Тријумф усташке идеје
Управо објављени резултати прошлогодишњег пописа у Хрватској потврдили су остварење најслободнијих политичких снова Анте Павелића; да је Хрватска скоро очишћена од Срба (400.000 заувек протерано), а оно што је преостало топи се као лед на врелој плотни
Хрватска је, коначно, објавила резултате прошлогодишњег пописа становништва. У тој држави живи четири милиона двеста осамдесет пет хиљада становника. Деведесет одсто су Хрвати. Срба је, према очекивању, све мање, чак 15 хиљада у односу на 2001. годину. Прецизније, сада их је тамо 186.633. Просечна старост 53 године. Српско питање у тој држави и биолошки се приводи крају. Остале претпоставке одавно су задовољене. Реално процењујући, са факторима; исељавање, умирање и асимилација, кроз тридесетак година у Хрватској ће живети највише десет хиљада Срба. Остварена су и најсмелија маштања Анте Павелића. Кад су Срби у питању ово је тријумф усташке идеје.
У ЕВРОПИ ЈЕДИНСТВЕН СЛУЧАЈ Уочи рата, према попису из 1991. године, у Хрватској је живело нешто мање од 600.000 Срба, са онима који су избегли изјашњавање и Југославенима (у које су, познато је, највише бежали Срби) та бројка ишла је преко 650 хиљада. Значи, за само 20 година у Хрватској је нестало 400.000 грађана српске националности. Јединствен случај у савременој Европи, највеће етничко чишћење после Другог светског рата.
Акције „Бљесак“ и „Олуја“ – проведене у мају и августу 1995. године – очистиле су Србе са сеоских подручја новостворене хрватске државе. Тада је заувек отишло преко 200 хиљада Срба и ова бројка се последњих година једино и спомиње у Србији, што је додатна опасност за целу причу. Готово нико не обраћа пажњу на Србе протеране из градова, на први талас етничког чишћења од 1990/1992, када је Туђманова Хрватска што суптилним, што бруталним методама очистила хрватске градове од Срба. О тим Србима проговара се тек с времена на време, као сада кад су објављени резултати пописа.
Први случајеви директног притиска на Србе у Хрватској уследили су одмах по објављивању првих изборних резултата, кад је било јасно да је хрватски народ дао подршку екстремним политичким идејама наслоњенима на учење Анте Старчевића и усташтво. У већ припремљену медијску атмосферу – креатори су били ТВ „Загреб“, „Вјесник“ и „Вечерњи лист“ – набијену антагонизмом према Београду и Србији, као великој опасности која прети Хрватској, убачене су приче о србокомунистичкој тортури проведеној над Хрватима у послератној Југославији, о великим злочинима над припадницима поражене војске НДХ и њиховим породицама; полицијским и војним репресијама на Хрватима, уз „подсећање“ да су и полицију и војску углавном чинили Срби; крашким јамама (Јазовка) пуним „хрватских мужева“… За све су били криви Срби, сва тешка историја Хрвата, сва страдања у последњим вековима, објашњавана су негативним утицајем Срба. Мржња према Србима ваљала се Хрватском као куга, завлачећи се у сваку кућу, све делове друштва, рушила пријатељства, кумства, породице. Сумња у сваког Србина у Хрватској сматрала се нормалном, донета је одлука о потписивању „Изјаве о лојалности“ новој хрватској држави, која је Србима у Хрватској давала неку наду за останак на радном месту, за очување какве-такве егзистенције и голог живота, на крају. Ни то није помогло. Већ 1991. године, кад се југословенска криза претварала у агонију, Срби у градовима Хрватске нашли су се у положају Јевреја нацистичке Немачке. Никакву одбрану нису имали, а све је било против њих. У Осијеку, Загребу, Сиску, Госпићу… почеле су физичке ликвидације Срба, ноћна одвођења, стрељања, клања, ликвидације целих породица.
Из разлога који задиру у људско достојанство никада се неће сазнати колико је у тим данима и месецима по градовима Хрватске силовано жена и девојака српске националности. Ово је једно од питања које никада нико јавно није отворио, а несрећнице које су то проживеле одбијају да о томе говоре. То у многим случајевима не знају чак ни њихове породице.
ТИМОВИ ДРЖАВЕ СУ НА ТОМЕ РАДИЛИ Дакле, бежећи од свакодневног живота у којем је владао страх, а дах смрти се осећао свуда, Срби напуштају урбану Хрватску. Око 180 хиљада одлази са оним што је могло да се обуче и стане у један кофер. У њихове празне станове упадају хрватски бранитељи и домољуби, држава доноси Закон о откупу по основи станарског права, окупирани станови прелазе у хрватске руке, по обављеном послу Закон се укида, и тако је отето око 35.000 станова чији су власници били Срби.
И данас можете наићи на људе који ће вас, и овде у Београду, убеђивати да су Срби из хрватских градова, почетком деведесетих, побегли без потребе. Као, зна се да им није било лако, али, боже мој, требало је издржати, није то била политика хрватске државе већ хирови острашћених појединаца. Не, супротно – била је то осмишљена акција хрватске државе. Цели тимови су на томе радили.
Навешћу један пример који ово савршено илуструје. Причао ми је Хрват, учесник догађаја; негде у лето 1991. године, воз на линији Суња-Сисак-Загреб, заустављен је близу Велике Горице, на самом прилазу Загребу. Отворена пруга, шумарак са десне стране, људи се обазиру, нигде никога, појма немају шта се догађа, а онда у вагоне улећу хрватски војници и наређују путницима да одмах легну на под. Минут, два касније вагоне погађају снајперски меци; пуцају прозори, народ вришти, општи хаос, а војници, такође на поду, стално упозоравају да се нико ни случајно не диже са пода. Драма је трајала десетак минута, војници се дижу, дају знак путницима да се и они подигну са пода, и показују им рупе од метака. Објашњавају да је то био напад српских снајпериста. Воз наставља пут и улази у Загреб, народ истрчава срећан што је преживео и шири причу о српским снајперистима надомак Загреба.
Нико се није запитао због чега је воз уопште стао на отвореној прузи; како су то хрватски војници знали да ће уследити напад; како су знали да је напад завршен и како нико није повређен. У то време Срби у Загребу или оближњем Сиску без велике потребе нису излазили ни на улицу, а камоли да ходају около са снајперима и нападају возове. Али, ефекат је постигнут, код Хрвата је увећан страх од Срба, мржња се развијала и ширила.
Податак да је у последњих десет година број Срба у Хрватској умањен за 15 хиљада носи у себи потребу за посебном анализом. Само тај податак разноси у парампарчад теорије службеног Загреба о створеним претпоставкама за повратак прогнаних Срба. Нити се ти Срби имају где вратити, нити у случају повратка имају од чега да живе. Србин у Хрватској може да се запосли једино код самог себе, ако смогне средстава да отвори неку фирму, продавницу. Уместо да се враћају у Хрватску Срби се отуда исељавају. Упркос тврдњама и раније, хадезеовске и садашње есдепеовске владе, да су закључени и обелодањени спискови Срба над којима хрватска држава још увек држи отворене оптужнице за почињене ратне злочоне, и даље се догађа да неког Србина, повратника, који је у Хрватској већ годинама, приведу на „обавјесни разговор“, после чега овај спакује оно мало сиротиње и напусти Хрватску. Прича о томе се брзо прошири, што је и био циљ, психоза код Срба расте, страх чини своје и тако у десет година добијемо ново смањење броја Срба у Хрватској за чак 15 хиљада.
ИМАЈУ ЛИ ХРВАТИ РАЗЛОГА… Дозвољавам могућност да ми је промакло, али заиста нисам ни чуо, ни прочитао да је бар један хрватски политичар, из структура власти или опозиције, свеједно је, рекао да је за Хрватску губитак, штета, то што је у двадесетак година остала без 400.000 Срба. Напротив, доминира ликовање или прикривено задовољство, уз образложење да је то последица ратних дејстава. А имају ли Хрвати правих, рационалних разлога да се тако постављају према Србима? Подсећам, а ви процените сами:
Бечким договором из 1850. године, Хрвати су узели српски језик, штокавицу, стандардизјући га најпре као заједнички српско-хрватски, а потом као свој, хрватски језик. Пре тога Хрвати су говорили чакавским и кајкавским језиком.
Хрватску химну „Лијепа наша“ на стихове Антуна Михановића компоновао је Србин Јосиф Руњанин, а први пут је изведена 1860. године у Глини, у кући Србина Петра Пелеша.
Хрвати се данас поносе са „великим хрватским пјесником“ и генералом Петром Прерадовићем, избегавајући да наведу Прерадовићево српско порекло.
Најпознатију националну, хрватску песму будницу „Устани бане“, посвећену Бану Јелачићу, написао је Огњеслав Утјешиновић Острожински, Србин из кордунског села Острожина.
Међу значајна имена хрватске књижевности, све тамошње енциклопедије и антологије, сврставају Србе: Владана Десницу и Григора Витеза.
Хрватско казалиште и филм није могуће ни замислити без глумаца српског порекла: Пере Квргића, Јована Личине, Радета Шербеџије, Ане Карић, Угљеше Којадиновића… као ни хрватску музичку сцену без Арсена Дедића, Ђорђа Новковића, Слободана Момчиловића (оснивач „Нових фосила“), Нине Бадрић, Владе Калембера…
Срби су створили и деценијама водили најуспешнија хрватска предузећа у послератној Хрватској, привредне гиганте: „Борово“, „Гавриловић“, ДТС „Дубровник“, „Југотурбина“…
Све је то за Хрватску и Хрвате неважно и ништавно у односу на учење Анте Старчевића о Србима као „реметилачком фактору“.