ВЕЛИКОМУЧЕНИЦИ

    Latinica
    Ако је истина да је човјек постао од животиње, савим је извјесно да је његов смисао за мучење и убијање припадника своје врсте једна од првих великих разлика. Чини се да су у том виду „очовјечења“ најдаље отишли усташе чија бездушност, немилосрдност, крволочност и окрутност нема премца. Све је то у најпотпунијем облику дошло до изражаја и у Ливну и околини, а као и другдје, и овдје су све чинили на миг и уз благослов црквених великодостојника.
    Тако је јулских дана 1941. године, лиштански жупник Божо Шимлеша објавио вјерницима да су Срби стављени ван закона и запријетио казном страшног суда свакоме ко не крене у „свету борбу противу изрода католичке вјере“. Истовремено је фратар др Срећко Перић са олтара самостана у Ливну, грмио:
    „Браћо Хрвати! Идите, покољите све Србе, најприје моју сестру која се удала за Србина. Послије дођите к мени, ја ћу све ваше грехове примити на своју душу…“
    И би тако: милости посебно није било за оне који су превјерили и похулили на католичку вјеру тиме што су пустили срцу на вољу и нијесу гледали ко се како крсти.
    Своју „грешну“ љубав тако је платила и Марија Вукелић - Зиројевић, Хрватица из Загреба, која се заљубила и удала за предратног ливањског комунисту и револуционара Војина Зиројевића (послије рата проглашен за народног хероја). И њој је једног љетњег дана 1941. стигао позив да се спреми за пут у Србију који се и за њу завршио у злогласној шуми Копривници…
    Но ако је љубав и судбина у животу везала Марију и Војина, ни у смрти их није рставила и подијелила. Неколико мјесеци касније, тачније у прољеће 1942. године и Војин је погинуо и завршио смрћу великомученика. Ако на грлу Хрватице Марије није задрхтала рука усташких кољача, ни у рукама њихове браће по оружју — четника — оружје није затајило док су мучили и клали Србина Војина.
    И о томе је Милан Радоја оставио запис:
    „Тога дана Војин Зиројевић пошо је за нама да види шта ће бити. Када је дошо у Црни Луг, Парајчићи и Јовчићи који су се посакривали кад им је тражено оружје, изишли су предањга са оружјем, оћерали га у јаругу удаљену од тесте један километар. Када смо ми прошли, онда га оћерали у Пеуље и онда у Босанско Граово и предали га четничком штабу, попу Ђујићу.
    Кашње мјесец дана, чуле су се вијести, нарочито од шверцера који су носили дуван. Казивали да су били пофаљени они што су га доћерли, окорелога црвењаша комунистичког, партизанскога савјетника. Казивали: добијо је оно што је заслужијо, да су га немилице ударали и мучили и онда жива у јаму бацили.
    Чобани који су чували стада оваца, ватали голубове у јами и чули љуцки глас. Чобани одма отишли у млин, воденицу што је била близу те јаме. Људи што су доћерали у млин, узели товарне конопе са коњски самара и да су га извадили и донили у млин и давали му млијеко. Када је дошо себи и мало се освијестијо, да је говоријо: људи, моја жена Крватица погинула од Крвата, ја Србин па и мене суђено да погинем од Срба…
    Онда да су дознали четници и поново докрајчили му живот…”

ВОЈИН ЗИРОЈЕВИЋ: четници нијесу поштедјели њега баш као што ни усташе нијесу поштедјеле његову супругу Марију – Хрватицу

    И Тому Римац из Челебића, Хрватицу, љубав је одвела у дом Мија Црногорца, Србина. Рођаци и католици уопште никада јој то нијесу опростили, а међу Србима је уживала изузетан глас, сматрали су је човјек-женом, женом од које ни најбољему човјеку није било срамота искати савјет.
    Није тако мислио њен сестрић Нико Крижан, кнез у Челебићу. Чим је почело звецкати оружје и гуткати се о злочинима усташа, Тома пошла код сестрића да га упита је ли то истина и има ли какве опасности за Србе у Челебићу, за њену фамилију:
    — Врати се у вјеру материну па мирно спавај и ти и твоја фамилија — рекао јој сестрић.
    — Једном сам се због љубави превјерила и нема те силе на свијету због које бих то поново урадила — рекла ова поносна и мудра жена и залупила му врата.
    Ћерка јој Марица била удата за Николу Краварушића. Никола био у Америци и кад се 1926. године вратио, купио аутомобил и почео да таксира — био то први такси у Ливну. Није ишло и он отвори гостиону, али ни са тим није било неке вајде и он се одлучи да формира аутопревозно предузеће. Купио модерне аутобусе и држао линије од Ливна до Сплита и од Ливна до Босанског Грахова. Посао кренуо, али рат све побркао и смео.
    Једног дана његов друг са рада у Америци, Хрват, Петар Готовац, скрене Николи пажњу да се мало причува и једно вријеме некуд склони из Ливна. Никола га послуша. Злато и паре које је имао завеже у један сакет и однесе у Челебић на чување код таште Томе, а онда продужи у Сплит. Остао тамо неколико дана код пријатеља. Жена му и дјеца остала у Ливну.
    Из Ливна му, међутим, убрзо стигао глас да му је супруга болесна и он се запути натраг. Није куће гледао: ухапшен је и убрзо одведен нетрагом као и готово сви виђенији Срби из Ливна…
    Кад је Никола убијен, Тома покушала парама купити милост и спас за Николину и своју породицу.
    Оде поново кнезу Нику Крижану и тури предањга сво Николино небројено благо. Кнез узео и брзо склонио сакет, а онда се кисело насмијао:
    — Тетка, моја драга, ово је једва своју главу да откупиш, у твојој кући премного глава за оволико пара…
    — Кад нема за друге, нема ни за моју — рекла му Тома — и куд иде мој народ ићи ћу и ја!
    Са готово цијелом породицом Црногораца и Хрватица Тома је завршила у челебићкој школи…
    О судбини Милана Шуњке и брата му од стрица Душана, ништа се са сигурношћу не зна. И њих је изгледа стигла страшна казна због Миланове „грешне” љубави.
    — Милан је био ожењен Шокицом Ивом — казује његова снаха Сава Шуњка. Сама му дошла, од љубави — била једна у матере. Лијепа била ки слика, и добра, на ране да је привијаш намјесто мелема. Стричеви и стричевићи јој, чујемо ми, пријете, неће живи да се помире да се Ива превјери. Боме је ми и пазили и никад саму не пушћали. Она сиротица, да простиш, затрудни и ми већ мислимо да је презборено. Више је и не чувамо, види се да је жена носећа — ко се нада злу.     Једнога дана она пошла да чува благо у поље, а ти њени се некако привуци па за руку — одведи. Никад је више нико није видио. Казивали послим да је несретњица побацила, да дијете нијесу ко другог исана ни саранили већ бацили — „нека пси раскубају псето српско…“ Казивали нам послим, и до скоро, да је неђе жива и да вазда пита за нас и поздравља…
    Три године Милан туговао за Ивом и покушавао јој ући у траг. Онда срео другу Иву, Српкињу из Далмације, али му ни она срећу не донијела.. Била у шестом мјесецу трудноће, али крвницима то није сметало да јој у школи у Челебићу као и осталима ставе главу на пањ…

У сред великог мајдана из којег се у близини Челебића вади шљунак, ова огромна купа материјала стоји нетакнута јер је на врху ње, наводно, откривен затрављени гроб незнаних жртава...

    А Милан и Душан се оног дана, уочи Огњене Марије, кад је почело купљење одраслих мушкараца по Челебићу, изгледа затекли у пољу. Захваљујући комшији и пријатељу, Хрвату, Тадији Римцу, некако су избјегли хапшење и судбину осталих које су сјутрадан побацали у јаму Бикушу.
    На жалост, стигла их је, изгледа, још грозоморнија судбина.
    Прво су се били склонили у поље у још непожњевену пшеницу, али их је ту нашао Ватрослав Римац, звани Билан, такође Хрват, и казао да бјеже и склањају се куд знају. Умјесто да спас траже ван села они су се, како је неко двадесет година касније објаснио у анонимном писму Милановом брату Владу Шуњки, некако провукли кроз село и увукли се у шталу не би ли одатле дознали нешто о породици.
    Неко их је, изгледа, опазио и ту су сјутрадан, пошто су покупљене жене и дјеца и одведени у школу, и ухваћени и након свирепих мучења и ликвидирани. У поменутом анонимном писму, „очевидац“ је написао да су им приковали ноге и руке и разапели их на некаква брвна, да су се ту над њима иживљавали на најгрознији начин, а да су посебно били кивни Милану, којему су, док су га шкопили, говорили: „Ево ти сад па се жени шокицом…“
    Наравно, не зна им се ни гроба ни мрамора. Кад је својевремено поново отпочела експлоатација шљунка из поља испод Челебића, машиниста који је радио на утоваривачу открио је плитко закопане људске кости. Претпоставља се да је то једна од десетине неоткривених гробница и да би ту могле бити кости Милана и Душана Шуњке.
    Кости су, међутим, и данас на истом мјесту. Свуд около су ископане огромне количине материјала само је на средини великог кратера остала зарубљена купа нетакнутог шљунка на чијем је врху, како тврде мјештани, неопојена гробница незнаних великомученика.
    (Необичног „споменика“ у челебићком мајдану више нема. Мајдан је у међувремену много проширен и експлоатисан, а неко више није хајао за причу о гробу незнаних, па је срушио и искористио и ту купу материјала и тако избрисао још један траг усташких злочина, прим.Б.С.)
    Пошто у поменутом анонимном писму није прецизирано гдје су закопана тијела Милана и Душана Шуњке, прије двадесетак година се јавила нова сумња — да су они можда закопани на другом мјесту.
    Причало се, тако, како је један човјек, Хрват иначе, почео својевремено да копа темеље за кућу ту у Челебићу и наишао на гроб са два скелета. По стању костију лако је закључио да потичу из Другог свјетског рата, да је у питању сигурно неко од комшија, али све то њему није било разлог и ваљана опомена да одустане и темеље удара на другом мјесту.
    Саградио је велику и лијепу кућу, али га је онда задесила несрећа: син јединац му се разболио и искористио тренутак непажње родитеља и родбине те се објесио на тераси те нове куће, тачно изнад мјеста гдје је у темељу остао гроб…
    У Челебићу се о томе збори некако у пола гласа. Нико се, наравно, не наслађује несрећи човјековој, али сви подсјећају на ону народну мудрост: грешно је и од Бога проклето рђаво и неправо и помислити, а камоли урадити…
    Но, ако се о судбини Милана и Душана Шуњке може само нагађати и судити на основу несигурних података и невјеродостојних докумената, за Пепицу Кису из Горњих Рујана се сасвим поуздано зна да је скапао на најстрашнијим мукама, да је и њега забрањена љубав са Хрватицом коштала мучења у којему је смрт била милосрђе. Јаловили су га као што се јалови ован или бик све док није издахнуо од болова…
    Илија Бикић из Радановаца и Нико Коњикушић из Бојмуната нијесу се грешно заљубили (Нико са петнаестак година није ни имао кад), али је и њих стигла грозоморна смрт.
    Усташе су их некако похватале мало прије покоља у Челебићу. Не зна се у чему је био гријех Илије Бикића, а Нико Коњикушић је платио то што му је отац Вукосав мјесец дана прије тога узео оружје у руке и одметнуо се у планину.
    Колико год су били силни и бахати, усташе су се ипак трудули да те најмонструозније и најсвирепије злочине чине без свједока. У тајности су довели и Илију и Ника у станицу у кући Ника Вујановића у Челебићу, у којој је Љубо Бесара држао крчму. Ту је почела крвава оргија.
    Нашао се ипак свједок да каже како је било. Скривен у житу поред станице, човјек је све посматрао и крстио се спрам безумља и бездушности коју су кољачи испољили. Престрављен оним што је видио, несрећни човјек је од тога дана углавном ћутао и никада, сем неколицини најближих пријатеља, није причао шта је видио — тајну је понио у гроб…
    Задовољни уловом, усташе су одлучиле да то и прославе. За час је испред станице планула ватра и на ражњу почела да се окрећу два јагњета. Кад су се најели и напили, зафалило им је и мало забаве па су одлучили да несрећне младиће ушкопе. Речено — учињено. Илино и Никово запомагање надјачавало је весело подврискивање и урнебес пијаних крвника којима ни тај монструозни чин није био довољан.
    Полумртва, нагрђена и окрвављена тијела жртава привезали су на ражњеве са којих су час прије тога скинута печена јагњад. Потом их окретали спрам жеравице све док нијесу свиснули…
    Потпуно истовјетна је била и судбина Божа Мрвића и Пера Загорца из Прова. Похватали су их, били тек голобради младићи, и довели код куће Ђапића званих Јуришићи у Чапразлијама.
    Издржали су силна и свакојака злостављања, али кад су усташе почеле да ложе ватру и припремају ражњеве, ојађени младићи су схватили какве им се тек муке спремају. Клекнули су пред Јакова Ђапића и завапили да их побије из пушке, да им прекрати муке да не скончавају на ражњу:
    — Ма, јебо га ти, шта пиздите, нећете се ви чудо патити, брзо ће то — рекао крвник подругљиво и подјарио жеравицу испод људског меса…
    У Чапразлијама и околним селима и данас понеко памти гдјекоји стих пјесме коју је неко тих дана испјевао о мукама и стравичној смрти Божа Мрвића и Пера Загорца. У њој је посебно опјеван управо тај тренутак кад су младићи молили милост од Јакова:
         „Ој, Јакове, мили брате,
        спашавај нас живе ватре…“
    И њиховој родбини и свакоме ко је што чуо за овај нечувени злочин теже од смрти је пала бездушност и безгранична мржња коју су испољили Јаков Ђапић Јуришић и остали џелати.
    — Бојим се да су таман тако завршили и Божо Броћета и Митар Јурић, да су и њи пекли на ражњу, а причало се да су исто тако уништили и Јоцу Мрвића и још неке — каже Сава Петровић из Губина, једна од преживјелих из јаме Равни долац. Може бити да нијесу али се причало и доказивало да им на мукама ни Исус не би позавидио…
    (Тек ове, 2007. године, сазнао сам да је Јаков Ђапић – Јуришић, стриц актуелног градоначелника Осијека и предсједника Хрватске странке права Анта Ђапића, који се, по свој прилици, вргао на стрица и у минулом рату се на сличан начин „прославио“, не само у ливањском крају. Он свој екстремизам и мржњу према Србима не крије ни данас. Ваљда у страху да се не открију и његова злодјела и улога у прогонима и уништавању недужног српског становништва у „олујама“ Туђманових бојовника, он је, рецимо недавно дигао жестоку галаму због тога што је премијер Србије Војислав Коштуница „Олују“, односно ту познату акцију хрватске проусташке солдатеске у Книну и книнској крајини, назвао „великим некажњеним злочином“ и што је српска влада омогућила објављивање оригиналних документарних снимака тог злочина. За чудо, ни то му није засметало да одмах потом дође у госте у Србију, гдје је својевремено проглашен и за почасног грађанина Земуна! Но, ако Срби, по обичају, брзо и лако заборављају и најстравичније злочине, други народи их памте во вјеки вјекова – не да би се светили, већ да им се никада не би поновили. Анте Ђапић, рецимо, није ни изблиза ујео за срце Јевреје колико је ујео Србе, али су му они прије коју годину глатко отказали гостопримство и нијесу му дозволили да ступи на тло Израела. При том су га упутили да се за образложење такве одлуке обрати Центру „Симон Визентал“ из Беча. Мало потом један израелски званичник је то и конкретно објаснио: „Анте Ђапић је екстремиста и антисемит, он уздиже независну државу Хрватску и усташки покрет, слика се испод фотографија Анта Павелића и због тога није особа која би била пожељна и добродошла у Израел“, прим. Б.С. )
    Ново Вујановић из Челебића је био путар. Старији човјек — био већ у пензији. Вредан, марљив и послушан државни човјек, научен од постања да ваља поштовати онога ко те хљебом храни, није ни у сну помишљао да нова, усташка власт неће имати милости и разумијевања према њему. Није ни покушао да се склања. Са женом (то му била друга жена) и троје нејаке дјеце дочекао је џелате на прагу како се аберници и добротвори дочекују…
    Шта је потом било у кући никада се, вјероватно, неће дознати, тек онај ко је послије џелата први ушао у кућу, затекао је касапницу!
    Радио је само нож. Сва породица је била поклана, а домаћин, стари Нико, још и распорен до грла и на груди му стављено најмлађе дијете — и оно заклано…
    Сем јаме Бикуше, у Челебићу, изнад засеока Бегова кула, постоји још једна јама-гробница. У њој је, колико се зна, завршио Момчило Росић и породица Ника Милутина — супруга Милева са троје дјеце.
    Пошто су на Огњену Марију и дан раније направили покољ у Челебићу, острвљеним усташама је пала крв на очи и започели су крвави лов са наумом да ува српског не умакне. Претраживали су катуне по планини, бискали по омарима и грабинама, претурали по појатама и колибама и пазили да се ко гдје није склонио и измакао им из руку.
    Тако су ухватили Милеву Милутин која је са троје дјеце два дана очајнички покушавала да нађе излаз из усташког обруча. Нијесу их повели у јаму Бикушу већ побили одмах ту изнад села и побацали у плитку шкрапу из које су им звјерови могли развлачити кости.
    Тако им је у руке допао и петнаестогодишњи Момчило Росић. Њега је два дана послије покоља у челебићкој школи пронашао комшија Перо Гело и спровео га у усташку команду гдје га је као и сваког Србина тих дана чекала готова и изречена пресуда…
    Усташама је тих дана у руке допао и већи број оних који су успјели да се спасу из јаме Бикуше и потом рањени и престрављени лутали по околним шумарцима, тражећи пут до најближих српских села у која усташе нијесу смјеле заћи.
    Тако је било и са Божом и Васом Црногорац. Успјели су да се извуку из јаме и неколико дана лутали по планини док нијесу поново наишли на усташку засједу. Оба су били израњавани и повријеђени. Посебно петнаестогодишњи Божо којему је, како је већ речено, била сломљена вилица.
    Неким чудом их нијесу одмах ту дотукли већ су их спровели и упутили тобож на лијечење у ливањску болницу, али су им тамо убрзо ране извидали, једнако као и свим Србима који су се затекли у болници — и они су поклани у болничким креветима.
    У Ливну се и данас препричава да је њихову смрт видјела жена једног од љекара — поријеклом изгледа била Рускиња — и дотрчала сва престрављена да каже мужу:
    — Јој, греоте, поклаше ону дјецу, шта су она коме скривила…?
    — Јашта ће него поклати пашчад српску — одговорио јој муж, а она забезекнута и занијемљела од страха и бола изашла из куће и више се никада није вратила нити је ико чуо шта се са њом збило…
    А са Божом и Васом Црногорац и осталима који су у ливањској болници „признали“ да су Срби судбину је, прича се, подијелило и двоје дјеце из Голињева, села у којему од Огњене Марије 1941. године више не дими ниједно од шездесет српских шљемена.
