Мука Абде Сидрана

Мухамед Туњо Филиповић казао је да су Муслимани бивше Југославије два пута имали шансу да бирају савезника између Срба и Хрвата, да су два пута изабрали Хрвате и оба пута погрешили

Ратко Дмитровић

Ратко Дмитровић

Мухамед Туњо Филиповић, у задњој деценији двадесетог и првој деценији 21. века, један од најутицајнијих Муслимана, Бошњака, како хоћете, казао је да су Муслимани бивше Југославије два пута имали шансу да бирају савезника (беше то 1941. и 1991. године) између Срба и Хрвата, да су два пута изабрали Хрвате и оба пута погрешили.

Филиповићу треба веровати, нема ниједан разлог да лаже.

Из ове поставке, из додатних страшних историјских истина које су као оштро коље пободене у крваво босанскохерцеговачко тло, рођена је савремена бошњачка мука: једном жилом заувек повезани с кореном, жилом коју би већина Бошњака да покида, и другом која лебди у ваздуху, безуспешно тражећи нови корен. Давно је то дефинисао Мехмед Меша Селимовић - свестан оног првог, српског корена, којем се вратио - метафором о потоку одвојеном од реке, “без тока и ушћа, сувише маленом да буде језеро, сувише великом да га земља упије. С нејасним осећањем стида због порекла и кривице због отпадништва...”

У таквом стању помешане историје, скројених предања, порекла... рађа се мука, неверица, мржња. Све је онда могуће и ништа није свето. Лаж постаје утеха, ставља се на рану као лековита трава. У немоћи старачких дана, достојан сажаљења, свестан да испада смешан, неки дан је све ово демонстрирао Абдулах Сидран, највеће име данашњег бошњачког културног круга, неспорно талентован песник, филмски сценариста посебно, човек без којег филмови “Сјећаш ли се Доли Бел” и “Отац на службеном путу” не би били оно што јесу: колосална филмска остварења.

Сидран је дао интервју сарајевској Алфа телевизији и на питање о односу с Емиром Кустурицом казао нешто што је, сазнајемо, за одређени број људи стара прича, али за огромну већину свакако шокантна тврдња. Дакле, Сидран рече да је Емир Кустурица, онај што је режирао споменуте филмове, погинуо још 1992. године, негде на Требевићу, бранећи Сарајево. Од Срба, дакако. А ко је онда овај ког зна и коме се клања цео филмски и не само филмски свет? Тај се, каже Сидран, зове Пантелија С. Милисављевић и подметнут је од стране српске Удбе. Није новинар мученом Сидрану поставио ниједно питање, а има их десетак, која се снагом логике намећу након изнете тврдње. На пример: Шта је он, Сидран, пре пет година радио на Мећавнику, код Кусте, кад већ зна, а каже да зна 20 година, да данашњи Кустурица није Кустурица већ Пантелија. Шта је натерало човека чији живот неће бити заборављен с даном његове смрти, Абдулаха Сидрана, да се на овај начин понижава. Која мука?

Иста она с којом се носила антисрпски оријентисана интелектуална елита босанских Муслимана кад се Меша Селимовић 1971. године преселио из Сарајева у Београд, изјаснивши се као Србин. Двадесет година касније, то је урадио и Емир Кустурица.

Бошњаци из оног одвојеног потока нису и никада неће опростити Кустурици, јер веће име од његовог Босна у међувремену није изнедрила, што их стално подсећа ко су и шта су. Отуда ова самообмањујућа Сидранова лаж, достојна умне поремећености.

 

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести: Ратко Дмитровић