Последње време за нову српску политику
Како је могућа сарадња две државе када се у једној од њих, у овом случају Хрватској, јавно говори да припадање мањинском народу, српском, представља поругу и најтежу увреду, и шта у том смислу може да уради нова власт у Београду
Односи Србије и Хрватске,
политичка кичма Балкана, после промене власти у Београду налазе се у фокусу
посматрања важних чиниоца међународне политике, у мери која је готово на нивоу
интересовања за односе Београда и Приштине. На основу јавних манифестовања то
се, истина, не би могло рећи, али политика и јесте толико слојевита, да не
кажем нешто друго, зато што се пре изласка на сунце реализује иза затворених
врата. Промену власти у Србији службени Загреб примио је са великим разочарањем,
имајући у виду чињеницу да jе
режим Бориса Тадића Загребу давао све, а заузврат ништа није тражио, али се
хрватска политика у тактичком смислу преко ноћи модификовала, кроз оцену да би
нова гарнитура у Београду, „због своје прошлости“, могла додатно да се
пацификује и држи у шах позицији. Отуда одбијање Јосиповића да дође Николићу на
инаугурацију, отуда тврде оцене о Николићу и ултимативан захтев новом
председнику Србије да се одрекне ранијих политичких ставова, изјава, убеђења…
То је, на изненађење многих, јавно изнео загребачки професор Жарко Пуховски,
политички веома близак Јосиповићу и Милановићу, рекавши да са становишта
хрватских интереса промена власти у Београду иде у прилог Загребу, јер нови
режим у Београду, појашњава Пуховски, има репове из прошлости, што Хрватској
даје иницијативу и предност.
Другим речима, због своје политичке прошлости Николић, Дачић и Вучић мораће
константно да чине уступке свима у региону, посебно Хрватима и Хрватској. Да ли
је тако? Тачније, мора ли тако? Не, наравно. Хрвати само раде оно што су радили
последњих осамдесет година; оптужују Србију да је хегемонистичка, ратничка,
склона угњетавању малих и нејаких. Тако је од првих дана живота Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца, државне склепотине која никада није заживела и до последњег
дана у својим точковима носила клипове малих народа и народа у покушају, управо
оних којих данас не би ни било да Србија није прихватила сулуду идеју стварања
велике јужнословенске државе. Та држава, и Краљевина и Титова Југославија, била
је, да парафразирам Едварда Кардеља, само хаустор у који су се склонили мали
народи док не престану велике светске олује. Српским елитама, част изузецима,
то никада није било јасно.
ХРВАТСКИ ФАШИЗАМ
Николић, Дачић и Вучић налазе се у прилично повољној ситуацији када су односи
са Хрватском у питању. Они су у позицији, и у обавези, да Јосиповићу и
Милановићу поставе бар десетак врло неугодних питања, чији ће одговори подићи
платформу будућих односа на релацији Београд-Загреб. Ни Тадић, ни они пре њега
нису са државне адресе поставили проблем одрживог повратка Срба протераних из
Хрватске; надокнаду њихове уништене и отете имовине; враћање станарског права,
на простору бивше Југославије одузетог једино Србима из Хрватске; враћање отете
девизне штедње Срба из Хрватске; питање равноправног положаја Срба који још
живе у Хрватској, њихова политичка и грађанска права… Разуме се, у корену овог
посла лежи неминовност редефиниције хрватског тумачења рата деведесетих,
односно изградње чврсте српске позиције о карактеру тих сукоба.
Ниједна досадашња Влада Србије – имам у виду ове постоктобарске – није изашла
са ставом који је прихваћен чак и у Хашком трибуналу, да се на простору
Југославије, у првој половини деведесетих, водио грађански рат. Такав став
аутоматски елиминише хрватско тумачење које каже да се радило о агресији Србије
на Хрватску, покушају реализације великосрпске идеје. Рат је – ово истина се
мора стално наглашавати – почео политичком сецесијом Словеније и Хрватске,
односно оружаним нападима паравојних јединица те две републике на касарне ЈНА.
Све остало је директна последица тих чињења.
Пре неколико дана Милорад Пуповац је гостовао на „Хрватској телевизији“, у
емисији „Недјељом у 2“, и на питање водитеља да ли он, Пуповац, мисли да је у
Хрватској увреда бити Србин, овај је одговорио потврдно. И један и други су
навели примере; водитеље је споменуо капитена ногометног клуба „Динамо“, из
Загреба, Милана Бадеља који је, жалећи се на повремене увреде навијача, казао
да му најтеже пада кад га сврставају међу Србе, што он, каже, није. Пуповац је
додао случај „Динамовог“ директора Здравка Мамића, против кога навијачи
„Динама“ већ годинама воде вербални рат. Најпре су га називали демагогом,
преварантом, па лоповом, гробаром хрватске светиње зване НК „Динамо“, да би на
крају, верујући да ће га то највише погодити „открили“ да је Мамић Србин. Овај
је данима морао да се брани од те „оптужбе“, дајући националистичке изјаве које
му, иначе, нису својствене.
