села Пилице, негде око 40 километара северно од Сребренице. Жртве су довозили аутобусима. Први аутобус, у коме је било 50-60 мушкараца,  узраста од 16-60 година, стигао је  негде између 10 и 11сати. Убице су изводиле из аутобуса  групе по 10 жртава.  То је важно: стално по 10 људи. Руке жртава су биле везане, неки су имали и повезе на очима. Жртве су прво морале да дају лична документа, да их оставе у углу неке гараже. Затим су их убице водиле до места  убијања које се налазило  сто-двеста  метара од аутобуса. Тада би се убице постројиле на 20 метара од жртава и пуцале у њих из аутомата калашњиков појединачним пуцњима.  Контролишући да ли је свако заиста убијен, они би на крају крајева и из пиштоља дотукли  све оне који су давали знаке живота.  После тога су изводили из аутобуса следећу групу од 10 жртава. Ето тако, без посебних  контрадикторности Ердемовић је понављао своје сведочење  о злочину у свим  својим сведочењима.   Убице су се с времена на време одмарале. Пушили су, пили ракију.  Ердемовић је разговарао с неким Муслиманима.  Један је покушао да бежи, сустигли су га и убили. Неки војници су тукли и понижавали своје жртве.  Све то је тражило време. До 15 сати после подне сви су побијени. На ливади је лежало 1.200 лешева.

 

           То је немогуће. Немогуће је  за пет сати убити 1.200 људи, на начин који је описао Ердемовић. То значи, да је 120 група по 10 жртава, свака била стрељана за  два и по минута. Жртве су морале да прођу  100-200 метара до места убијања. Пре тога они су им одузимали лична документа, тукли су их и понижавали, потом их стрељали, проверавали да ли су сви убијени и враћали се у аутобус за следећу групу од 10 жртава.  Све то урадити за две и по минуте!  И још су одмарали, пили и пушили.  Ако је за стрељање једне групе, рецимо, требало најмање 10 минута, мада је и то нереално, пребрзо, онда би ту требало 1.200 минута или 20 сати! Било који нормалан судија могао је доћи до тако једноставног рачуна. Судије Трибунала – нису! Они су прихватили могућност да је 120 група по 10 људи убијено за мање од пет сати.  Колико је људи убијено на том месту? Патолози Међународног трибунала за бившу Југославију  ексхумирали су на том месту 153 леша.  То је корпус деликти. Пронађени лични документи показују да је реч о Муслиманима из Сребренице. То је ужасан  војни злочин и сви одговорни за то, треба да буду кажњени. Ердемовић је стално понављао 1.200 жртава и суд је то прихватио као истину.

 

          ,,Искрено'' признање Ердемовића  у свих његових 12 варијанти     прожето је серијом других противречности и апсурда. Никада и ниједан нормалан суд не би прихватио то ,,самопризнање'' за аутентично и истинито.  Ево најкраћих и најважнијих противуречности:

        На првом саслушању, пред југословенским судом,  Ердемовић је као датум  убиства навео 20. јул 1995. године. Његов друг Кременовић  потврдио је тај датум. Затим је у Хагу Ердемовић неочекивано изменио своју изјаву и променио датум  – 16. јул 1995. године. Зашто је Ердемовић изменио датум који је у Београду навео –  другим који је навео у Хагу?

 

         Ердемовић је тврдио да је у априлу 1994. био примљен у 10. диверзантски одред у звању водника и да је био десетар, али  у марту 1995. године —  одузет му је чин због  непослушности.  То је био узрок што је он у време убиства,  тобоже, био обични војник - редов.  Као редова приморали су га да извршава наредбе и није се могао супротставити  стрељању.  То је лаж.  За време стрељања Ердемовић је био водник и никада није био деградиран.  То се јасно види из докумената које суд има на располагању, али нико не пита сведока зашто је измислио то деградирање.

 

           Ердемовић тврди да је стрељање извршено по наредби ратног командира, старијег поручника Милорада Пелемиша.  Само стрељање одвијало се под командом  Брана Гојковића.   Гојковић је обичан војник, редов, али  по тврђењу Ердемовића  он је командовао  одељењем које је извршило стрељање.  У свим  изјавама  Ердемовић говори о ,,командиру Гојковићу''.  Из иследничких записника видимо још невероватније ствари.  Кад Ердемовић  набраја имена  седморице  војника, који су стрељали под командом  ,,редова'', он спомиње  поручника  Франца Коса. Поручник Кос  био је командир вода 10. диверзантског одреда, који се састојао из два  вода.  Изгледа да је за време стрељања  редов Брано Гојковић  био командир  поручнику Косу и  воднику Ердемовићу.  Из записника се јасно види да иследници  уопште не верују  Ердемовићу.  Све је то апсурд, али свеједно, тако је и остало у записнику.  Нико  у суду  није покушао да сазна од Ердемовића како је могуће  да редов командује одељењем у  чијем саставу су поручник и водник.  Тај апсурд суд уопште не занима.

 

Ердемовић тврди  да је, недељу дана  после стрељања, ратни  командир Пелемиш  организовао атентат на њега.  Пелемиш је сазнао  да се Ердемовић  спрема да се појави у Трибуналу као сведок масовног убиства.   Зато   је  Пелемиш наредио једном од учесника убиства, Станку Савановићу, да убије Ердемовића.  У једном бару у Бијељини, Савановић је добио пиштољ и три пута пуцао у Ердемовића.  Тешко рањен  Ердемовић  преживео је неколико операција у Београду. Из записника  истражних судија ми сазнајемо нешто друго.  У једном бару у Бијељини била је  туча пијаних  војника из 10. диверзантског одреда. Свађа се завршила  пуцњавом и четворица  су рањена. Један од рањених био је и Ердемовић.  Исто тако, и Савановић је тешко рањен.  Никаквог атентата није било. За време унакрсног  саслушања Ердемовића који је водио Слободан Милошевић може се сазнати понешто врло интересантно.  Ердемовић је потврдио да су неки од учесника стрељања  у Сребреници добили новац и злато, а други нису добили ништа.

 

          Таква и друга апсурдна  измишљања и противречности у сведочењима Ердемовића могу се лако објаснити.  Ко је дао наредбу за  стрељање,  како је изведено стрељање, који је број жртава, какви су мотиви тога злочина?  Сва та питања могу  се објаснити ако се испитају и стану пред суд сви учесници масовног убиства.  И ту долазимо до оног најважнијег.   Још за време првог саслушања у Новом Саду Ердемовић је набројао имена и презимена  свих својих саучесника.  Он понавља њихова имена у својих десетак сведочења.  Учесници тог масовног убиства:  Франц Кос,  Марко Бокшић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Брано Гојковић,  Александар Цветковић  и Властимир Голијан.  Наредбу за стрељање дао је ратни командир Милорад Пелемиш.  Над Пелемишем  виши положај командира  имао  је Петар Салапура,  шеф  Обавештајног оделења  Главног штаба РС.  Према  тврдњама Ердемовића, 10. диверзантски одред  није могао ништа урадити без познатог пуковника Салапуре.  Сва та имена су позната  тужилаштву  Трибунала још од марта 1996. године. Како је могуће,   да  Трибунал ни до данас није подигао оптужнице  против тих лица? [2]    

 

        Један једини пут  судије су питала Тужилаштво где су сви ти саучесници Ердемовића и да ли је истина да против њих  неће подићи оптужнице. То је било 19. новембра 1996. године.  Судија Клод Жорда изразио је пред тужиоцем Марком Хармоном чуђење суда због тих околности, јер је цела оптужница против Ердемовића заснована у потпуности на његовом самопризнању. Где су његови непосредни претпостављени, питао је Жорда.  Где су остали учесници  тога масовног убиства, које је Ердемовић  прозвао поименце? Марк Хармон је одговорио  да Тужилаштво    ради на том питању и да ће подићи оптужнице против свих. Од тада је прошло 13. година. [3] 

 

