Бранислав Р. Вучетић
Бранислав Вучетић (1983.) је ратни страдалник и сведок босанско-херцеговачког рата из источнобосанског села Бјеловац, крај Сребренице.
Њему су муслимански војници прво убили мајку Радојку, а онда и брата Миленка и оца Радована 14. децембра 1992. године, док је он сам приликом напада и покоља у његовом селу Бјеловац одведен у сребреничке логоре под контолом муслиманске Армије БиХ, где је провео скоро 2 месеца, а потом размењен у Скеланима за муслиманске војнике. Звали су га неколико пута истражитељи Хашког Трибунала и из Тужилаштва Босне и Херцеговине, али на крају није добио прилику да сведочи о ужасима које је видео и преживео. Уствари, Брано Вучетић је тако постао симбол страдања Срба у братуначком крају.
Данас живи и ради у Братунцу. Често недељом оде на гробље да упали свеће за своје најмилије, којих више нема.
БИОГРАФИЈА
Бранислав Вучетић звани Брано, од оца Радована и мајке Радојке, рођен
је 1983. године у Братунцу, на истоку Босне и Херцеговине, малог места
на обали реке Дрине. Одрастао је и живео са својом породицом у кући, у
селу Бјеловац, у општини Братунац. Имао је и брата Миленка (р. 1975).
Током рата у Босни и Херцеговини 1990-их година доживљава велику трагедију. Када је почео рат, Брано је имао само 9 година. Током рата је добио 20 гелера по телу. Након рата у БиХ, успео је да зaврши, средњу машинску школу у Братунцу. За живот је зарађивао као конобар у кафићу у Братунцу, а одскора и као радник у великом трговачком центру. Добио је свој стан од Министарства рада и борачко инвалидске заштите Републике Српске.
СТРАДАЊЕ
16. септембра 1992. године, док је рат у Босни и Херцеговини увелико трајао, а жртве падале на све стране, његова мајка Радојка (р. 1946) отишла је са својим комшијама у варош Братунац, да купи намирнице за чланове своје породице. Њу и пар комшија који су се возили у комбију пресекли су рафали муслиманских војника, који су били сакривени у заседи иза једне стене, крај муслиманског села Залужје. Том приликом је настрадало и 8 мештана Бјеловца међу њима и Бранова мајка, а још 7 Бјеловчана је тешко рањено.
Дуго је ћутао после мајчине смрти, није могао да дође себи од шока. Његов отац Радован, одвео га је у Србију, преко Дрине у Љубовију, да би га спасио од ратних страхота. Тамо је учио школу, а преко викенда долазио кући. Недељом поподне се обично враћао у Љубовију. Тај викенд непосредно пред злочин није отишао у недељу поподне кући, већ је то одгодио за понедељак.
У понедељак 14. децембра 1992. године, у рану зору, јаке муслиманске снаге Армије БиХ, које предводи комадант 28. дивизије, Насер Орић, нападају његово родно село Бјеловац. Брано се затекао код куће. Чуо је оца како му виче да бежи из куће, код комшинице Мире Филиповић, која је у кући имала још своје двоје деце. Склонила их је на таван. Његов отац Радован и брат Миленко су тај дан убијени од муслиманских војника. Комшиница Мира је покушала да баци бомбе на муслиманске војнике и тако заштити троје деце, али није успела. Убрзо су сви похватани, а Брано је рањен од бомбе која је убачена у собу од стране муслиманских војника. И данас има у глави 20 гелера.
Када су муслимански војници ушли у кућу почели су да их псују и туку песницама, ногама, кундацима, тукли су чак и децу. Мирина деца Оља (2.5 године) и Немања (8 месеци) су вриштала и запомагала. У кућу је потом ушао један брадати муслимански војник са надимком "Манџа" са мачетом у руци, са којом је махао. Кренуо је тако према Брани, Ољи и Немањи, али га је један муслимански војник кога су звали "Миш" зауставио и спречио сигурно клање. Муслимански војници су се тако играли "оштрења ножева". Из Мирине куће Брано је излазио крвав, несвестан да је рањен, у шљивику је гледао свог брата Миленка непомично, несвестан да је он убијен. Поред њих видео је слике својих мртвих комшија: Стеве и Драгољуба Филиповића; комшију Цалета, бабу Злату Јовановић и још једну девојку из комшилука, коју није препознао колико је била унакажена. Све четверо су одведени у прво у комшијско село Полозник, где су већином муслимани. Тамо у Полознику је видео и препознао неке комшије муслимане. Уместо руке помоћи и утехе, дочекале су га псовке, пљување и батине од комшија.