У којој је европској држави, осим у Хрватској, увреда некога сврстати у ред
мањинског народа? Зар то није фашизам? Није ли на овај начин – а после
споменуте емисије нико се није огласио – та „увреда“ у Хрватској добила пун
легитимитет. И зашто је то тако? Због дефиниције рата? Ни сам не знам колико
сам текстова написао на ту тему, али одустати се не сме, јер како време пролази
све је више доказа да се однос државе Хрватске према Србима у Хрватској, и
однос према Србији као држави, заснива искључиво на дефиницији рата
деведесетих; Србија је била агресор, напала је Хрватску, ту агресију помагали
су „хрватски Срби“ и ред је да се сносе санкције. Отуда објашњење Пуховског,
Јосиповићева бахатост према Николићу, другоразредни положај Срба у Хрватској.
За разлику од Пуховског, мислим да нова власт у Београду нема инфериорну
позицију према Хрватској, напротив. Они су у ситуацији да ураде много, бар у
поређењу са Тадићем, и да однос Загреб-Београд, свакако кључан за регион, поставе
на здраве ноге. Ово што данас имамо поражавајуће је за Србију. Ово није однос
две равноправне државе, већ ирационално, готово необјашњиво ћутање жртве пред
џелатом. Хрватска је из Крајине и урбаних делова земље протерала најмање 400
хиљада Срба и уместо да због тога чини уступке, кад већ не сноси санкције, она
је, због ћутања Београда, а на крилима свог тумачења рата, заменила предзнаке,
прешла у офанзиву и натерала Србију да чак и пред међународном заједницом игра
улогу кривца.
СРПСКИ МАЗОХИЗАМ
Да, знам, ту је проблем Милошевић, јер супротстављање хрватској дефиницији рата
подразумева и констатацију да Милошевић није разбио Југославију, да је
сукривац, али не и кривац за југословенски рат. Ако је ову муку, због
недостатка онога што нико неће да купи уместо бубрега, у Београду имала свака
владајућа гарнитура после октобарских промена, а имала је, сада смо догурали до
зида где ће Срби рећи што се рећи мора или ће бити прилепљена за зид таквом
силином да ће нас са истог шпахтлом скидати.
У робној размени са Хрватском, Србија је после десет година забележила
позитиван резултат. То је податак који охрабрује, али само неупућене, оне који
не знају да су у извозу Србије на хрватско тржиште најзаступљеније фирме чији
су власници хрватски бизнисмени. На челу са Ивицом Тодорићем, власником
„Фрикома“, „Дијаманта“, продајног ланца „Идеа“, „Кикиндског млина“ и још
десетак предузећа у Србији, као и огромних комплекса ораница, пре свега у
Војводини. Истовремено, као што је познато, свега тројици Срба успело је да покрену
некакав бизнис у Хрватској, али су двојица у међувремену одустала. Као што је у
Хрватској увреда бити Србин, тако је у Хрватској инцидент свако српско улагање,
куповина хрватске фирме, појава финалног производа из Србије на рафовима
хрватских малопродајних ланаца.
Пуних дванаест година држава Хрватска у програмима „Радио-Телевизије Србије“
има бољи третман, него Република Српска. Од београдске „октобарске револуције“
проблем Срба у Хрватској за „РТС“ не постоји, јер за ту медијску кућу не
постоје ни Срби у Хрватској. Да није Пуповца необавештени гледаоци „РТС“-а не
би ни знали да у Хрватској још увек има Срба, и да ти Срби имају неке проблеме.
Да је, на пример, њихова национална припадност мера увреде за већински народ –
Хрвате.
Сваки хрватски певач/ица, пре наступа у Београду, а концерте имају месечно
неколико пута, најпре гостује на „РТС“-у, углавном у „Јутарњем програму“ и
„Београдској хроници“. Од Масима Савића, преко Нине Бадрић, до „Прљавог
казалишта“. Тамо их дочекују као род најрођенији, са црвеним тепихом. Ништа
страшно, то је добро позната српска гостољубивост, али није добро што већ
двадесет две године у јутарњем програму „Хрватске телевизије“, у „Загребачкој
кроници“, није гостовао ниједан певач из Србије. Мислим чак ни Ђорђе Балашевић.
Коме је потребна оваква неуравнотеженост? Откуда тај српски мазохизам, после
свега што се догодило.
На Николићу, Дачићу и Вучићу је да све ово доведу бар на нулу; како тамо, тако
овамо. Више него довољно за нови почетак српско-хрватских односа.