         Трибунал је чврсто одлучио да Ердемовић буде једини  који ће сведочити о масовном убиству.  Трибунал не жели да суди  саучесницима Ердемовића.  Ево једног примера.  У  августу  2004. године   у Бостону је био ухапшен Хрват  Марко Бокшић, који је пијан аутом прегазио  човека  и побегао са места догађаја.  Медији су саопштили  о  инциденту  и један  босански Муслиман препознао је Бокшића као учесника масовног убиства  код Пилице. Године 1998.  Бокшић је добио  политички  азил у  Немачкој, а после годину дана иселио  се у САД.  Приликом попуњавања докумената за  улазак у САД Бокшић није  поменуо да је служио у Армији РС. Бокшић је навео нетачне податке у формулару за пресељење у  САД, што је тамо озбиљан прекршај.  Амерички новинари су  питали Трибунал да ли ће тражити изручење Бокшића у Хаг.  26. августа  2004. године, саветник Карле  дел  Понте,  Антон Никифоров одговорио је да су Трибуналу ограничене могућности и да се он не може бавити ,,ситном  рибом ''.  Трибунал мора да се усредсреди на  руководећа лица, изјавио је он  у име  Тужилаштва и Трибунала.  Марко Бокшић, учесник убиства  1.200 људи је –  ,,ситна риба''.

 

           Милорад Пелемиш, командир 10. диверзантског одреда, који је, по речима Ердемовића,  дао наредбу  за масовно убијање, живи у Београду и даје интервјуе.   Трибунал зна где је он, али  се Међународни трибунал за бившу Југославију за њега не интересује.   Пелемиш је — ситна риба.   Пуковник Петар Салапура, шеф војне Обавештајне службе Војске РС и командир диверзантског одреда, био је сведок у Хагу на процесу В. Поповићу. Нико није супротставио његово сведочење сведочењу Ердемовића.  Салапура је био у Хагу и отпутовао одатле, а да га нико није питао за убиство 1.200 људи у селу Пилица.  И Салапура је ,,ситна риба''.   Франц Кос, командир вода у којем је био Ердемовић,  и непосредни учесник  убиства, ради као водоинсталатер у Бијељини. Трибунал он не занима.  Станко Савановић  је био осуђен у Београду на пет година затвора  за силовање и трговину женама  из Молдавије.  Трибунал зна где је он, али га то не брине.  Трибуналу су важна  само сведочења Ердемовића. 

 

       То је прави скандал, даме и господо.  Замислите  да осам хулигана у Амстердану  претуку на смрт  неког човека и баце га у  канал.  После годину дана,  један од убица  се покаје, преда се полицији, изнесе све доказе, призна све и  наведе имена  осталих учесника  убиства.   Судија дирнут његовим кајањем  осуди га на  две-три године затвора, али се уопште не заинтересује за друге учеснике злочина.   Замислите какво негодовање  би тај суд изазвао  против себе у медијима и  у друштву.  А у поменутом случају реч је о 1.200  живота.

 

        Дозволите да  сведемо  рачун.  Сведочења Ердемовића  о масовном убиству  код Пилице у јуну 1995. године су нешто  крајње противуречно и нетачно.  Истина о том  злочину  биће позната тек онда када сви њени учесници буду  саслушани, и кад буду одговорали  за учињено.   То је обавеза  било ког суда. Ипак  Међународни трибунал за бившу Југославију  не покреће оптужнице  против осталих  учесника убиства, и чак их и не саслушава као сведоке.  Како је то могуће?  Сасвим је јасно да  Међународни трибунал за бившу Југославију  не жели да открије истину  о том масовном убиству.  Зашто?  Немам одговор на то питање.   Могу само да то констатујем   као чињеницу и  да допустим следећу претпоставку:  Трибунал  не жели да позове  на саслушање  саучеснике  Ердемовића, јер ће њихова сведочења показати да  Ердемовић  говори неистине.  Само Трибунал може да објасни зашто не жели да испита  узроке убиства код Сребренице. Али Трибунал ћути.  Још тужније је што ћути и наша западна јавност.           

 

 

---

[3] Пошто је Хашки трибунал престао да подиже нове оптужнице још 2004. године, он је сада по овом питању – како би се то на енглеском рекло – off the hook. Врућ кромпир Ердемовићеве дружине пребачен је Суду БиХ у Сарајеву.

 

Stichting Srebrenica Historical Project

Удружење Историјски пројекaт Сребреница

Usselincxstraat 60, Den Haag, 2593 VM The Netherlands

Телефон: + 31 64 878 0907 (Холандија)

+ 381 64 403 3612 (Србија)

 Интернет страница: www.srebrenica-project.com

Електронска пошта: srebrenica.historical.project@gmail.com