Наредна три дана је провео заробљен у једној гаражи без хране, без воде и без лекарске помоћи. Комшиница Мира Филиповић му је комадима своје одеће му превила рану од гелера. 19. децембра 1992. муслимански војници су их одвели у један приватан затвор у муслиманском селу Пирићи, близу Сребренице. То је био један подрум, који је било влажан са нељудским условима живота. Повремено су добијали кришку кукурузног хлеба, мало воде; а батине и иживљавање су преживљавали сваки дан. Ни сам Брано не зна да ли је било горе када су муслимански војници били пијани или трезни. Тако је провео 56 дана. Претворио се у дечији костур, са видним ранама по целом телу. У логору док је био видео је неколико пута Насера Орића, како прича са његовим мучитељима. Док је био у том муслиманском логору, повремено је излазио у двориште те куће. Ту је добијао батине од својих муслиманских вршњака. Није после излазио, јер се бојао да ће поново бити претучен.
8. фебруара 1993. године у Скеланима је коначно размењен. Све до тада није знао да су му отац и брат убијени. На размени заробљеника дочекали су га ујак Душан и тетка Достана. Када је стајао испред Комисије за размену заробљеника, на питање: - "Куда да те водимо? Имаш ли кога?". Одговорио је слабашним гласом: - "Не знам... Код тетке и теча...". Тако је Брано Вучетић постао члан породице Достане и Ивана Петровића. Они су такође у том муслиманском нападу на Бјеловац изгубили сина Младена, старог 21 годину, док им је син Славиша (р. 1965) рањен у ногу.
Дуго се брано лечио и опорављао. Покушавао је да заборави све те ружне слике које су га прогањале, али није успео. Дешавало се да тих првих недеља губи памћење, да не зна да чита и пише. У дуксерици у којој је заробљен, тако је и враћен. И данас после толико година чува ту дуксерицу.
НЕСУЂЕНИ СВЕДОК
Брану Вучетића су три пута контактирали истражиоци Хашког Трибунала још 2006. године, када је суђење Насеру Орићу улазило у завршну фазу. Дао им је неколико изјава и све је било већ решено да преко Сарајева отпутује у Хаг, како би сведочио о ужасима које је видео. Чак му је МУП Републике Српске по кратком року издао пасош за ту прилику. Но, њему се више нико није јављао, а није ни добио објашњење зашто није отишао у Холандију, да сведочи о покољу у Бејловцу, када је за неколико сати убијено 109 Срба, а читаво село спаљено и опљачкано. Док за првих осам ратних месеци на подручију Сребренице и Братунца, муслиманске јединице Насера Орића су етнички очистиле више од 100 српских села.
Исто је и са Тужилаштвом БиХ. Контактирали су га неколико пута 2008. године, али никако да изађе на Суд и каже јавно о ономе што је видео и преживео. Истина о страдању Срба у Подрињу никога не занима.
ЗЛОЧИНЦИ СЛОБОДНИ
Брано Вучетић зна да се његови џелати и његове породице данас слободно шетају по Тузли, да тамо живе и раде и нико им ништа не може. Тужилаштво Босне и Херцеговине и поред бројних доказа који су им достављени не подижу оптужнице против осумњичених.
Пуштање Насера Орића, крвника из Сребренице, 2008. године Брани Вучетићу је јако тешко пало, осећао се издано и понижено. Није му јасно да је неправда јача од правде, да поред толико доказа судије затварају очи. Да му нису дозволили да сведочи у Хашком Суду о ужасима које је видео.
Извор: Злочини над Србима
Везане вијести: