ИСПОВЕСТ КРАЈИШКОГ СРБИНА: Мене је протерала моја жена, а да не бих ишао сам она је кренула са мном
Пише: Стеван Лазић
Након што сам с пажњом одслушао пресуду Међународног суда правде (МСП) у Хагу, по тужби Хрватске против Србије за злочин геноцида и противтужби Србије против Хрватске за злочин геноцида, све ми је јасно: мене је из Хрватске, у лето 1991. године, протерала моја жена. Јер нас, а више нас је од 150 000, који смо 1991. и 1992. протерани из урбаних места Хрватске нико нигде не спомиње. Нас као да није ни било. Нас као да нису одводили, затварали, мучили, убијали… Нама као да нико никад није претио. Нас нема ни у хрватској тужби ни у српској противтужби.
Према томе, нема ми друге: мене је жена! Јер је она је другачија мене: она је и тада била женско, а таква је и данас, а ја сам тада донекле још био мушко. Она је по народности Српкиња, за разлику од мене који сам по народности Србин. Што ниједно никад није ни истицало али ни скривало. Обоје смо родом из Крајине, а живели смо и радили у једном индустријски средњеразвијеном граду Хрватске. И обоје смо до доласка Хрватске демократске заједнице на власт били народ.
А онда су почели да се редају злочини над Србима у сплитској Лори, у загребачком Керестинцу, у на Загребачком велесајму, у Госпићу, Сиску, Осијеку… Касарне заједничке Југословенске народне армије Хрвати су опкољавали, секли електричну струју, искључивали воду, спречавали снабдевање. На све стране око нас рушена је и разарана СФРЈ. А о томе хрватска страна у тужби – ни речи. А о томе српска страна у противтужби – ни речи. А о томе МСП у пресуди – ни речи.
Моја жена, која је тада имала 43 године, и ја, који сам тада имао 49 година, најпре смо отпремили троје наше деце за Србију. Могла су деца онима који су у црним униформама и наоружани до зуба обилазили, зграде, минирали српске куће и одводили… могла су деца да се зезну па да им кажу да су Срби.
Затим се моја другачија жена предомислила и одлучила да и она иде са мном. Она је у две најлонске кесе убацила по неколико гаћа, поткошуља и грудњака. Осим личних, без било каквих других докумената. Она је, изгонећи ме, вриштала како ћемо се ми брзо вратити. Ја сам био другачији од ње: говорио сам да се ми никад нећемо вратити. Па смо, да не бисмо ишли ближом стазом Братства-јединства ка Београду, кренули преко Словеније, па смо у Мађарску. Баш леп излет.
Данас је близу двадест три и по године од тих дана.
Покушали синови да се врате. Али би у Хрватској да их збрињавају. И да морају да пронађу адресу на кују ће им достављати “писмена”, они су, не желећи да било кога доводе у опасности сличне онима као кад “Озна све дозна”, одустали. А о томе хрватска страна у тужби – ни речи. А о томе српска страна у противтужби – ни речи. А о томе МСП у пресуди – ни речи.
А нас, више од 150 000 Срба из Хрватске, који смо протерани 1991. и првих месеци 1992. године, протерала је “олуја” која је почела доласком Туђманове Хрватске демократске заједнице на власт у Хрватској. И још раније. Много раније. И каква црна агресија на Хрватску!
А “Олуја” из августа 1995. године, после ове пресуде, није оно што је Хрватима била пре ове пресуде.
Док је моја жена, испоставило се, и сад ми је јасно: била у праву што ме протерала. И што је и сама кренула са мном.
Јер српске жртве судови не признају. Осим Међународног суда правде у Хагу, у четвртак, 3. фебруара, и његове пресуде, с констатовањем злочина, без геноцида.
Извор: Intermagazin.rs
Везане вијести:
БАСТАШИЋ: ДОКАЗИ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА КАО "ПОМОЋНО СРЕДСТВО"
ПРЕСУДА У КОРИСТ ВЕЛИКИХ СИЛА, ПОДЈЕЛЕ И СУКОБИ ЋЕ ОСТАТИ
међународни суд правде почео вијећање о ... - Jadovno 1941.