Јадовничани и Пребиловчани

Душан Басташић је недавно посјетио Пребиловце, те написао пар редова да схватимо зашто је име овог мјеста битно за упамтити. На позив Миленка Јахуре, предсједника Српског националног друштва "Пребиловци" из Београда, делегација удружења Јадовно 1941., присуствовала је светој Литургији, служеној 04. августа 2012. у херцеговачком, српском селу Пребиловци.

 

Пише: Душан Басташић

 

Служена је Литургија за покој душа Пребиловачких новомученика али и свих Срба из Доње Херцеговине, побијених од стране хрватских усташа у озакоњеном злочину почињеном 1941. године.

Током крвавог љета 1941. године усташе су у бројним крашким јамама, ријекама али и на кућним праговима, поубијале више од 4.000 Срба из Доње Херцеговине.

Само из Пребиловаца од 1.000 становника, убијено је њих 826, а до краја рата број погинулих попео се на 850. Од тога, њих 600 су жене и дјеца, највише пострадали у Шурманачкој јами код Међугорја, у коју су живи гурнути 6. августа 1941. године.

У Пребиловцима су, тада, потпуно затрте 52 породице а 36 огњишта је угашено. Ратне страхоте од око хиљаду становника преживјело је 172 чељади.

На рушевинама миниране цркве и крипте у којој су 1991. године, положене кости српских мушкараца, жена и дјеце, ексхумиране из крашких јама у којима су лежале преко педесет година, Свету Литургију служио је архимандрит Данило, игуман манастира Житомислић, уз саслужење шест свештеника. За подсјећање, љета 1941. комплетно монашко братство манастира Житомислић, побијено је од стране усташа у јами Ржани до.

Потомци и сљедбеници усташких злочинаца из 1941., отпадници од хришћанске вјере и рода људскога, педесет година касније, 1992. године, дигнувши у ваздух православни храм са криптом и костима Пребиловачких новомученика, поновили су злочин.

У страховитој детонацији, дио смрвљених костију, стопио се са бетонским зидовима крипте.

Злочин је почињен и на православном гробљу у Пребиловцима, гдје су поред споменика рушене, митраљиране, скрнављене и гробнице, а кости у њима спаљиване.

Прије Литургије, већ у пет часова ујутро, кренули смо према Шурманачкој јами Голубинки, у коју је бачено преко 2000 српске чељади.

Управо када се сунце појавило на обзору, кроз трње и драчу, стигли смо до јаме. Призор је мучан. Споменик жртвама, минирањем је потпуно уништен и сурван на бетонску плочу којом су потомци жртава, 1990. године затворили јаму након што су ексхумирали кости и у самој јами оставили спомен плочу.

Нема трага да је овдје 1941. године почињен стравичан злочин над у највећем броју женама и дјецом из Пребиловаца.

Сазнање да су мученици након ноћи проведене у марвеним вагонима, до јаме тјерани пјешке од жељезничке станице у Шурманцима а онда овдје ударани маљевима и чекићима и дрвеним моткама гурани у јаму, изазива вртоглавицу у глави и мучнину у стомаку.

Ту преко брда, свега 2,5 км далеко, налази се Међугорје, католичко светилиште, гдје се како кажу указала Госпа.

Хиљаде ходочасника, долазећи у мјесто у коме су поникли неки од Шурманачких усташких џелата, немају појма да се недалеко одатле налази једно друго, посебно светилиште, потпуно скривено и готово заборављено.

Отишли смо и до јаме на Бивољем брду, понору који је прогутао преко 1500 мученика.

Овдје нас је чекао још страшнији призор. Разрушеном спомен обиљежју, подигнутом над самом забетонираном јамом не може се ни прићи од гомиле смећа. Централна депонија смјештена је управо ту, над самом јамом.

Много је тога што веже Пребиловачко, Шурманачко и стратиште на Бивољем брду.
Жртве су припадници српског народа а злочинци хрватског народа. Монструозни карактер злочина и начин његовог извршења је исти.

Ипак, први утисак који се намеће након обиласка ова три локалитета, стање је у коме се данас налазе стратишта и жртвама посвећена спомен обиљежја.

Меморијали су у потпуности уништени, до њих не воде путокази, њих нема на географским картама.

Мада је прошло седамнаест година од краја протеклог рата, обнове нема.

Локална, Чапљинска (хрватска) заједница то није учинила. Нису то урадили ни челници хрватског народа у БИХ.

Мада су војне формације државе Хрватске, тадашње независне и данашње неовисне, судјеловале у злочинима почињеним на овим стратиштима, не осјећају потребу да у овим „мирнодопским“ временима учине нешто да се невиним жртвама барем споменик обнови.
То би свакако био израз поштовања у функцији обнове повјерења, неопходног за градњу добросусједских односа, чега су им пуна уста.

Управо супротно, у вријеме служења литургије, у Чапљини су се одржавали карневалски дани, смеће на депонији код јаме на Бивољем брду се гомилало а нас поклонике су пратили погледи за које је мало рећи да су непријатељски.

Ипак, да будем искрен, нисмо ми на овим тужним мјестима очекивали злочинце, њихове потомке и политичке лидере.

Наше сам ипак очекивао, али ни њих није било у Пребиловцима.

Ни републичких ни ентитетских предсједника, премијера, министара ни њихових изасланика. Није било архијереја, ни млађих ни старијих ни умировљних.

Пребиловци су симбол страдања нашег народа у Херцеговини, континуитета страдања.

Да ли су наши званичници, тога дана могли имати значајнији приоритет од доласка у Пребиловце?

Могли су се можда одлучити за одлазак на Гаравице код Бихаћа, гдје су хрватску усташе побили преко 12000 православних Срба а гдје је парастос служе у исто вријеме.
Али, ни тамо нису отишли.

Зашто је томе тако, могло би се нашироко писати, али оставићу то за другу прилику.

По стратиштима Херцеговине, пронијели смо икону Светог Вукашина из Клепаца, новомученика Јасеновачког. Не зато да би светитељ видио гдје смо, с ким смо и какви смо. Он то из наручја Божјег свакодневно гледа али не плаче.

Није он плакао ни када га је џелат касапио на Градини. Тада је мирно зборио: „Само ти дијете ради свој посао“.

Чинило нам се, да је над разнесеним костима српских мученика у Пребиловцима, над јамом Шурманачком и оном на Бивољем брду, поручивао исто. И жртвама и потомцима жртава и џелатима и онима који су тамо требали бити, а нису.

 

Душан Басташић