Вулин: Још чекам да ми Готовина каже да није усташа
Александар Вулин
Истог дана, истим поводом, 4. августа, на двадесетогодишњицу почетка војне акције „Олуја”, Вуковарском улицом у Загребу маршираће више од 2.000 војника, a око 300 километара даље, са комеморативног скупа крај моста код Сремске Раче, заориће се „Востани Сербие”. Оба догађаја део су државних манифестација: у Хрватској, Дана победе и домовинске захвалности, a у Србији, Дана сећања на све страдале и прогнане Србе.
To што имамо супротна, na чак и супротстављена вредновања догађаја из наше заједничке, српско-хрватске историје, no мишљењу министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Александра Вулина не би требало да буде препрека добросуседским, дипломатским односима. Упркос томе што je Анту Готовину назвао усташким генералом, a Алојзија Степинца, усташким викаром, министар Вулин каже да са својим хрватским колегом, министром рада, не разговара никада о Јасеновцу и усташама, већ о решавању проблема пензија.
- Ја то не везујем једно за друго, а надам се да ни они то не чине. Па и јуче и прекјуче смо различито посматрали „Олују“, па смо опет сарађивали на државном нивоу. У Србији је сада генерација политичара који се не стиде да говоре оно што мисли њихов народ. И не мислимо да истина може да вређа било кога. У војној акцији „Олуја” из Хрватске је протерано 250.000 Срба, и то је тужан дан за нас. Да ли ћемо због тога покварити наше односе са Загребом? Не верујем - каже Вулин.
Да ли су, уз остале стране ам басадоре, у Сремску Рачу позвани и дипломатски представници Хрватске?
Наравно.
Имате ли информација о томе хоће ли представници Срба у Хрватској учествовати у тамошњем обележавању двадесетогодишњице „Олује”?
Колико знам ниједна релевантна организација која заступа Србе у Сабору и уопште у политичком животу неће учествовати. Да ли ће неко појединачно бити тамо, не знам. Уосталом, у чему да учествују? У обележавању тога да су им протерани сународници? Који то Србин може да уради и ко би то уопште могао да тражи од Срба?
„Јутарњи лист“ прозвао Вас је Вучићевим „министром за Хрватску”, алудирајући на Ваш говор о кардиналу Степинцу, на комеморацији у Јадовну, али и изјаве о Анти Готовини. Остајете ли при изреченом и да ли су то ставови српске владе, већине грађана у Србији или Ваши лични?
То нису моји ставови, то је историјска истина. Да ли је Алојзије Степинац одлуком папе Пија Дванаестог и уз потпис поглавника Независне државе Хрватске био викар војске НДХ коју су чиниле усташе и домобрани? Јесте. И тај уводник , Јутарњег листа“ где ме називају тако како ме називају то наводи. Али, ја и даље чекам да ми Анте Готовина каже да није усташа. Међутим, десила се једна занимљива ствар. После мојих изјава, огласили су се хрватска председница, цела влада, министри, домољубиве удруге, друштва књижевника, Каптол... А онда је Србију посетио Ефраим Зуроф и успут рекао да је Степинац срамота за Римокатоличку цркву, да је забринут због пораста усташтва, да је страшан геноцид који се десио над Србима у Другом светском рату. Колинда Грабар Китаровић није рекла да је Зуроф проблем Нетанјахуа. Министар бранитеља Предраг Матић није му рекао да иде да се лечи. Каптол није објавио саопштење да Зуроф вређа осећања католика. Домољубиве удруге нису затражиле да Зуроф постане „персона нон грата” у Хрватској. Значи, када Јеврејин говори, он има право да каже да Степинац није светац и о томе председница и цела хрватска влада ћути. А када Србин говори, онда му се отвори небо и земља. Дакле, у Хрватској Србин не сме да каже да Степинац није светац и Србин не сме да говори о усташама.
Ових дана говори се о подизању споменика српским жртвама ратова деведесетих година у Београду, на Ушћу. Каквим подацима о броју српских жртава за сад располажемо?
Морали бисмо да упоредимо све бројеве, имена, да дамо образложење зашто одређена имена стоје у корпусу страдалих. Ha крају, то мора да уради држава, то мора да уради и Српска академија наука и уметности.
Можемо ли се надати да ће ускоро доћи време када ћемо о жртвама ратова деведесетих година, без обзира на њихову етничку припадност, моћи да говоримо без дипломатских скандала и позива на линч?
Срби су у протеклим деценијама показали способносг да се суоче са сопственим грешкама, да се суоче са људима који су вршили злочине у њихово име. Прве пресуде за злочине у БиХ донете су овде, у Србији, пре Хашког трибунала, без притиска међународне заједнице, у време кад смо били под санкцијама. Већина других народа то није урадила. Њима је, изгледа, тешко да изађу из своје улоге праведне борбе и дођу до тога да су у тој праведној борби чинили злочине. Колико јама, Јасеноваца, Јадовна, Братунаца је потребно да би неко, било ко, из било ког народа у окружењу који су учествовали у свему томе, рекао: Ја поштујем српске жртве и извините.
Да ли је део кривице због тога и на нашој страни? И сами сте рекли да тек треба да документујемо српске жртве деведесетих...
Довољно смо ми документовали наша страдања за такав гест. Ми смо можда криви зато што нисмо довољно говорили о томе. Зато што смо сматрали да зарад добрих односа са суседима треба да заборавимо сопствени бол.
Јелена Чалија
Извор: ПОЛИТИКА, четвртак 30. јул 2015., стр 7.
Везане вијести:
А. Вулин: Срби у "Олуји" бјежали пред усташким генералом ...
ВУЛИН: ВОЛИО БИХ ДА МЕ ЗАГРЕБ ДЕМАНТУЈЕ - Jadovno 1941.