Порфирије

Свештеним лицима Српске православне цркве никада није било лако на простору где се данас пружа држава Хрватска. То је место жестоког, понекад перфидног, често бруталног обрачуна Католичке цркве с православљем

ПОЧЕЛО је добро, али то у датом простору и околностима, ништа не значи.

Пред новог митрополита загребачко-љубљанског, Порфирија, у Загребу су прострли црвени тепих. Свечани чин устоличења наследника владике Јована организован је у строгом центру главног града Хрватске, у Цркви Преображења Господњег, православном храму саграђеном у другој половини 19. века. Церемонију устоличења водио је патријарх СПЦ, Иринеј, а на другој страни својим присуством поштовање је исказао први човек Католичке цркве у Хрватској, кардинал Јосип Бозанић и представници осталих верских заједница које делују у Хрватској и Словенији. Говори патријарха српског и новог митрополита загребачко-љубљанског били су савршено избалансирани, препуни добре воље, толеранције, екуменски у мери која је многе у Хрватској изненадила. Не знам шта су друго очекивали.

Шта чека Порфирија? Одговор је и тежак и једноставан; одредиће га Порфирије сам, ставовима које буде заузимао, залагањем на терену, бригом (или небригом) за своје православно стадо.

Свештеним лицима Српске православне цркве никада није било лако на простору где се данас пружа држава Хрватска. То је место жестоког, понекад перфидног, често бруталног обрачуна Католичке цркве с православљем. Након великог раскола унутар хришћанства (1054. године) у Сплиту је одржано неколико црквених сабора. На оном из 1075. донета је одлука да се православље искорени с простора Далмације и Херцеговине и од тих времена муке православног живља не престају.

Из породица оних који су кроз време поклекли, показали слабост, одрекли се православља и прихватили католичанство (један од метода притиска сјајно је описао велики приповедач, Симо Матавуљ, у новели „Пилипенда“) дошли су неки од најстрашнијих злочинаца које памти Европа; од Анте Старчевића, родоначелника мржње према Србима, преко Павелића, Макса Лубурића, Љубе Милоша, Мирослава Мајсторовића Филиповића, Ивана Јовановића ... до „јунака“ догађања из деведесетих. Код свих ћете наћи српски корен, делимично или у потпуности. Феномен конвертитства који, готово без изузетка, рађа нетрпељивост и неконтролисану мржњу.

Тај страшни процес претапања православаца у католике, заустављен у периоду 1918-1990. године, оживео је с данима осамостаљења Хрватске, пре 23 године. Милорад Пуповац је пре неколико година изнео податак да је око 10.000 српске деце у Хрватској, од осамостаљења, црквено преведено у католичанство. Вређали су га због тога, претили му, али податак никада није аргументовано оспорен. Као што је неспорно да све више Срба у Хрватској своје родитеље сахрањује уз католичког фратра, да неки мењају презимена за која се поуздано зна да их носе само Срби. Да не спомињемо све пасивнији однос према вери и матичној СПЦ.

Митрополит Порфирије спада међу најобразованије владике СПЦ. Срби у Хрватској, они који су остали уз своју цркву, надају се да га, уз образовање, краси и мудрост, истрајност а богами и храброст. Требаће му све то.

 

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Вечерње Новости