    И за јаму у коју су побацани Голињевци кажу да је безданка, а прича се чак да на њеном дну, наводно, хучи понорница Цетина која је, како неки тврде, тог злог љета 1941, након покоља у Голињеву, износила лешеве страдалника (они који су у љето 1991. године вадили кости из ове јаме нијесу потврдили ове приче – нити је јама без дна, нити се у њој чује било каква понорница, а неки сматрају да би та прича могла имати неке везе са понором званим Прождрикоза подно Камешнице, али је и то, кажу, далеко од стварности, прим.Б.С.). Било како било, тек и из тог пакла су, наводно, чак три недјеље касније, два дјечака успјела некако да се извуку и избаве. Изнемогле и у слабу животу, неко их је смјестио у ливањску болницу, с мало наде да им има спаса.
    Дјеца су, међутим, почела да се опорављају, али су онда за њих сазнале усташе и више им спаса није било…
    Ако је злочине уопште могуће градирати, онда су усташка звјерства, по свему судећи, врхунац достигла у шуми Копривници код Купреса у којој је по неким подацима уморено око четири стотине ливањских Срба.
    Пошто се дуго није знало куд их то аутобусима и камионима одвозе, у почетку само угледније и виђеније људе, а потом и жене и дјецу, путовање је обично почињало тек са мало стрепње и неизвјесности, али је убрзо, чим би возила изашла из града, све постајало и јасно и извјесно, а иза превоја Купрешка врата, у шуми Копривници, међу велики оморикама, чекао их је пакао.
    Колико се зна, у Копривници су „свети посао“ обављали највичнији и најнемилосрднији кољачи и иза њихове руке нико није претекао ни да каже како је било.
    Ипак, тајна није остала међу оморикама у плитким и на брзу руку ископаним заједничким гробницама.
    Исмет Дуран био је возач једног од аутобуса који су превозили жртве на кланицу. Преживио је рат и једном, кад је притиснут грижом савјести и окуражен алкохолом, испричао шта се све збивало у аутобусу на том крвавом путу и потом на стратишту у Копривници, у мозаику усташких злочина нашла се још једна коцкица. Објелодањена је истина о овдашњим усташким оргијама и великомученицима са овог губилишта. Тако се, поред осталих, сазнало и за стравичну судбину учитељице Ангеле Пуцарић, удате Лалић и Добриле Бајило.
    Ангела Пуцарић је била удата за Рајка Лалића, аутомеханичара, једног од угледнијих људи у Ливну. Мужа јој и брата Милана већ су били одвели „у Србију“ и кад су дошли и по Ангелу она је мирно сјела у аутобус, чврсто грлећи у крилу трогодишњег сина Здравка и гајећи потајну наду да ће је тамо негдје на крају тог пута „у Србију“, заиста дочекати Рајко и Милан.
    Кад је почео крвави пир и оргијање кољача у аутобусу, мали Здравко је почео да пишти. Ојађена и престрављена мајка је покушавала да га умири, али је мали све више плакао и скретао пажњу кољача. У једном тренутку, један од њих је зграбио дијете, истргао га избезумљеној мајци из наручја и понио га према предњем дијелу аутобуса, гдје је као на каквој позорници, пред премрлим и обезнањеним „путницима“ извођен ритуал мучења и убијања. Ту је један од кољача зграбио за уста немоћно дијете да га ућутка а други му (да ли баш касапин Смајо Чакар који се вазда фалио да има најоштрији нож) једним потезом ножа откинуо главу и бацио је у крило мајци, полудјелој од бола…
    Заклали су потом и њу. Умрла је не ипуштајући из наручја главу јединца…

Ово је фотографија са последње светосавске забаве у Ливну 27.јануара 1941. године. У првом реду (слијева на десно) ВЕСНА МИТРОВИЋ (ћерка др ДУШАНА МИТРОВИЋА, која је такође заклана у шуми Копривници) и СВЈЕТЛАНА ПУШКАРЕВИЋ. У другом реду су: МИЛУТИН ПАВЛОВИЋ, ДЕЈАН СТЕВИЋ (такође убијен 1941.) и ВЕЉКО КРАВАРУШИЋ, а иза њих је учитељица АНГЕЛА ПУЦАРИЋ – ЛАЛИЋ (зверски ликвидирана у Копривници заједно са трогодишњим синчићем ЗДРАВКОМ)

    Ни Добрила Бајило, супруга познатог ливањског трговца Угљеше Бајила, није слутила на какав пут креће кад је у Ливну сјела у аутобус, иако су и њој мужа већ били раније нетрагом одвели. Била је у поодмаклој трудноћи и бринула је само како ће поднијети дуги и напорни пут излоканим џадама.
