УСВОЈЕНА ДЕКЛАРАЦИЈА НЕ НУДИ ТРАЈНА РЈЕШЕЊА

БЕОГРАД, 11. НОВЕМБРА /СРНА/ - Предсједник Асоцијације избјегличких и других удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир изјавио је да главни проблеми, који од самог прогона муче избјегличку популацију, нису обухваћени недавно потписаном Декларацијом о окончању расељавања и обезјеђивању трајних рјешења за угрожене избјеглице и интерно расељена лица у региону.
Будимир је рекао за Срну да избјегли и прогнани Срби из Хрватске очекују да буду другачије третирани, или бар консултовани када се доносе овакве декларације.
Он је нагласио да се у Декларацији, коју су 7. новембра у Београду потписали министри спољних послова Србије, БиХ, Црне Горе и Хрватске, не говори о узурпираној приватној имовини и поштовању основних људских и грађанских права.
"Ако је ова декларација имала за циљ да помогне најугроженијима, онда имамо разумијевање за њено доношење, али основни проблеми остали су и даље неријешени. Они су садржани у `Non-paperu` који је још 2009. године усвојила Влада Србије и Петицији избјегличких удружења коју је потписало више од 70 000 не само избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске него и грађана Србије чија је имовина остала у Хрватској", каже Будимир.
Он истиче да избјеглице очекују да се коначно усвоје акти који би гарантовали да се примијене одлуке Бечког споразума о сукцесији, Анекс Г који је усвојен још 2001. године и затим ратификован од влада потписница и ове декларације.
"Тамо се тражи да све државе сукцесори СФРЈ замрзну имовинско стање са 31. децембром 1990. године. То би значило да се избјеглим и прогнаним Србима из Хрватске врати одузета имовина и станарска права, као што је учињено у БиХ", подсјећа Будимир.
Према његовом мишљењу, Бечки споразум о сукцесији морао би да има већу правну снагу од домаћег законодавства.
"Док се не отвори преговарачки процес и испоштују потписани билетарални и међународни уговори, мале су шансе да ће доћи до помирења и суживота на овим балканским просторима", констатује Будимир.
 Он додаје да се на тексту Декларације потписане у Београду дуго радило, а очекивања избјеглица и прогнаника била су већа од рјешења која тај документ нуди.
"Састанак министара одржан у Београду представља наставак Сарајевског процеса који исувише дуго траје, тако да постоји бојазан да ће многи прије биолошки завршити своје животе него што дочекају крај овог маратонског процеса", указује Будимир.
Према његовим ријечима, ако се пажљиво анализирају закључци које доноси декларација, мали су изгледи да ће доћи до постизања праведних, свеобухватних и трајних рјешења и успоставе добросусједски односи и стабилност у региону.
"Декларација садржи само хуманитарно-социјални аспект ове проблематике. Њоме се настоје обезбиједити одређена средства како би се у наредном периоду затворили колективни центри и помогло онима који су социјално најугроженија категорија", појашњава Будимир.
Он је прецизирао да је предвиђено да Србија организује Донаторску конференцију и стамбено збрине око 16 800 породица.
"Овакав закључак био је усвојен и на претходној Министарској конференцији која је одржана у марту 2010. године у Београду", наводи Будимир.
Он каже да је тада још закључено да Хрватска уведе нови рок за стамбено збрињавање на подручјима изван државне бриге /изван бивше Републике Српске Крајине/, што је она и учинила.
"Тај рок истиче 9. децембра ове године, а какви су резултати више је него јасно. Слаб одзив за стамбено збрињавање посљедица је тога што оно не представља супституцију за одузета станарска права, а сама процедура је исувише сложена са неизвјесним исходом", каже Будимир.    

Извор: