Намет на живот
Марија и Вељко Еић
Марија и Вељко Еић из банијских Млинога плаћају РТВ претплату због
поквареног транзистора, као и одвоз смећа, иако никад нису видјели
камион петрињског Комуналца
самом срцу Баније, негдје на средини трокута који чине Глина, Петриња и
Костајница, једва ћете пронаћи село Млиноге. Још теже бит ће, прашњавим
путем доћи у Горње Млиноге, а за проналазак једног од његових забачених
заселака, Еића, бит ће потребна прилична вјештина и оријентацији и
подоста упорности.
У Еићима живи свега неколико времешних становника, од некадашњих
педесетак, а у првој кући, до које вас доведе стрми шумски пут, живе
Марија и Вељко Еић, брачни пар на чија се плећа читав живот товаре
невоље, једна за другом. Но иако се њих двоје сваке вечери, прије него
што заспу, питају: ‘што је сад на реду од невоља?’, ријетког путника
намјерника дочекат ће широким осмјехом, жељни разговора. Није било лако
Марији отворити срце и испричати своју тешку судбину, но када су ријечи
потекле, готово у једном даху, прострла је свој несретан живот, недаће и
трагедије, које су започеле и прије њеног рођења. Мјесец дана прије
него што је угледала свијет, усташе су 1941. њеног оца Ивана одвели у
Јасеновац и од тада о њему никада нитко ништа није чуо, до дана
данашњег. Мајку Барбару су поштедјели јер је била Хрватица.
Двадесетак година касније, Марија је родила дјевојчицу Зорку коју је
несретним случајем изгубила у најранијој доби. Касније се Марији родио
син Јовица, бистар и весео дјечак. И њега је зла судба отргнула од
родитеља. Када је, као ученик осмог разреда, с осталом дјецом из
неколико околних села, чекао аутобус који их је требао одвести на излет у
Кумровец, неопрезно је истрчао пред један аутомобил и смртно страдао.
Ту је живот за Марију и Вељка заувијек стао, па су према неправдама које
су услиједиле, и које би многе друге људе отјерале у очај, постали
равнодушни.
Дошли су мајстори приватне фирме која је радила за државу, на унутрашње
зидове куће полијепили танке гипсане плоче и – отишли. Ни водоводних
цијеви, нити купатила, нити пода, нити крова – Вељко Еић
- Не могу прежалити што смо 1995. у Олуји побјегли од куће. Није ми била
важна ни кућа, ни стока, ни њиве ни држава. Важна су ми била она два
хумка, један до другога, на недалеком гробљу. Но, како су ме сви
преклињали да морамо побјећи, некако сам подлегла наговорима.
Завршили смо у Војводини, но ја сам само сањала о повратку својој
покојној дјеци у Млиноге и првом приликом смо се вратили. Дрвена кућа
опљачкана је до темеља, изгорјела штала, све зарасло, покрадено, но то
ме није бринуло. Гробови моје дјеце били су сачувани и неоскрвнути.
Одахнула сам, а све остало, мени и мом Вељку било је неважно – објашњава
Марија.
Као кад вук у шуми нањуши рањену животињу, тако су и чиновници на радним
мјестима у локалној управи, запослени како би бринули о повратницима и
њиховим потребама, видјевши мирне и повучене Марију и Вељка, једноставно
занемарили ово двоје људи који стоички подносе све невоље.
- Чим смо се вратили у Млиноге, обратили смо се Уреду за прогнанике и
избјеглице у Петрињи како бисмо остварили право на обнову. Обрадовали
смо се кад смо чули да ће нам стара дрвена кућа у којој смо рођени мој
дјед, отац и ја, бити обновљена. Нажалост, обећање луду радовање! Дошли
су мајстори некакве приватне фирме која је радила за државу и све што су
учинили било је да су на унутрашње зидове куће полијепили танке гипсане
плоче и – отишли. Ни водоводних цијеви, нити купатила, нити пода, нити
крова. Само те плоче изнутра. Жалили смо се, но рекли су нам да је то
све што се може учинити, јер, као, имамо увјете за живот. Помирили смо
се с тим и ево још и данас, десетак година иза несретне обнове, крпамо
кућу како знамо и умијемо – без горчине, али с резигнацијом, прича Вељко
Еић.
Марија и Вељко Еић остварили су по 800 куна пољопривредне мировине и
можда би то било довољно да није других намета које они, ма колико
жељели, никако не могу објаснити.
Прије неколико година у двориште им је бануо човјек представивши се као
дјелатник Хрватске радиотелевизије. Увели су га у кућу и почастили како
доликује добрим домаћинима и како су одвајкада радили. Придошлица је
помно прегледао просторије и видјевши стари радио пријемник, објаснио им
да од сада морају плаћати то што слушају глазбу. Узалуд су Марија и
Вељко објашњавали да им је радио давно посудио нећак који га може
однијети кад пожели, што ће вјероватно и учинити, да пријемник крчи и
вјероватно због положаја њихове куће у брдима, једва хвата станице па га
врло ријетко укључују. Не само да њихова јадиковка није помогла, већ је
и погоршала ствар. Неумољиви ‘стручњак’ ХРТ-а рекао је да одмах, на
лицу мјеста, желе ли проћи некажњено, морају платити 480 куна, а онда,
сваки мјесец по 80 куна, што они, уплашени, плаћају и дан данас, премда
радио углавном не слушају. За одмах уплаћен износ нису добили никакву
потврду нити рачун. Прије неколико година стигла је и честитка
петрињског Комуналца, којом су обавијештени да свакога мјесеца морају
платити 68 куна за одвоз смећа.
- Канту за смеће никада нисмо нити видјели нити добили. Кад бисмо је и
имали, никад је не бисмо напунили, јер ми никаквог смећа немамо. Љуске
од кромпира и отпатке од чишћења поврћа дајемо кокошима, папир изгори у
пећи, а другог смећа нити немамо. У главном, већ годинама, свакога
мјесеца, морамо плаћати 68 куна за одвоз нечега чега нема и што никада
није одвезено – каже Марија.
Док су Марија и Вељко причали о својим недаћама, нити једног тренутка у
њихову гласу није се осјетила горчина или пријекор, само равнодушност,
много гласнија од било које жалопојке.
Давно су они престали биљежити недаће. Гладни нису, боре се за живот
помирени са судбином, а у животу их држе, чвршће од куће, шума и њива
оне двије недалеке хумке које редовито чисте, косе и посјећују.
Извор: PORTAL NOVOSTI
Везане вијести:
Пусто, све је пусто, све пусто оста…