    Иза Купрешких врата, све њене бриге су сурово пребринуте. У крвавом колу силовања и клања младих жена и дјевојака, чак и безазлених дјевојчица, милости није било ни за Добрилу Бајило. Послије свега, и она је заклана, али и распорена како би и то нерођено Српче осјетило оштрицу усташке каме…
    А Милица Ждеро из Голињева ноћ уочи покоља се била породила. Порадовали се Милан и Милица сину првјенцу али нијесу стигли ни да га крсте — злосрећно новорођенче је завршило у бездану јаме заједно са мајком која га није испуштала из руку.
    Из породице Ждеро била је, вјероватно, и најстарија жртва усташког геноцида у овим крајевима. Нине Ждеро је баш тих дана навршио стотину година. Није му то помогло, баш као ни његовом унуку (од сина Радована) који је био тек рођен и још некрштен. Крепкој старини није сметало толико грдно бреме година. Још је од снахе узео унуче и стрпао га у свој шерпељ (велика кожна торба — обраменица — у којој су стари људи носили прибор за пушење, какав нож и друге потрпштине) и није га више дао из руку: заједно са њим је скочио и у јаму…
    А сва трагичност судбине српског народа у овом крају, односно сва необјашњива мржња коју су Хрвати испољили према њима, можда је најупечатљивије оличена у једном догађају из села Рујана.
    Сјутрадан након покоља, док су се усташе одмарале и погађале шта ће коме од српске имовине припасти, однекуд је избило једно дијете од којих десетак година, сво престрављено и избезумљено. Било негдје код јагњади, али кад се вратило затекло кућу празну, па се дало у бјекство.
    Командир Водопија је мигнуо да се и оно смакне, али су, изгледа, сви већ били сити убијања. Након дужег препрезања и убјеђивања, један је рекао:
    — Ја ћу, само ако ми дате сто динара…
    Заредила је капа од руке до руке, за час је сакупљена крвава награда и ојађено дијете је било брзо утјешено, али за вјечност…
    А колика је била усташка мржња према Србима и на каква су све зла били спремни, посебно убједљиво говори случај Ника Ерцега, званог Гибац, из Доњих Рујана.
    Овај несрећни човјек је био инвалид, неспособан за рад. Имао је једног магарца на којем је обилазио села рубом Ливањског поља, обилазио пријатеље и добре људе који су му помагали да прехрани и подиже дјецу.
    А дјеца му стално умирала. Кажу да је његова супруга родила чак деветнаесторо дјеце, али се тек седморо отело и преживјело дјечје болести и биједу.
    Но, на сироту, изгледа, и несрећа лети. Негдје пред рат, у Никовој убогој кући је једне ноћи планула ватра и са сиротињским домом прогутала и његово шесторо дјеце.
    Страшна трагедија се прочула Ливањским пољем, али она није ганула усташке злотворе да своју бестијалност не искале и на овом несрећном човјеку.
    Негдје крајем јула 1941. године ухватили су га у селу Струпнићу, крвнички му притегли и руке и ноге, натоварили га на магарца и привезали тако да се никако не може скинути. Магарца су онда ошинули и потјерали низ поље према лугу…
    Магарац је послије данима лутао пустим пољем. Несрећни Нико је скапао на њему, али га ни тада нико није скинуо са магарца, све док и животиња није угинула или се неко смиловао да и њу докрајчи, не скидајући необични товар са самара…
    Усташко немилосрђе је стигло и Никову супругу и једино преостало дијете — завршили су са осталима у јами Равни долац…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

ВЕЛИКОМУЧЕНИЦИ

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци